Аутор приказа: Ирена Бодић

О збирци Момира Миодрага „Палатковање душе“

„Палатковање је пабирчење кроз виноград после бербе, када се нађе зрно оно је најслађе, „Момир Миодраг.
Песник и завичај. Шта је завичај, да ли је то виноград, негде у Кањанима, или је то залазак сунца за Дрнишким брдима или први пробој песничке клице из себе или људи, језик ливаде звуци , слике?
Да ли је завичај потресна слика о сељачкој муци?
Не. Није важно да ли песник пева о туговању, чежњи, радовању, кршу. Момирова прва реч у сусрету са завичајем је љубав.

Неумитно вријеме тече
и све ријеке родног краја
а кроз вене тешки чемер
кад се сијетим завичаја

Велики би кантар требо
да измијери сву ту муку
четврт вијека минуло је
од како смо у јауку

Успомене, тако присутне у Момировој поезији, односе се на родне Кањане. Та завичајна огледалца, Момир је сместио у срце и чува их откуцајима. Не могу оне нестати ни из главе, ни из срца јер су непролазне, добијене рођењем, као отац и мати. Успомене на родне Кањане, део су Момирове бити иако је из њих отишао, када га је живот протресао, он се поезијом враћа свом завичају, свом опипљивом дому.

тамо јесам и кад тамо нисам
кад процвијета виника и бајем
ето мене зеленом ливадом
узећу ти да ти јопет дајем

Познати мађарски писац Зилахи у свом роману „Кад душа замире“ на једном месту пише“ Сјај ситних ствари је то, што животу даје топлину“.
Момир је тај скуп приписао завичају.
Момир је његово чедо, његов сликар, његов чувар језика. Он је песник који пише народским говором свог завичаја, те песме заузимају посебно место у срцима његових Кањанчана расутих по целом свету.
Све што је наш песник написао и пише, он ствара срцем и због тог је задобио наклоност, поштовање и приврженост својих сународника.

пуше бура с хладног Велебита
прекрила је трава крчевину
разишла се магла над Чиколом
дошло вријеме орат дидовину
ко да ме је ошинула шкурја
није жила већ су људске кости
да сам знао подиго би лемеш
Аранђеле молим те опрост

Сви који читају Момирове песме, упознају и његову душу и душу народа, који је у прошлости много пропатио и чија је крв натопила крчевину, која рађа хлеб за малобројне Кањанчане, који су још остали на тој земљи.
За разлику од многих песника, нарочито песника новијег доба, који свој израз траже у компликованим песничким сликама, наш песник сигурно корача најједноставнијим путем, да допре до језгра. Момир се не да завести играма речи, нити модерношћу, које се исцрпљује неразговетним симболима и мутним метафорама. Његова песма извире из традиционалне поетике, она је отворена за читаоца, буди његова чула, којима понире у дубину и лепоту песме и говорења. Момирова песма је доказ да она настаје у оном тренутку, када он проговори не само језиком, него и душом.
Момирова песма је стара шкриња у којој он и његови Kањанчани чувају драгоцене ствари.