Самосталне изложбе
Уметница за коју бисмо на први поглед рекли да припада колористима, у ствари је врло одмерена у избору боја. Утишана палета, смирених окер, беж и прљаво љубичастих, са међутоновима дечије плаве, добија на интензитету захваљујући акцентима црвене и наранџасте, а све у контрасту са тамном позадином, појачава утисак колористичког изобиља. Више у тонским градацијама, акцентујући бојом и црном линијом, не у функцији цртежа, већ уношења динамике и разбијања бојених површина, она води кроз простор истражујући и на пољу материје и структуре, што је приближава чистој ликовности, а удаљава од фигурације, која је њено полазиште.
Својим ликовним опусом Ана Мутавџић се одупире овој доминантној тежњи модерне уметности. Њен стваралачки поступак се не противи експерименту, али се одупире играма које се одвијају без правила и потребних упутстава. У хијерархији наших дана када уметници – па, дакле, и сликари, нису више обележени ореолом изванредног и јединственог, Ана Мутавџић у својој поетици заступа аристократску мисао да је стваралац, још увек, чаробњак који тајне света тумачи магијом линије, звука, речи.
Приметно је да се Ана прихвата разноликих мотива, који опстају у домену њене знатижеље. Иако полази од објективне стварности, њена пажња се тиме не окончава, већ се, у извесној мери, од ње одваја, претварајући полазно становиште у разуђен, крајње саржајан контекст. Поред извесних, реалних назнака, које опстају као узор, могућа путања и усмерење, њена визуелна оптика се одвија до асоцијативног и готово апстрактног промишљања. Ипак, она одржава спону са реалним објектом, који никад сасвим не исчезава. 
