Ризница стваралаштва

Радмила Симеуновић

Зовем се Радмила Симеуновић, рођена сам 1980. године у Земуну. Супруга сам и мајка два дечака. По занимању сам медицинска сестра – васпитач и радим у Предшколској установи „Др Сима Милошевић” у Земуну. Поред свог основног занимања, већ дужи низ година пишем поезију за децу. До сада сам написала око 150 песама, али на жалост још увек нисам успела да објавим своју збирку.

Сматрам да је поезија за децу веома важна карика у њиховом одрастању, али је на жалост последњих година веома занемарена. Она у друштву нема више исту пажњу коју је некада имала. Нема довољно медијског простора, а самим тим не може ни допрети до ширих друштвених слојева. Ипак верујем да ће њено време поново доћи. Мој циљ није лична промоција, већ промоција једноставних текстова у виду риме из којих деца могу да извуку неку поуку. Веома ми је важно и тежим ка томе да се у текстовима акцентује емпатија, другарство, љубав, поштовање, уважавање различитости и др. Песме су углавном намењене деци предшколског и млађег школског узраста, али по коментарима које добијам од читаоца могу да кажем да се допадају и старијој популацији. Текстови које пишем су по мало и шаљиви, а читајући их деци радује ме њихов осећај задовољства, среће и радости.

 
С обзиром да сам одрастала у време када су били актуелни „Музички тобоган” и часопис „Змај”, могу да кажем да је време у коме деца сада одрастају потпуно другачије. Наравно савременије, са савременијом технологијом против које немам ништа. Али такође мислим да поезију и даље треба чувати и неговати, промовисати кроз различите садржаје.

Поред тога што песме објављујем на свом ФБ и Инстаграм профилу, захвална сам и порталу „Детињарије” који их редовно објављује на својим страницама. Захваљујући „Детињаријама” моје песме су дошле до већег броја читалаца, који ми редовно пишу, радују се и са нестрпљењем очекују нове песме. Поред тога, стиховима сам подржала и националну платформу за превенцију насиља у школама „Чувам те” намењену деци, родитељима и запосленима. Платформу је покренула Влада Републике Србије, а стихови које сам написала у циљу подршке платформи налазе се на њиховом сајту.

 
Надам се да ћемо сви у будућности неговати поезију, тежити ка томе да постоји у одрастању деце и уживати у њој.

Жабац Жика

Одлучио жабац Жика
Где год дође да се слика.

Мењао одело, машну,
Ал је им’о исту ташну.

Питала га жаба Мила,
Некултурна баш је била:

„Па зар немаш другу ташну?
Не слаже ти се уз машну.“

Гледа жабац па се љути,
Не иде уз каиш жути.

Ташна плава па на пруге,
Шта да ради – нема друге?

Мисли шта да каже Мили,
Ипак су другари били.

Да се свађа он не жели,
Дружили се живот цели:

„Мила, то је сад’ у моди!
Не види се то у води!“

ПУЖИЋ ЈОВА

Покушао пужић Јова
Да научи с’ децом слова,
Док му једна деца пишу,
Друга сузе с’ лица бришу.

„Шта је било драги Јово?
Зар ни једно не знаш слово?“
Јова плаче па се стиди,
Зажмурио да не види:

„Мислио сам биће лако,
Али видим није тако,
Цели дан се с’вама мучим,
И не могу да научим!“

„Не брини се“, деца теше,
Хоће проблем да му реше.
не требају пужу слова,
Него с’ децом игра нова!

У ДВОРИШТУ ВРТИЋА

У дворишту вртића
насмејана лица,
деци пуне руке
малих љубичица.

Док их беру питају
где су до сад биле,
маслачак им одговара:
Иза мене су се криле!

Љубомору не крије
– свако то је схватио:
Убраћемо и тебе
да нам не би патио!

ЗДРАВИЦА ЂАЦИМА

Децо, одраслима
оставите бриге.
Ви учите слова,
читајте књиге.

Стичете знање
то је имање
и не треба вам
ништа мање.

Радосни славите
своју славу,
просветитеља
Светог Саву.

Слава њему
вечно нек траје,
ви негујте, чувајте
своје обичаје.