Ризница стваралаштва
Дугометражни научно – популарни филм
ВИСОК
као наставно средство, рађен читаву једну деценију

 „Ово филмско дело представља ишчупани комад срца великог заљубљеника у, од других заборављени, завичај. То је сведочанство о родном крају који ће током времена све више добијати на цени јер су у њему, као у архивској ризници, конзервирани материјали о људима једне планине, животу њиховом који нестаје и природи која се мењаˮ. 
  Спаса Сотиров   
Владимир Манић живи и ради у Нишу. Завршио је Педагошку aкадемију „Душан Тривунац“ у Алексинцу. Бави се филмом и фотографијом. У Mанићевој биографији кључно место припада дугометражним и кратко метражним документарним филмовима, као и изложбама фотографија чија је тематика природно и културно – историјско наслеђе Старе планине. Филм „Висок“ Министарство просвете прогласило је наставним средством, а фотографије су нашле своје место у школским уџбеницима и стручним часописима.

Неке од фотографија које су коришћене су сцене из Владимирових награђиваних филмова.

Живимо у време све већег развоја средстава масовних комуникација. Она су присутна у сваком делу људске делатности и готово да се живот савременог друштва не може замислити без њих.
Једно од тих средстава је током прошлог, а посебно овог века, у развоју доживело нарочиту експанзију. То је филм. У неким земљама, нарочито западним, филмска индустрија је толико развијена да доноси милионске суме прихода. Филм је постао незаменљиво средство комуникације, али и утицаја на широке народне масе. Постао је моћ, понегде, јаче од оружја.
Човек који живи у урбаној средини, свакодневно је на овај или онај начин изложен његовом утицају. Филм је данас постао најбољи начин за ширење разних идеологија, култура, схватања вредности живота. Понекад је тај утицај негативан, па се људи од њега тешко могу одбранити па чак и кад су свесни тог лошег утицаја.
Са развојем телевизије, филм је данас постао доступан свима, сваком узрасту, свакој породици. Јасно је да су и деца изложена утицају телевизије и филма и то позитивном и негативном. Једно од најважнијих горућих питања данашњице, кад је реч о подизању и васпитању младих генерација је како одвојити негативне од позитивних утицаја и како, и на који начин, усмерити те позитивне ка деци. Нарочиту одговорност у томе имају школа и породица. Њихов задатак није лак, с обзиром на то да је постала јавна тајна да телевизије емитују без икакве цензуре филмове различитог квалитета и садржаја. Дешава се често да су они сумњивог садржаја и порука, али да се пуштају у етар. На тај начин су доступни сваком, а нарочито деци. Несумњиво је да такви филмови на децу утичу васпитно лоше. Као резултат тог утицаја је касније лоше понашање те деце, поистовећивање са негативним ликовима. Није ни чудно што су деци, идоли личности из филмова, које су по обичају агресивне и сумњивог морала. Највећа вредност им није човек, већ материјална богатства и моћ.

 

Још у предшколском добу деци је сликовна перцепција веома важна. Она је њихов прозор у свет. Од садржаја и начина преношења тих порука зависи како ће деца градити своја сазнања о свету. Многи сматрају да је филм данас једно од најмоћнијих оружја да се постигне неки циљ. Многи занемарују чињеницу да филм и остали електронски медији имају огроман утицај на васпитање младих генерација, понекад приближно тако снажно као што имају породица и школа. У таквој ситуацији васпитач треба да буде тај који ће усмеравати ученике да извлаче праве вредности из оног што гледају, да изводе правилне закључке и сами расуђују, као и да знају да селектују шта ће гледати.
У наставном процесу филм данас заузима значајно место. Он пружа неслућене могућности да се остваре многи циљеви и програмски садржаји, да се краћим и лакшим путем дође до одређених знања. Он има и васпитну улогу. Наставник мора да одабере, проанализира филм и осмисли како ће га презентовати ученицима. У исто време мора да се зна шта се жели постићи са тим филмом, које садржаје треба обрадити и како мотивисати ученике да буду пажљиви. Данас школа може на лак начин да дође до неких филмова, посебно наставних научно–популарних. Питање је само о ком се броју ради и колико они покривају програмске садржаје. Ту морају да буду задовољени и други предуслови: да је школа технички опремљена, да наставници имају мотивацију, да се код деце створи интересовање и пажња за гледање филма итд. Нажалост у нашој школској пракси данас се још увек не можемо похвалити да постоји велики избор филмова, јер за израду сваког је потребно доста времена, стручног знања, труда, мотивације и новца. Посебно, ретки су они који су снимљени у нашем непосредном окружењу, са нашег поднебља. Оскудица у наставним филмовима је нарочито видљива у млађим разредима.

 

Радећи на пословима учитеља у ОШ „Свети Саваˮ, имао сам често потешкоћа да при обради појединих наставних јединица које на било који начин говоре о природи, приближим деци појаве, односе, и законитости које у природи владају. Већина те градске деце скоро никада није била у додиру са правом аутентичном природом.
Као што знамо, у млађим разредима из предмета Свет око нас и Познавање природе и друштва, обрађују се наставни садржаји као што су: годишња доба, животне заједнице и станишта, домаће и дивље животиње, биљни свет и његов живот и др Питање је, како детету које расте на асфалту приближити такве садржаје. Како му, на пример, приближити промене у природи у пролеће и све што се дешава у вези с тим? Како дочарати атмосферу буђења природе, кад пролећно сунце почне јаче да греје, кад се снег топи, зажуборе потоци, озелене ливаде и шумски пропланци, кад је градској деци све то мање доступно и ретко су у прилици то да виде. Има примера из праксе да нека деца која су се родила у граду никад нису била у природи, на ливади, у шуми, на селу. Како са таквом децом обрађивати наставне јединице о животним заједницама и стаништима , када многа градска деца нису никада у животу ушла у шуму, нису загазила у планински поток и нису пила воду из њега? Како да се опишу планински пропланак и ливаду у пролеће из Српског језика и како то да илуструју из ликовне културе када је мало њих боравило на таквим местима? Како причати о животу птица грабљивица, њиховом лову и гнежђењу, као например суром орлу, кад деца нису имала прилике, а можда неће и никад у животу, да кроче на тако дивље просторе? Како говорити о домаћим животињама кад је мало градске деце имало прилику да их види.

Ретко ко је од њих имало прилику да у рукама, на пример, држи јагње, храни га, посматра мужу оваца и крава, чува их на пашњаку или им припрема храну. Све су то питања која заслужују размишљање и студиозне одговоре, али и практична решења.

Овакве околности навеле су ме да пре десетак година започнем један подухват за који су многи мислили да неће бити успешан, јер изискује вишегодишњи рад, упорност и стрпљење. Наиме, желећи да себи и другим колегама олакшам ефикасније остваривање и реализацију одређених програмских садржаја и ефикасније преношењe знања ученицима, одлучио сам да снимим и направим један дугометражни документарни филм који ће као ретко који из досадашње праксе задовољити и обухватити и објединити многе програмске захтеве и садржаје. Овакав филм примењивао би се у више предмета на различитим часовима и у различитим разредима.
Одмах на почетку хтео сам да напустим оно правило да наставни филм траје 10 до 15 минута, да се обрађује стриктно само уско одређен садржај и одређена наставна јединица. Идеја је била да филм буде дугометражни. На часу би се наравно приказивали само делови тог филма и то од 3, 5, 10 или 15 минута у зависности од наставне јединице. Тачније, цео тај дугометражни филм састојао би се од више мањих тематских целина повезаних у једну свеобухватну систематизовану и генерализовану целину. Знао сам да те обједињене теме морају бити сложене у једну причу, боље рећи, сценарио филма који има свој ред и логички след догађаја тј. информација. Те информације морају бити јасне, занимљиве, да подстичу машту ученика, да буде њихова интересовања према природи. Самим тим да оне делују васпитно и да подстичу свест код ученика да су и они сами део природе и да учествују у проучавању, рационално користе њена богатства, али и да је чувају.
Уједно, за наставнике уз такав филм треба да се изради и пропратни материјал у виду каталога са упутством и временском артикулацијом.

За терен тј. предмет снимања и прављење филмске приче изабрао сам једно подручје на крајњем југоистоку Србије под називом Висок. Ради се о једном брдско–планинском подручју у јужној подгорини Старе планине. Маја месеца 1997. године посебном Уредбом Владе Републике Србије, Стара планина је проглашена за подручје изузетних природних лепота и реткости и сврстана у прву категорију заштите као Парк природе, а УНЕСКО-у је предложена за светски резерват биосвере.

Други разлози због чега сам изабрао то подручје су ти да сам рођен на тим просторима, да добро познајем терен, менталитет људи, њихов начин живота, њихову прошлост, културу и обичаје. Такође, може се рећи, да сам већ пре самог почетка израде пројекта већ имао неке материјале, фотографије и видео снимке. Најзад, ни један крај тако не мотивише као свој родни крај. Направићу филм о нашем поднебљу. Ради се о нашој планини, нашим шумама и рекама, нашим природним лепотама.
Најважније тематске области које сам желео да обрадим кроз тај филм су: природна средина, живот природе кроз годишња доба, животне заједнице и станишта, односи између живих бића у екосистему, живот биљног и животињског света, заштићене и ретке биљне и животињске врсте, природни резервати, географске и природне карактеристике Старе планине и Висока, природна богатства и лепоте, живот људи тог подручја, насеља, култура, стара занимања и занати и тд. 
Да би остварио један такав, слободно се може рећи, грандиозан подухват био је потребан вишегодишњи рад, али и неки важни предуслови за које је било неизвесно да ли ће се реализовати и тиме довести у питање сам пројекат. Други важан предуслов је био вишегодишња материјална улагања за путовања, своја и сарадника, за монтажу у студију, за издавање видео касете и ЦД-а филма, промотивна приказивања и понуде школама. Ипак, било је нешто јаче од свих тих препрека. То је била огромна воља да се младим генерацијама пренесу знања о природи , да се сачува од заборава живот људи на једној планини који се полако губи и нестаје. Тамо нестају традиционална занимања, стара култура и обичаји старопланинских горштака-сточара, губе се њихова насеља. Такав филм би подстакао на размишљање о горућем проблему наше стварности, који постаје и социолошки, а и егзистенционални, а то је исељавање са планинских простора, напуштање земље и вековних огњишта и досељавање у градове.
На моје велико задовољство упознао сам проф. др Јована Ћирића, једног од водећих географа код нас, који је добар познавалац Старе планине. Из пиротског је краја, а и  сам је некада као професор Универзитета вршио многа истраживања на тим просторима. Он ми је пружио прва упутства за снимања на терену, упознао са најзначајнијим природним карактеристикама Старе планине, значајним природно географским објектима, препоручио литературу, помогао при писању сценарија и био први рецензент текста за нараторе у филму.
Огромну важност да сам сценарио, и уопште филм у целини, буде урађен на научној основи, имали су и други научни сарадници каошто су: проф. др Спас Сотиров (ботаничар), проф. др Братислав Грубач (орнитолог), проф. Бојан Златковић (ботаничар), проф. Данко Јовић (зоолог), мр Владимир Ранђеловић (ботаничар) и други. Током неколико година са професорима биологије Бојаном Златковићем и Данком Јовићем обишао сам читав простор Висока (800 км2) и снимио на десетине сати материјала о живом свету тог подручја, а нарочито о ретким биљним и животињским врстама. Посебан куриозитет представљају снимљене ендемичне биљне врсте као што су: пикобојка (Swertia punctata), росуља (Drosera rotundifolia), панчићева жутеника (Senecio Pancici) и многе друге. У кањону Росомачки лонци проналазимо црноплодну дуњарицу (Cotoneaster melanocarpa), врсту до тада непознату у флори Србије. На падинама Бабиног зуба долазимо до једног од највреднијих открића. То је старопланински звончић (Canpanula calycialata), биљка која је до тада била непозната за науку.
 Та теренска снимања добијају временом и карактер истраживања. У сливу Височице, у њеним притокама Топлодолској и Јеловичкој реци, са мојим сарадницима откривам серију водопада као што су: Чунгуљски (45м), Пиљски (65м) Копренски (103м) , за које се касније испоставило да су највећи у земљи.
У клисури Сенокошке реке откривам станиште птице риђег мишара (Buteo rufinus), једне од најлепших и најређих птица Европе. Проф. др Братислав Грубач, наш познати орнитолог који ради у Заводу за заштиту природе, извршио је детерминацију. И сам је био одушевљен и изненађен тим снимцима, јер се за ту птицу рачунало да је одавно истребљена на нашим просторима. Само станиште риђег мишара је на неприступачном терену где људска нога ретко крочи. То је уједно и потврда да Стара планина крије много тајни, и да сам изабрао прави терен за снимања и истраживања.

Захваљујући мом оцу Јордану Манићу, снимио сам изузетно богат материјал о старопланинским сточарима и њиховом животу, јер је и сам радио на овчарској фарми. Имао сам прилике да више пута и сам боравим на планинским врховима, где ти овчари преко лета живе са стадом. Успео сам да их добро упознам, проникнем у њихову душу. Материјал о њима (снимци и фотографије) имају непроцењиву вредност, зато што та велика стада, нажалост полако нестају, јер више нема ко да их чува.
Занимљиви су и материјали о старим етно-насељима која се полако губе и нестају, о старим црквама и манастирима. За тих десетак година обишао сам читав простор Висока, препешачио стотине километара, излагао се многим опасностима у суровим условима планине. Понекад сам остајао сам у беспућима Старе планине. Сатима и данима сам био сакривен негде између стена, да бих снимио неку од птица грабљивица или неку животињу. Присуствовао сам дивним призорима које само природа може да приреди.
После седам, осам година напорног снимања на терену, приступио сам интензивнијем раду на тексту, прегледавању материјала који је био преко 100 сати и писању сценарија и књиге монтаже. То је трајало пуне три године.
Веома напорна монтажа је трајала скоро годину дана. У студију сам са монтажером провео укупно 50 непроспаваних ноћи. Понекад сам право из студија ишао на наставу. Ни сам не знам, данас кад се сетим, откуд ми толике снаге и енергије. Напокон, јануара 2000. године филм је угледао светлост дана. Од тако обимног материјала направио сам филм од 101 минута који је погодан за наставу, као и за сваку породицу да га има у својој видеотеци, за све љубитеље природе, као водич за планинаре и др.
На моје велико задововољство филм „Високˮ је убрзо изазвао велико интересовање, тако да су се за њега заинтересовале многе телевизије чији сам био гост. На свечаној премијери у Дому војске у Нишу фебруара 2000. године било је 1000 људи. Након тога, филм „Високˮ је презентован на Јануарским данима просветних радника у Нишу и Београду и на Сабору учитеља Србије у Нишу. Јуна 2001. године, филм је приказан у Југословенској кинотеци у Београду, а септембра исте године учествује на Међународном фестивалу етнолошког филма у Београду. Ту осваја награду „Прохорски анђеоˮ, чиме потврђује своју вредност. На крају решењем Министарства просвете и спорта Републике Србије видео касета и ЦД филма „Високˮ одобравају се за употребу у настави као наставно средство. Тиме је крунисан вишегодишњи напоран рад, а упорност  се исплатила.

 

 

 

Издавач овог дидактичког материјала је Учитељско друштво из Ниша. Овај дидактички материјал се може употребљавати у настави и ваннаставним активностима на часовима предмета као што су: свет око нас, српски језик, природа и друштво, биологија, географија, ликовна култура и тд.
Уз видео касету и ЦД израђен је и каталог од 52 стране, као пропратни материјал са упутством за примену филма у настави и ваннаставним активностима. Рецензент каталога је Будимир Величковић, проф. педагогије – педагошки саветник, иначе мој вишегодишњи сарадник и пријатељ. Он је са Мирославом Грујићем, саветником у Министарству просвете био и стручни консултант на изради тог дидактичког материјала.
Сам каталог предстсвља својеврсну презентацију филма сликом, шемом и текстом. Посебна вредност каталога је врхунска фотографија, пошто сам се више година бавио и уметничком фотографијом. Текст је написан једноставним стилом и, надам се, стручно. Ту су изводи из рецензија и мишљења компетентних стручњака из области науке и филма: проф. др Спаса Сотирова, проф. др Јована Ћирића, проф. др Братислава Грубача, проф. Бојана Златковића, Петара Лаловића, као и мишљење Министарства просвете и спорта Републике Србије и Завода за заштиту природе Републике Србијe.  

Занимљив је и приказ тема у каталогу које обрађује филм: годишња доба, природне лепоте, резервати, станишта и животне заједнице, насеља и људи, путовања, речни токови „Висока“, као и мишљења компетентних научних радника о томе.
Централно место у каталогу заузима шематски приказ филма са тематско- секвенционалном анализом, временском артикулацијом и упутством за употребу тог дидактичког материјала и филма. Тиме у сваком тренутку можете пронаћи на видео касети или ЦД-у тему која вас занима.
На крају каталога су два поетска текста написана руком аутора филма, о томе како је филм сниман као и текст о снимању птице риђег мишара.
 Веома сам срећан што данас видео касету и ЦД користе многе школе широм Србије, па чак и средње и факултети. Генерације и генерације ће се учити и васпитавати у духу љубави према природи и њеном очувању и заштити.

Доживео сам много лепих тренутака са децом када смо заједно гледали филм. Постављала су велики број питања о томе, како су и на који начин, снимане поједине сцене, о животу животиња и биљака. Интересовала су се за ретке и угрожене врсте, за живот старопланинских горштака, за промене годишњих доба на планини, о природним лепотама дивљих предела.

Пошто смо на еколошкој секцији имали прилике да више проанализирамо филм „Високˮ, а по програму активности се предвиђају једнодневни или дводневни излети до неких занимљивих дестинација, одлучили смо да посетимо и подручје које филм „Високˮ обрађује. Заједно са својим колегама учитељима и наставницима биологије и географије, извели смо минулих година чак пет екскурзија на Стару планину.

Посећен је већи број терена на просторима те планине као што су: долина Височице (једна од најчистијих река у Србији), Јеловичко врело (највеће крашко врело у источној Србији), Етно село Дојкинци (млекара где се прави чувеним старопланински качкаваљ и сир, вуновлачаре, старе воденице, етно куће старе и преко двеста педесет година), фарму оваца на Белим водама, станиште сурог орла, кањон Росомачки лонци са стаништем црноплодне дуњарице, врхови Бабин зуб и Миџор, Пиљски водопад (највећи у Србији) итд.

У исто време искористили смо прилику да прикупимо биљке за хербаријуме, направимо велики број фотографија и снимака са тих терена. Од прикупљеног материјала приредили смо изложбу фотографија, коју су видели сви ученици школе са родитељима. Наша интерна школска телевизија израдила је неколико кратких филмова о таквим екскурзијама, као и тематске филмове .

Те екскурзије имају изузетан значај за децу. Оно што су деца видела гледањем филма „Високˮ, имала су касније прилике да добар део виде и уживо. То несумњиво има и васпитни значај, јер развија љубав према природи. Код младих генерација развија свест о томе да у будућности морају посветити много више пажње на очувању и неговању природе јер су део ње и да, ако не раде на томе да сачувају и последње оазе чисте природе, као што је Висок и Стара планина, могу једнога дана довести у питање и само своје постојање.

И на крају, дајем кратак извод из рецензије мог сарадника проф. др Спаса Сотирова који, можда, на најбољи начин говори о вредности и значају дугометражног документарног филма „ВИСОКˮ:
 „Ово филмско дело представља ишчупани комад срца великог заљубљеника у, од других заборављени, завичај. То је сведочанство о родном крају који ће током времена све више добијати на цени јер су у њему, као у архивској ризници, конзервирани материјали о људима једне планине, животу њиховом који нестаје и природи која се мењаˮ.       
                                                                     Владимир Манић, учитељ
ОШ  „Свети Саваˮ, Ниш