Ђед Стеван

Ноћ се спуштала на равну земљу. Долазила је споро освајајући неколико стабала црних кошћела поред Стеванове куће и умивала их својом јесењом свјежином. Једно од тих стабала својом раскошном крошњом наткровљује љетњу колибу. Ноћ утапа тмином све, чак и равницу, дрвену клупу, винову лозу, а не заобилази ни столицу ђеда Стевана, коју на махове освјетљава сићушна и немоћна свјетлост фењера. Војвођанска равница је за људско око велика и пространа при сваком погледу. У њеном бескрају човјек се осјећа нејак, али је ипак силином свога рада и снагом напрегнутих мишића успјешно обрађује.

У тишини се чује тихи глас ђеда Стевана који кашљуца и полугласно говори: „Ех, Ех!“, па се поново благо закашље. Устаје и достојанствено шета од једног ћошка куће према другом. Није то обични ход човјека, већ ход без икакве нагле реакције који хармонично покреће грудни кош, а Стеван преко појаса изгледа танак. Глава округла више него дугуљаста, са лицем тамне боје, уским четвртастим глатким челом, са мало али врло мало мрке браде и са крвљу саливеним уснама. Све је то одавало његову необичну младалачку и позну љепоту.

Израз Стевановог лица рођен је такав и развијао се према његовом унутрашњем стању. Некад благ и добродушан, израз савршено културног човјека, а некад деспотски хладан и суров, налик горштачкој дивљини. Његове ситне очи са сивим вјеђама и дугачким трепавицима биле су дубоке и мисаоне, а уједно враголасто снажне и бистро отмене. Неиздржив је био његов кратки поглед сваком другом човјеку осим ђетету, атавистичке снаге и увијек некако усмјерен према небу. У складу са ходом кретале су се умјерено његове руке, са орањеним дугим прстима, али опет задржаном аристократском кожом. Након три неодмјерена корака застане и достојанствено погледа у своје саговорнике који су били посједали на дрвене троношце около столоваче.

Многа ђеца из комшилука била су већ навикла да слушају разговоре прије него их одрасли заћерају на спавање. Нека они млади, но и мало постарији са нестрпљењем чекају да старац проговори. Родитељи и остали старији људу из села стално их критикују, а ђед Стеван не, он их учи, смирује, надограђује својим знањем чудних прича из далеке земље Црне Горе. Неки слушаоци нијесу ни знали ђе је та црна земља, али су је осјећали као своју, припадали су јој као да су на њеном каменитом тлу, морском бескрају и цијелој њеној љепоти и херојској специфичности, части и поносу. Посједала би ђеца много пута око широке пећи и слушала све што им старији зборе.

Баба Стана, по свему вјерни пратилац ђеда Стевана, отмена и необично спонтана, спорим корацима сипа ђеци сок, а одраслима ставила на шпорет кафу, точи понекоме по ракију, навршује чашу, не жали. Ђетићи незадовољно трљају руке јер им је баба Стана канула из флаше по рукама и просула ракију по столу више но у чашу, а сваки од њих збори:

„Ух, наврши је, баба!“

„Достаааа, ех сад!“

Стана је родом од Правиловића, угледне и честите црногорске породице. Њена старачка спорост није необична, она је и одраз силине и немилости тешког живота црногорске жене.  На глави јој је убрађена црна марама која је пођеднако покрила пажљиво уплетену црну косу и прераспоредила двије плетенице, благо скривајући њихову моћ и љепоту. Лице јој благо ублијеђело, а очи сијају и брзим покретима одају свој некадашњи младалачки сјај.

Стеван Николин одавно не пије домаћу ракију, али увијек воли да флаша домаће лозоваче из Црне Земље буде ту близу њега, да се људи кад наиђу у госте или на кратак предах почасте. Мирис лозoваче има посебну арому. Набавља је ђе је и најбоља, ђе из голог крша изниче коријен винове лозе, а сигурно није тешко ни погодити ђе. Отворена флаша на људе у ђедовом окружењу ђелује омамљујуће јер се она није могла поредити са другим ракијештинама из Војводине. Најбољи утисак остави онда када је лаганим гутљаима спуштимо низ грло јер не клапи, а одмах поправља расположење и отвара апетит.

„Е ово је ракија!“, рече неко.

„Е јес добра лозовача, нема јој равне. А, ђеде?“

Он само климне главом, споро, али отмено, гостопримно.

Старац се необично дуго припрема за разговор, погледује саговорнике право у очи и осјећа жељу младих саговорника да чују његов осјећај.

Када почне да говори, сви га пажљиво слушају, млађи га не прекидају у мислима.

*** 

Скиде ђед Стеван црногорску капу са главе. Гледа у њу и започиње причу која га подсјећа и тишти неђе дубоко у старачким грудима, још откад напушти Црну Гору:

„Нико не зна што га у животу чека. Чељаде прави виле и дворове, путеве и дворишта, а кад дође погано вријеме све му стане у двије вреће и двије скриње, и на крају оде на сретњи пут празнија руках.  Kад ме питају како дођох ође у равну земљу, пропану ме сузе. Ништа теже није но кад сузе пушти мушко чељаде, домаћин дома. Не умијем ви казат како тешко бјеше, а покушаћу кад потоњи пут пољубих кутњи праг. У Ресну има једна главица на сред села, изнад те главице те смо је сви звали Ћучица, бјеше једно дрво, бријест, под које сам воли био заспат, но да ми саде дадну најљеши лежај. Подно главице ми је била кућа коју и саде сањам. Ту је кућу градила рука мојија ђедова, кроз њу су пролазиле војске и прешници, радовало се и мрело. Кад одлучих да пођем у туђи свијет, то се деси изненада, а само ја знам што и како тако одлучих. Нећу ви рећ зашто, али се тешко живјело, па се морала донијети таква одлука. И мала Црна Гора имаше својија мука, како тадијен, тако и данас и занавијек, од свога чељадета најприје. Свуђе около нас, од села до села, пакују се чељад, купе то мало спреме и покућства те имају и одлазе у Бачку. Кад рекох брату Јовану да сам одлучио са тићима одит, и њега пропадоше сузе, али ми ниједном не рече да останем, јер је знава да је тако најбоље. За живот свако најбоље зна, посебице ако је тај живот његов. Жена ми Стана поче паковат то мало ствари те смо имали, ништа ме не пита, ћути. У скрињу која ми оста од покојне мајке и ову другу те је Стана добила у мираз кад је дошла у наш дом, спаковала је прешне ствари. Утури боцу ракије, неколике заванђеле крпетине, два џефердара и токе. Утури нешто џебане, преслицу, јатаган оца ми Николе, један зрели шипак и црногорску капу. Кад скидох са клина гусле, тадијен помислих да ми се дом затвори и да у туђ свијет носим кости. Није ми тежег часа додило, ни кад се пређе мрело. Кад се са два завежљаја прњина спаковасмо и натоварисмо што смо могли на двије мазге и магарца од једнога рођака, приповратих се да помилујем кутњи праг. Сагнух се, а трнци ми се око главе савијају, клекнух пред кућом и то ми бјеше први пут да пред каквом силом клекнем. Никад за свога вијека нијесам клекнуо ни пред свевишњијем, а би да је требало, обузе ме туга, те замало не падох. Гледам дом, гледам са Ћучице Ресну, гледам чељад и размишљам да бих се врнуо да оте ико проговорити да останемо. Нећу да пуштим сузу, не, не и не. Окренух се, а млађарија ка да једва чека, а не зна ни ђе, ни камо оди. Виче некоје од ђеце да колона пут Цетиња креће и да морамо одити. Једна наша биза врти тужно репом, легла на кутњи праг, цвили за нама. Кад пољубих праг, нестаде ми ваздуха у грудима, али рекох да ме чују моја чељад: ,Збогом ми остај, мили кутњи прагу, за тебе се молим вишњем Богу, да те чува од заборава и пропасти. Нека наша кућа буде вјечно окупиште наше фамилије, а нама нека Бог помогне.ʻ Прекрстих се и погледах пут цркве, питајући војводе који нам тамо изгибоше како ћу саде ја живјети… Црна Горо, земљо мојија радовања, ратовања и туговања! Земљо поносита, камена пустињо најљепших оаза! Земљо предака, поноса, грудо дубоких коријена ураслих у камено море, творевино чојека, остај ми здраво, вјечна моја жељо и колијевко потомака!“

„И како си живио, ђеде Стеване?“

***

„Кад ме питају људи како треба одит кроз живот, ја им речем да ту има доста науке, која се не пече само из књиге. Живот ти се увијек мјери са смрћу, а сваки чојек умире два пута, први пут кад му стане срце у грудима, а други пут кад га људи забораве. Зато, кроз живот чојек треба одит нити брзо, нити споро, уз посебну жељу да не остане сиромашан за искуства другија људи. Сиромаштво није кад немаш, већ када слабашно цијениш оно те имаш и што ти је Бог дао. Да ме је било које чељаде питало шта би рађе узео, или новац или знање, ја бих вазда потрча према знању. Кад имаш знање, имаш разбор како зарадити новац. А и да знате, оно кад имате више но ви треба, не штедите га другима подати, јер на путу пада, веле људи, сретају те они које си успут заборавио, док си мислио да си успјешан. Е, на сретњи пут сви иду једнаки и нико не однесе са собом ништа осим то прња те на на њега обуку. Треба корачат само онолико колико мореш и колико мораш. Ја сам увијек ка млад, иако се додуше тешко живјело, вазде и сам живио како ти садеклен причам. Увијек сам тако савјетова свакоје своје дијете, да се добрим дјелима усмјере према себе, јер само ако помогнеш себе, мореш и другима. Нијесам им ја говорио да раде само за себе и за своје интересе, но и за друге, чојек не море сам свијетом одит, али нека знају да одаберу друштво равно себи. Вазда се сроди с оним те више од тебе зна, тако се напредује. Чојек који зна одабрат макар једног правог пријатеља, више је но богат. Размишља сам увијек да се мора радит, нека се увијек посвршавају сви они послови што се започну, то је важно у животу. Oно што си почео, уради на најбољи начин, јер све што радимо, понајвише ради себе чинимо, иако нам се некад учини да радимо само за друге људе. Чојек се не треба на дуге стазе везат за неке ствари које могу да га униште, па били то и добро плаћени послови. Треба све правилно на кантар ставит, промјена се ниједно чељаде не треба плашит, јер свака промјена има нешто добро. Плаши се само ако иза себе у животу који живиш остављаш неки неред у поступцима и дјелима. Чазбено и часно живи, али великодушност коју имаш не шири пред свједоцима. Дости људи за то не знавају захвалит. Поклоне што мање примај, а кади их примиш тадијен их знај цијенити.

„Нама, ђеде, ништа није јасно шта ти збориш“, рече једнан голобради момчић.

„Знаћеш, дијете, кад те живот опрли, ниједно чељаде у свијет бијели није пошло те га није скучила каква невоља и искушење. А на тебе је од Бога да знаш одговорити, јер се свачија дјела пишу и гледају. Једно поганско дјело јаче је но иљаду добрија. Зато, немој себе процјењивати, нека други о тебе зборе.“

„Каква су то поганска дјела, мислиш ли, ђеде, на крађе и те работе?“

„Није лопов, а ни лажов лако бити, треба знати красти, али не од другија, но од себе. Лагање поједе само себе.“

„Дај им савјете, Стеване, ваљаће им, нека ђеца чују“, рече Стана док послужује ђецу комадом патишпања.

„Готове савјете је тешко дават, ако их чељаде само не препозна, нема ту помоћи. Зато почетника ловца не учи да само куса од дивљачи коју су други уловили, но да научи да сам лови, е то је знање. Чељадету је најбоље да је само себи узор добрим дјелима. Најбољи је они чојек који чини добра дјела. А добар чојек се одликује одом кроз живот, тако што не прави тутањ кад га год запане, нити жели само за себе да заузме превише простора, него се пошене да и други нешто добију. Онај ко је добар мајстор, учитељ и радник, ваздијен ће испливати. Што веле људи: једи и спавај само колико мораш, а не причај о својијем проблемима, јер ће их други користити ка твоје слабости. Некијем је људима у своју породицу лако постати важна фигура братства, но ајде де завриједи код Милића да будеш неко и нешто. Ти кренеш, кад на пут војвода Милија, ти кренеш још напријед, кад војводе се постројиле пред цркву у Ресну, ти кренеш, пред тобом искачу горчини, вуксани, вукани и други. Зато гледајте да будете достојни тих соколова!“

„Тешко је ићи кроз живот. Е, да ми се докопат из бајуна оне твоје књиге“, рече неко од чељади која слушају ђеда Стевана.

„Из књиге таки ка ти не би ништа знали прочитати, треба вас ђецу учити да сами мислите. Ја да се што питам, ја бих ђецу учио да сами мисле, то би им сваки дан била домаћа работа. Кад научиш дијете да мисли и да у свему тражи задовољство, тадијен ћеш побиједити самога себе и дуже ћеш живјети.“

„Кад ћеш нам причати понешто од оних твојих прича, да те слушамо и да учимо?“

„Причаћу ви ја које год од вас ђеце буде слушало и мислило о томе.“

„Ајде збори онда, мој ђеде!“

Тако су почињале ђедове приче.