Autor prikaza: Irena Bodić
O zbirci Momira Miodraga „Palatkovanje duše“
„Palatkovanje je pabirčenje kroz vinograd posle berbe, kada se nađe zrno ono je najslađe, „Momir Miodrag.
Pesnik i zavičaj. Šta je zavičaj, da li je to vinograd, negde u Kanjanima, ili je to zalazak sunca za Drniškim brdima ili prvi proboj pesničke klice iz sebe ili ljudi, jezik livade zvuci , slike?
Da li je zavičaj potresna slika o seljačkoj muci?
Ne. Nije važno da li pesnik peva o tugovanju, čežnji, radovanju, kršu. Momirova prva reč u susretu sa zavičajem je ljubav.
Neumitno vrijeme teče
i sve rijeke rodnog kraja
a kroz vene teški čemer
kad se sijetim zavičaja
Veliki bi kantar trebo
da izmijeri svu tu muku
četvrt vijeka minulo je
od kako smo u jauku
Uspomene, tako prisutne u Momirovoj poeziji, odnose se na rodne Kanjane. Ta zavičajna ogledalca, Momir je smestio u srce i čuva ih otkucajima. Ne mogu one nestati ni iz glave, ni iz srca jer su neprolazne, dobijene rođenjem, kao otac i mati. Uspomene na rodne Kanjane, deo su Momirove biti iako je iz njih otišao, kada ga je život protresao, on se poezijom vraća svom zavičaju, svom opipljivom domu.
tamo jesam i kad tamo nisam
kad procvijeta vinika i bajem
eto mene zelenom livadom
uzeću ti da ti jopet dajem
Poznati mađarski pisac Zilahi u svom romanu „Kad duša zamire“ na jednom mestu piše“ Sjaj sitnih stvari je to, što životu daje toplinu“.
Momir je taj skup pripisao zavičaju.
Momir je njegovo čedo, njegov slikar, njegov čuvar jezika. On je pesnik koji piše narodskim govorom svog zavičaja, te pesme zauzimaju posebno mesto u srcima njegovih Kanjančana rasutih po celom svetu.
Sve što je naš pesnik napisao i piše, on stvara srcem i zbog tog je zadobio naklonost, poštovanje i privrženost svojih sunarodnika.
puše bura s hladnog Velebita
prekrila je trava krčevinu
razišla se magla nad Čikolom
došlo vrijeme orat didovinu
ko da me je ošinula škurja
nije žila već su ljudske kosti
da sam znao podigo bi lemeš
Aranđele molim te oprost
Svi koji čitaju Momirove pesme, upoznaju i njegovu dušu i dušu naroda, koji je u prošlosti mnogo propatio i čija je krv natopila krčevinu, koja rađa hleb za malobrojne Kanjančane, koji su još ostali na toj zemlji.
Za razliku od mnogih pesnika, naročito pesnika novijeg doba, koji svoj izraz traže u komplikovanim pesničkim slikama, naš pesnik sigurno korača najjednostavnijim putem, da dopre do jezgra. Momir se ne da zavesti igrama reči, niti modernošću, koje se iscrpljuje nerazgovetnim simbolima i mutnim metaforama. Njegova pesma izvire iz tradicionalne poetike, ona je otvorena za čitaoca, budi njegova čula, kojima ponire u dubinu i lepotu pesme i govorenja. Momirova pesma je dokaz da ona nastaje u onom trenutku, kada on progovori ne samo jezikom, nego i dušom.
Momirova pesma je stara škrinja u kojoj on i njegovi Kanjančani čuvaju dragocene stvari.
