Zato se Mara danas uputila u opštinu. Zakuca na vrata, ali – tišina. Podne je, razmišlja ona: radno vreme se nije završilo. Otvori polako vrata. Vide devojku godina njene ćerke kako razgovara telefonom, a drugom rukom češlja kosu sa željom da je napravi što bujnijom. Kako Mara zakorači, telefonski razgovor, sa slatkom kikotanjem, beše završen. Prekoran pogled pozdravi Maru. Ona će na to:

– Izvinite, moradoh ući. Pomislih da ne čujete kucanje, ova vrata tapacirana, pa … – reče usporenim govorom, kao da je želela da se svaki glas razume.

– Upravo sam zakazivala načelniku sastanke za sutra – reče devojka, pomalo zbunjeno.

– E, baš fino, kad mu ne zakaza za danas – reče ozareno Mara.

– Molim? – iznenađeno upita službenica.

– Pa, kažem: dobro je da je sad slobodan, da mene primi, pa sutra nek sastanči koliko mu drago – reče povišenim glasom.

– Ali, Vi danas nemate zakazano, ako se ja dobro sećam – zbunjeno će devojka.

– Ja da zakazujem neću! Nije ni meni život zakazivao ovakve muke, pa ih nosim kao perjanicu – reče Mara i polako pođe put vrata odakle se čuo grub muški glas.

– Stanite! Stanite, molim Vas, pa ne može to tako – ustade služenica.

Mara je odmeri od glave do pete. Vide u njoj mladost i lepotu koja odiše bežbrižnošću i odmah shvati da je normalno što je ona ne razume.

– Vidi, dete, da ja tebi kažem nešto. Ti tu sediš da zaradiš platu, a ja ovde tumaram da spasim krov nad glavom. To nije isto! Zato ti sedi i ćuti, a ja odoh da molim, ne bi li me ko čuo.

Ta galama je pokrenula načelnika da otvori svoja vrata. Ispred nje je stajao Marko Milić, školski drug njenog Petra.

– O, Maro, pa odakle ti? – iznenadiše se oboje.

– Eto, Marko, dođoh da molim da mi pomognete – smirenim glasom reče Mara.

– Hajde, uđi! Izvoli, sedi! – pokaza joj na stolicu u svojoj kancelariji.

Uđe Mara, sede. Pogleda oko sebe i uzdahnu. Seti se mladosti. Marko je bio sin bogataša, pa produži školovanje, Petar – sin rudara, pa završi u rudniku.

– Pričaj, Maro, šta te muči – prenu je Marko iz razmišljanja.

– Kuća mi propada, klizi. Kopaju neko nalazište u dolini, pa sve kuće na padini počeše da klize – reče Mara tihim glasom.

– Nisam za to znao, niko mi nije javio za taj problem.

– Eto, ja ti sad rekoh, pa ti vidi da se to zaustavi dok ima nade.

Marko se protrlja po bradi, pa reče:

– Stani, polako, pa… znaš kako, to baš nije tek tako… – suzdržano će on.

– Šta nije, Marko? Šta! –ljutito upita Mara.

– Pa, ne možemo zbog nekoliko kuća da zustavimo istraživanja – odlučnim glasom reče.

Mari se pred očima ukazaše domaćini doma Jenića dva veka unazad. Svi su bili rudari. Neki dočekali penziju, a neki mladost u jami ostavili, kao njen Petar. Svi oni iz nje progovoriše:

– Ne možete, ne možete – ironičnim glasom reče – da zaustaviti rušenje naših kuća, ne možete! A, možete li zaustaviti lažna obećanja koja dajete kada čoveka muka snađe? – iz Mare progovori dugogodišnje uzaludno nadanje.

– Ne razumem – zbunjeno će reći Marko.

– Nažalost, ne razumeš. Kada bi se setio svega onoga što mi rekoste posle Petrove smrti, znao bi ti o čemu ja pričam. Nego, vama tuđa nesreća dođe kao ringišpil.

– Kako to misliš? – zbunjeno će Marko.

– Pa, tuđa muka vam se mota po glavi samo za jednu sezonu, kao ringišpil, i − kraj.

– Nemoj tako, Maro. Nije sve tako crno – pokušava Marko da je uteši.

– I nije tako crno, i nije …. nego je još crnje. Na onoj padini je moja kuća, pa kuća Lazića, pa Gučića. A, svaka ima bar po jednu rudarsku udovicu, i po nekoliko siročadi. I, vi ste tu našli  da oštrite kandže nauci, da tu istražujete.

– Stani malo, pretera! Rekao bi čovek da smo birali tu dolinu za inat.

– Neću reći da je za inat, ali nije ni za sreću. Godinama idem po ovim vašim opštinskim hodnicima i moljakam za pomoć. Niko me nikada čuo nije. Slali me od šaltera do šaltera. Obično bih završavala na šalteru broj šest. Tu se uvek nešto overava. – blagim glasom dodaje – Tu radi jedna narodska duša, nasmejana. Njen osmeh ublaži svaku muku. Ona nam sve overi, sasluša nas … a i ona zna da sve radimo uzalud. Za ljudsku patnju niko sluha nema.

– Dobro, dobro, polako. Nemoj tako. Sutra zaseda komisija, pa ćemo videti – tiho on reče.

– Koja komisija? – upita Mara.

– Pa, ona koja rešava pitanja sa stanovništvom – reče Marko.

– Odlično! – ironično će Mara – Učini mi uslugu pa upitaj tu komisiju hoće li ona ikada rešiti neki naš problem. Hoće li se iko setiti živih mučenika koji se bore sa problemima uz more lažnih obećanja: stipendija za decu, besplatno letovanje za odličnog đaka, besplatni udžbenici za osnovce, pomoć za zimnicu, ogrev….

– Čekaj, Maro, čekaj! Došla si da pitaš za klizište i kuću, a stiže do ogreva, stipendije.

– Stigoh, boga mi, stigoh! Dva veka iz kuće Jenića odlazi rudar u jamu, da vadi crno zlato. Nije li to dovoljno ovom svetu, ili treba još da se njegova porodica skita kao beskućnici?

Marka ove reči pogodiše. Zar Petrova porodica da ostane bez doma. Uzdahnu. Pođe do sekretarice i reče joj da mu zakaže sastanak sa rukovodiocem istraživačke grupe koja kopa nova nalazišta u dolini. Vrati se Mari i tiho joj reče:

– Ne brini, sutra ću ja sa njima popričati. Ti pođi kući, uzmi imovinski list za kuću, donesi mi ga, ali ga prvo overi.

– U redu. Hvala ti. Nadam se da će vajde biti – pozdravi ga i izađe.

Pođe Mara niz hodnik, a priču nastavlja sa sobom:

– Da, overiću ga, naravno, na šalteru broj šest.