Izbornik
Izbornik
Imam sećanje kako učim da vezem, bila sam u mlađem razredu osnovne škole ili predškolski uzrast. Mama mi iscrtava na parčetu tkanine linearni motiv cveta objašnjavajući mi osnovni korak. Mnogo kasnije, na studijama Akademije umetnosti u Novom Sadu, dok sam bila u fazi apstraktnog slikarstva (početak četvrte godine), dolazim na ideju da isprobam sledeće – da na oslikanim platnima dodatno intervenišem prošivajući ih koncima u boji. Ta tehnika omogućuje mi polet u stvaranju, otkrivam novi prostor za istraživanje, čemu se posvećujem više tokom master programa. Tradicionalni vez koristim na sasvim nov način, ne trudeći se da postupam po postojećim pravilima, na primer koristeći određene vrste bodova. Pristupam krajnje slobodno, mogu reći i trapavo, da bi rezultat koji dobijam prevazišao moja očekivanja, kao i mojih kolega i profesora. Naime, težeći u svom radu apstraktnom izrazu, pronalazim da šema rada vezom na naličju platna – u vidu linearnih rešenja koji se prepliću i koji u tragovima otkrivaju motive, sama po sebi je likovna, pročišćenja, zanimljiva. Nastale radove predstavljam na izložbi Naličja – o ljudima (Šok zadruga, Novi Sad 2014. god.)
Pored intervencije vezom na slikama za osnove koristim i fotografije (štampane na platnu). Kontinuirano nastavljam da se bavim ovom kombinovanom tehnikom, kao i problematikom njenog predstavljanja u prostoru. Jedno od rešenja do kojeg dolazim tokom rezidencijalnog boravka u Švajcarskoj, jeste obostrani prikaz radova većih formata, gde posmatrači krećući se oko radova okačenih poput zavesa stiču uvid u lica i naličja slika. Poslednja inovativnost, kojom se i danas bavim, jeste svetlosna kutija. Pri aktivaciji svetla, fotografija koja se nalazi unutar kutije pojavljuje se i dopunjuje nerazumljiv vez koji se nalazi na površini. Tako zadovoljavam izazov za istovremenom predstavom obe strane slike, zapravo ona postaje objekat – poput lampe. Tu seriju izlažem u okviru projekta „Ako bismo svi stavili maske…” (Galerija SULUV, Novi Sad, 2018. god).
U švajcarskim Alpima boravim sa statusom umetnice na rezidenciji pri školi Ecole d’Humanite¹ , tokom školske 2017/2018. godine, a preko programa EVS (Evropski volonterski servis).² Moj zadatak je bio da produciram nove radove koristeći učionicu za likovno kao moj atelje, da bi polaznice i polaznici škole izbliza mogli da vide kako izgleda stvaralački proces. U sklopu poslepodnevnih aktivnosti nude se radionice koje đaci sami biraju prema svojim afinitetima, kao što su: likovno, muzičko, ples, gluma, razni sportovi, kulinarstvo, meditacija, cirkuske veštine, posmatranje ptica, itd. Školska godina sastoji se iz tri semestra, radi se u malim grupama (do 8) i posebno je zanimljivo što su grupe generacijski mešovite (uzrast varira od 11 do 18 godina). Imala sam prilike da se držim par izbornih predmeta: crtanje, modernu umetnost, lend art, vez.
„Devojka i ma”, rad iz serije „Naličja – o ljudima”,
vez na platnu, 20×30 cm, 2014.
Sem prethodno navedenog iskustva, vodila sam još nekoliko otvorenih radionica. Tada koristim priliku da ohrabrim greške u radu, kako kroz njih možemo doći do novih kreativnih rešenja. Zapetljani končići, čvorovi, nepravilan bod, vez koji odskače od pravila, jesu koraci koje čak pohvaljujem, na mestima gde je očekivana kritika. Takođe volim da pokažem primere iz savremene umetnosti, gde je on vrlo raznoliko primenjen. Za osnovu veza mogu da se koriste papiri veće gramaže; zadatak može da bude da se ukrasi deo garderobe. Najveći izazov uglavnom predstavlja provlačenje konca kroz iglu. Mlađi uživaju da izvezu svoje ime ili nadimak za početak.
Mali formati serije „Ako bismo svi stavili maske”,
kombinovana tehnika/svetlosne kutije, 2018.
U saradnji sa Novim kulturnim Naseljem3 u Novom Sadu, osmisliti smo set radionica koje su se dešavale na otvorenom, u parku, prošle godine. Za motive smo koristili portrete pod maskama koje smo štampali na starim tkaninama, poput jastučnica. Jedan deo radionica bio je posvećen i inkluzivnosti, gde bi na istim materijalima radili i korisnici radnog centra ŠOSO „Milan Petrović”. Prijatno me je iznenadila njihova posvećenost i preciznost u radu.
Ovim tekstom želim da skrenem pažnju na vez koji je ranije bio prisutan u sklopu nastave domaćinstva, a danas se može primeniti u nastavi likovne kulture. Upoznavanje sa samom tehnikom, premda starom, biće novo iskustvo za mnoge. U kreativnom procesu bitna je smelost i prostor za eksperimentisanje, kao upoznavanje sa različitim novim tehnikama i materijalima.
Autorka fotografije: Sara Agić
Radionica veza, saradnja sa Novim kulturnim naseljem
autorka portreta pod maskom: Emilija Pušić. Autorka fotografije: Sara Agić
Radionica veza – saradnja sa radnim centrom ŠOSO „Dr. Milan Petrović”. Autorka fotografije: Sara Agić
Milica Dukić (1989, Kraljevo) diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na osnovnim i master studijama slikarstva, i na master studijama crtanja. Članica je SULUV-a, kao i deo tima galerije Šok zadruga. Ostvarila je 13 samostalnih izložbi i učestvovala je na više od 70 grupnih umetničkih projekata. Živi u Novom Sadu. Kontakt/umetnički portfolio: milicadukic.wordpress.com
Milica Dukić, likovna umetnica
¹Škola humanosti, privatna škola slobodnog tipa, u Hasliberg Goldernu, centralnom delu Švajcarske.
²EVS projekat je namenjen mladima do 30 godina starosti kroz koji mogu da iskuse boravak u inostranstvu od minimum dva do maksimum dvanest meseci. Više informacija o tom i sličnim programima može se doznati preko VCV-a (Volonterskog centra Vojvodine) i MIS-a (Mladih istraživača Srbije).
³NKK- nevladina organizacija koja sarađuje sa Magic carpets fondacijom iz Austrije, koja prepoznaje i podržava njihove projekte.
