Зато се Мара данас упутила у општину. Закуца на врата, али – тишина. Подне је, размишља она: радно време се није завршило. Отвори полако врата. Виде девојку година њене ћерке како разговара телефоном, а другом руком чешља косу са жељом да је направи што бујнијом. Како Мара закорачи, телефонски разговор, са слатком кикотањем, беше завршен. Прекоран поглед поздрави Мару. Она ће на то:

– Извините, морадох ући. Помислих да не чујете куцање, ова врата тапацирана, па … – рече успореним говором, као да је желела да се сваки глас разуме.

– Управо сам заказивала начелнику састанке за сутра – рече девојка, помало збуњено.

– Е, баш фино, кад му не заказа за данас – рече озарено Мара.

– Молим? – изненађено упита службеница.

– Па, кажем: добро је да је сад слободан, да мене прими, па сутра нек састанчи колико му драго – рече повишеним гласом.

– Али, Ви данас немате заказано, ако се ја добро сећам – збуњено ће девојка.

– Ја да заказујем нећу! Није ни мени живот заказивао овакве муке, па их носим као перјаницу – рече Мара и полако пође пут врата одакле се чуо груб мушки глас.

– Станите! Станите, молим Вас, па не може то тако – устаде служеница.

Мара је одмери од главе до пете. Виде у њој младост и лепоту која одише бежбрижношћу и одмах схвати да је нормално што је она не разуме.

– Види, дете, да ја теби кажем нешто. Ти ту седиш да зарадиш плату, а ја овде тумарам да спасим кров над главом. То није исто! Зато ти седи и ћути, а ја одох да молим, не би ли ме ко чуо.

Та галама је покренула начелника да отвори своја врата. Испред ње је стајао Марко Милић, школски друг њеног Петра.

– О, Маро, па одакле ти? – изненадише се обоје.

– Ето, Марко, дођох да молим да ми помогнете – смиреним гласом рече Мара.

– Хајде, уђи! Изволи, седи! – показа јој на столицу у својој канцеларији.

Уђе Мара, седе. Погледа око себе и уздахну. Сети се младости. Марко је био син богаташа, па продужи школовање, Петар – син рудара, па заврши у руднику.

– Причај, Маро, шта те мучи – прену је Марко из размишљања.

– Кућа ми пропада, клизи. Копају неко налазиште у долини, па све куће на падини почеше да клизе – рече Мара тихим гласом.

– Нисам за то знао, нико ми није јавио за тај проблем.

– Ето, ја ти сад рекох, па ти види да се то заустави док има наде.

Марко се протрља по бради, па рече:

– Стани, полако, па… знаш како, то баш није тек тако… – суздржано ће он.

– Шта није, Марко? Шта! –љутито упита Мара.

– Па, не можемо због неколико кућа да зуставимо истраживања – одлучним гласом рече.

Мари се пред очима указаше домаћини дома Јенића два века уназад. Сви су били рудари. Неки дочекали пензију, а неки младост у јами оставили, као њен Петар. Сви они из ње проговорише:

– Не можете, не можете – ироничним гласом рече – да зауставити рушење наших кућа, не можете! А, можете ли зауставити лажна обећања која дајете када човека мука снађе? – из Маре проговори дугогодишње узалудно надање.

– Не разумем – збуњено ће рећи Марко.

– Нажалост, не разумеш. Када би се сетио свега онога што ми рекосте после Петрове смрти, знао би ти о чему ја причам. Него, вама туђа несрећа дође као рингишпил.

– Како то мислиш? – збуњено ће Марко.

– Па, туђа мука вам се мота по глави само за једну сезону, као рингишпил, и − крај.

– Немој тако, Маро. Није све тако црно – покушава Марко да је утеши.

– И није тако црно, и није …. него је још црње. На оној падини је моја кућа, па кућа Лазића, па Гучића. А, свака има бар по једну рударску удовицу, и по неколико сирочади. И, ви сте ту нашли  да оштрите канџе науци, да ту истражујете.

– Стани мало, претера! Рекао би човек да смо бирали ту долину за инат.

– Нећу рећи да је за инат, али није ни за срећу. Годинама идем по овим вашим општинским ходницима и мољакам за помоћ. Нико ме никада чуо није. Слали ме од шалтера до шалтера. Обично бих завршавала на шалтеру број шест. Ту се увек нешто оверава. – благим гласом додаје – Ту ради једна народска душа, насмејана. Њен осмех ублажи сваку муку. Она нам све овери, саслуша нас … а и она зна да све радимо узалуд. За људску патњу нико слуха нема.

– Добро, добро, полако. Немој тако. Сутра заседа комисија, па ћемо видети – тихо он рече.

– Која комисија? – упита Мара.

– Па, она која решава питања са становништвом – рече Марко.

– Одлично! – иронично ће Мара – Учини ми услугу па упитај ту комисију хоће ли она икада решити неки наш проблем. Хоће ли се ико сетити живих мученика који се боре са проблемима уз море лажних обећања: стипендија за децу, бесплатно летовање за одличног ђака, бесплатни уџбеници за основце, помоћ за зимницу, огрев….

– Чекај, Маро, чекај! Дошла си да питаш за клизиште и кућу, а стиже до огрева, стипендије.

– Стигох, бога ми, стигох! Два века из куће Јенића одлази рудар у јаму, да вади црно злато. Није ли то довољно овом свету, или треба још да се његова породица скита као бескућници?

Марка ове речи погодише. Зар Петрова породица да остане без дома. Уздахну. Пође до секретарице и рече јој да му закаже састанак са руководиоцем истраживачке групе која копа нова налазишта у долини. Врати се Мари и тихо јој рече:

– Не брини, сутра ћу ја са њима попричати. Ти пођи кући, узми имовински лист за кућу, донеси ми га, али га прво овери.

– У реду. Хвала ти. Надам се да ће вајде бити – поздрави га и изађе.

Пође Мара низ ходник, а причу наставља са собом:

– Да, оверићу га, наравно, на шалтеру број шест.