Izbornik
Izbornik
Profesor dr Mladen Vilotijević, jedan od osnivača Saveza učiteljskih društava SR Srbije
i prvi dekan Učiteljskog fakulteta u Beogradu
Prof. dr Mladen Vilotijević
– Kada se pomene Savez učitelja Srbije prva asocijacija mi je pomisao na učitelje čija se uloga može uporediti sa majkama, roditeljima koji stalno poklanjaju deci ono što je najplemenitije i što ih čini dobrim i časnim ljudima. Učitelji su entuzijasti koji zaboravljaju na sebe da bi pomogli drugima. Žao mi je što je društvo tako nepravedno prema ovoj najvažnijoj profesiji – kaže za Prosvetionik profesor dr Mladen Vilotijević, jedan od osnivača Saveza učitelja Srbije, čovek koji je ceo svoj radni vek proveo u obrazovanju, posvećen, pre svega, unapređenju učiteljske profesije.
Povodom velikog jubileja – 40 godina od osnivanja Saveza učiteljskih društava SR Srbije, 26. marta 1982. godine, profesor Vilotijević se priseća početaka ovog stručnog udruženja.
– Bio sam jedan od pokretača osnivanja Saveza, zajedno sa pokojnim Dragom Pantićem. Okupili smo nekoliko učiteljica: Vukadinku Kostić, Miluniku Đurđević, Dragicu Tomčić, Mariju Anđelković, Ljubicu Đurić… Osnovni cilj je bio da se, po ugledu na udruženje učitelja pre Drugog svetskog rata, stvori jaka, moćna organizacija, koja će se boriti za rešavanje širih društvenih, obrazovanih, ali i svojih užih staleških pitanja. Mislim da je Savez učitelja Srbije opravdao svoje postojanje. Dovoljno je prisetiti se održanih kongresa, sabora, susreta na kojima su razmatrana značajna stručna i društvena pitanja. U jednom periodu Savez je bio nezaobilazan faktor koji je po nizu stručnih pitanja konsultovan od strane Ministarstva prosvete i drugih državnih organa. Posebnu pohvalu zaslužuje dugogodišnji sekretar Saveza Mirjana Pajić koja je unosila dinamiku, stvarala kontakte i širila ideje za koje se Savez u svome radu zalagao.
Savez učitelja Srbije je, uz nekadašnju Pedagošku akademiju za obrazovanje nastavnika razredne nastave, učinio mnogo da se uvede fakultetsko obrazovanje budućih učitelja.
– Odnos snaga koje su se borile za uvođenje fakultetskog obrazovanja i onih koje su bile protiv toga bio je krajnje neravnopravan. Na strani onih koji su to podržavali bile su samo dve akademije za obrazovanje učitelja (Beograd, Vranje i kasnije u završnoj fazi i Pedagoška akademija Užice) i Savez učitelja. Na drugoj strani je bila većina, uključujući i tadašnje Ministarstvo prosvete. Bili su protiv i univerziteti, osim Univerziteta u Nišu. Savez učitelja Srbije je značajno pomogao da se ova davnašnja ideja realizuje u praksi, a i posle osnivanja učiteljskih fakulteta je nastavio da se bavi problemom podizanja obrazovnog nivoa svoga članstva putem doškolovanja i stručnog usavršavanja.
Kako sa ove distance gledate na to, da li je uvođenje fakultetskog obrazovanja bio opravdan potez?
– Učitelji rade sa decom najvažnijeg uzrasnog perioda kad se postavlja stub razvoja ličnosti svakog pojedinca. Kakav će biti kasniji razvoj mlade ličnosti u velikoj, ako ne i presudnoj, meri zavisi od učitelja. O odgovornosti učitelja za razvoj dece najbolju ocenu je dao naš poznati književnik Duško Radović. U poređenju učitelja, koji organizuje nastavu iz svih predmeta i nastavnika u starijim razredima, Duško Radović kaže da, kad se odgovornost za dete podeli na 10 predmetnih nastavnika, ukupni zbir te odgovornosti je manji od jednog dobrog učitelja. Nastavnik se bavi predmetom, a učitelj detetom. Misilim da su po značaju i delikatnosti svoje profesije učitelji mnogo ranije zaslužili da dobiju fakultetsko obrazovanje. U složenosti rada učitelja i drugih nastavničkih zanimanja polazilo se od pogrešne premise: mala deca, mlađi uzrast, niži nivo obrazovanja nastavnika koji sa njima rade, a sasvim je obratno. Najmlađi uzrast traži visoko pedagoško-psihološki kompetentne nastavnike koji će razviti i utemeljiti kreativne linije razvoja svakog pojedinca. Nažalost, izgubili smo decenije u dokazivanju potrebe uvođenja fakultetskog obrazovanja. Međutim, treba istaći da se uvek u realizaciji neke velike ideje pojave i veliki ljudi. Ja bih u ta velika imena, koja su dala doprinos ovoj profesiji, posebno uvođenju fakultetskog obrazovanja, pomenuo tada tek postavljenog ministra prosvete Danila Ž. Markovića. On je gajio veliko poštovanje prema svom učitelju, ali i profesiji u celini.
Ugledni gosti na svečanom otvaranju Učiteljskog fakulteta u Beogradu, 30.9.1993. godine
U kojoj meri su ispunjena Vaša očekivanja, a šta biste danas promenili u načinu školovanja budućih učitelja?
– Mnoga očekivanja nisu ispunjena. Naša ideja je bila da učiteljski fakulteti moraju biti dovoljno mali da bi rad u njima bio delotvorniji, interaktivan. Zato smo i postavili širu mrežu ovih (po kapacitetu malih) institucija u Srbiji, kako bismo kvalitetnije obrazovali potreban broj učiteljskih kadrova. Mi smo tada utvrdili normative koji su važili za sve učiteljske fakultete: da plenum (velika grupa) za teorijsku nastavu broji najviše 60 studenata, da male grupe za vežbe i praktični rad u prvoj godini broje 20, a u svim kasnijim godinama po 10 studenata. I što je najvažnije, izborili smo se da Vlada Srbije donese uredbu i svrsta učiteljske fakultete u grupu ustanova koje su sticale sredstva na osnovu pomenutih najpovoljnijih pedagoških normativa. Finansiran je duplo veći broj nastavnika i asistenata nego što su ih fakulteti zaposlili. Međutim, prešlo se na upisivanje velikog broja studenata, što je štetno. Kvantitet ruši kvalitet rada. Učiteljski fakulteti bi morali biti predvodnici razvojnih promena i širenja pedagoških inovacija. Morali bi da pripremaju učitelje za novu školu budućnosti. Tradicionalna nastava bi morala, postepeno, da ustupa mesto novoj nastavnoj paradigmi: informatičko-razvijajućoj nastavi. U tom cilju svi učiteljski fakulteti, kada sam ja bio dekan i predsednik zajednice ovih fakulteta, su realizovali nekoliko akcionih projekata kao osnove za modelovanje nove koncepcije pedagoškog rada u školama. Nažalost, mislim da se nije odmaklo od stare koncepcije, već se i dalje učitelji pretežno pripremaju za tradicionalnu školu na tradicionalan način, osim, koliko mi je poznato, nekoliko časnih izuzetaka. Napravljeno je još nekoliko loših odstupanja od prvobitne koncepcije. Mi smo tada smatrali da učiteljski fakulteti treba da obrazuju samo učitelje. Međutim, uvedeni su smerovi za školovanje nekih drugih profila, kao, na prirmer, školovanje medijatekara, bibliotekara, vaspitača za domove učenika, pa čak i sportskih trenera. I školovanje vaspitača za predškolske ustanove po tadašnjoj koncepciji je takođe trebalo obavljati na posebnim fakultetima. Ipak ima nekih i dobrih nagoveštaja koji ohrabruju. Sadašnji dekan Učiteljskog fakulteta u Beogradu Danimir Mandić, koji je bio i meni prodekan, realizovao je jedan veliki poduhvat. Osnovao je i najsavremenije opremio Centar za robotiku i veštačku inteligenciju. Centar je najbolji na Balkanu, a verujem da ga retko gde ima i u Evropi. To je dobar nagoveštaj u organizaciji delotvornijeg nastavnog procesa u primeni nove koncepcije informatičko-razvijajuće nastave i njenih najdelotvornijih modela – projektne, heurističke, modularne, integrativne, samoregulativne i drugih model nastave.
Profesori Danimir Mandić, Nikola Potkonjak i Mladen Vilotijević
U našoj zemlji ima sedam učiteljskih fakulteta, od kojih je jedan privatni i studijski programi na tim visokoškolskim ustanovama se razlikuju. Nismo sigurni da iko proverava da li sa tih fakulteta izlaze učitelji približno istih kompetencija. Da li je ova raznorodnost bolje rešenje ili bi trebalo da postoji unificiran program?
– Bio sam jedan od članova tima koji je stvarao koncepciju budućih fakulteta i izrade prvog incijalnog studijskog plana i programa. Bili smo saglasni da studijski plan i program mora biti jedinstven za sve učiteljske fakultete i tako je bilo. Jedini koji je u startu delimično odstupio bio je Učiteljski fakultet u Somboru, i to ne iz nekih opravdanih stručnih, već iz personalnih razloga. Trebalo je stvoriti prostor za neke uticajne pojedince koji su imali doktorate. Taj somborski model plana prihvaćen je i u Bijeljini, jer i oni su imali sličnu situaciju. Svi ostali fakulteti imali su jedinstven plan i program sve do dolaska novih dekana, koji su „presađivali” koncepciju svojih fakulteta koje su završili, u studijske planove učiteljskih fakulteta. Oni koji su završili Filološki fakultet granali su filološke, a smanjivali pedagoške discipline, što je naravno greška. Jedini koji je zadržao približno isti studijski plan je Učiteljski fakultet u Užicu ali je prvobitna koncepcija narušena. U međuvremenu su učiteljski fakulteti izgubili i matičnost koju smo isto kao i osnivanje ovih fakulteta, teškom mukom izborili. Učiteljski fakulteti imali su matičnost didaktičko-metodičkih nauka, a danas je matičnost metodika razredne nastave. Matičnost mora da proizlazi iz logičkog poretka nauka. Postoje pedagoške, didaktičko-metodičke nauke, a ne razredna nastava. Sa tadašnjim ministrom prosvete bili smo dogovorli da se svi učiteljski fakulteti, dopunom zakona, udruže i pedagoški integrisan univerzitet. Na jednom mestu bi se sticali doktorati i organizovale doktorske studije. Nažalost, to nije ostvareno, ali bi to u budućnosti trebalo učiniti.
Sada je gotovo nemoguće da student tokom studiranja pređe sa jednog na neki drugi učiteljski fakultet i nastavi školovanje jer se studijski programi značajno razlikuju.
Degradacija profesije nastavnika i obrazovanja u celini ostavila je trag i na obrazovanje učitelja. Učiteljski fakulteti danas nisu u prilici da biraju buduće studente, već upisuju skoro sve koji se prijave.
– Moram na početku da naglasim da je za sve vreme mog dvodecenijskog rada na dužnosti direktora Pedagoške akademije, a potom dekana Učiteljskog fakulteta u Beogradu bila pozitivna selekcija izbora kandidata za učiteljski poziv. Jedino su se na Akademiju u Negotinu mogli upisati studenti sa prethodnim dobrim uspehom u srednjoj školi. Na svim drugim pedagoškim akademijama dominirali su učenici sa odličnim uspehom. Na Pedagošku akademiju u Beogradu nisu mogli da se upišu ni svi studenti koji su imali odličan uspeh u srednjoj školi.
Šta je uslovilo negativnu selekciju na učiteljskim fakultetima?
– Upisivan je manji broj studenata što je doprinelo većoj konkurenciji. Na Pedagoškoj akademiji u Beogradu je upisivano 90 studenata, a prema istraženim kadrovskim potrebama škola svih 16 beogradskih opština bilo je potrebno oko 120 učitelja godišnje. Iz unutrašnjosti u beogradske osnovne škole se zapošljavalo oko 30 studenta godišnje. Svaki učitelj koji je završio Akademiju u Beogradu imao je šansu da se odmah zaposli u prestonici. To je uticalo na veliku zainteresovanost za upis na ove studije. Dok su bili dekani iz vremena osnivanja fakulteta broj studenata se nije povećavao. Međutim, novoizabrani dekani na učiteljskim fakultetima nisu mogli odoleti finansijskom izazovu, već su, osim kandidata za doškolovanje, povećavali kvotu upisivanja redovnih, samofinasirajućih studenata, sticali veće prihode i time sekli granu na kojoj sede. Međutim, ključni razlog negativne selekcije za upis na učiteljske fakultete je napovoljan ekonomski status zaposlenih u školama. Kako očekivati pozitivnu selekciju za učiteljski poziv kada je ekonomski status i ugled ove profesije na samom dnu lestvice? Ovakvo marginalizovanje obrazovanja nisam doživeo.
Smatrate da su platni razredi dobro rešenja za popravljanje ekonomskog položaja prosvetnih radnika.
– Materijalni položaj obrazovanja je doživeo katastrofalni pad devedesetih godina prošlog veka. Osnovno i srednje obrazovanje se sada nalazi na sramotno niskom nivou. Jedino je visoko obrazovanje, zahvaljući samofinasirajućim studentima, u relativno dobrom stanju. Platni razredi su bili nada da će se materijalni položaj prosvetnih radnika popraviti. Kada su nadležni videli da primenom platnih razreda treba izdvojiti značajna sredstva za povećanje plata prosvetnim radnicima koji decenijama primaju manje zarade od službenika istog nivoa obrazovanja u državnim i javnim preduzećima, odložena je primena pomenutih platnih razreda čime je nastavljen trend obezvređivanja nastavničke profesije. Opet su žrtvovani prosvetni radnici čiji ugled je, po mom mišljenju, nedopustivo loš. Imam utisak da je prosveta, kao što je svojevremeno govorio Radoje Domanović, nepredviđena stavka u budžetu. Govori se o zaradama i stanovima vojske, policije, službe bezbednosti, a prosvetne radnike niko ne spominje. Nekada se govorilo da u budućnosti neće biti najvažniji general nego učitelj. Govorilo se da ulaganje u učitelja pošteđuje državu od ulaganja u 10 policajaca. Kud se izgubiše ti ideali i ta vizija? Šta bi sa našim društvom u kome se obrazovanje tako nisko survalo, a živimo u doba kada je znanje najvažniji ekonomski i društveni resurs?
Učitelj Miloš Janković nekada je učitelje svog doba opisivao rečju „golja”. Kojim rečima biste Vi opisali današnjeg učitelja?
– Bez obzira što je Miloš Janković bio veliki čovek, vrsni pedagog i ugledni učitelj nije trebao ovako reći za učitelja. Učitelj je za mene najuzvišenija profesija i posle roditelja najzaslužniji za rast i razvoj deteta – on je stvaralac najplemenitijeg u svakom čoveku. I kad je nebrigom države materijalni siromah, on je gromada. Srpski prosvetitelj i reformator, Dositej Obradović, rekao je: „Sitni su oni koji rad učitelja sitnim smatraju”.
Govorili ste svojevremeno da su sve reforme obrazovanja kretale „odozgo” umesto iz učionice. U kojoj meri su se o promenama u obrazovanju, pa i o reformi koja je u toku, pitali učitelji? Da li je to što se glas nastavnika nije čuo zapravo rezultiralo neuspešnim reformama i na neki način tihim bojkotom u učionicama?
Ćirilo i Metodije, prvi slovenski i srpski prosvetitelji i učitelji, rad akademskog slikara prof. mr Milovana Arsića, (freska u holu Fakulteta)
– Mi praktično od 1958. godine nismo imali promena koje bismo mogli nazvati reformom. Promena nastavnog plana i programa nije reforma. A sve se vrtelo oko toga. Nama je škola ostala ista kao i pre pet decenija. Sve se svelo na tradicionalnu, predavačku nastavu koja nije zasnovana na samoaktivnosti učenika, već je ona i dalje slušalačka. Nastavnici govore, predaju, učenici ćute i slušaju. Utvrđeno je da je za šest časova nastave srednja vrednost aktivne govorne komunikacije svedena na samo dva minuta po učeniku. Učenik kad ne govori on nedovoljno misli, a mišljenje i govor su povezani. Tradicionalna nastava sputava stvaralaštvo učenika. Ovakva nastava je učenicima dosadna. Bežanje sa časova nije nestašluk, već i velika opomena i protest učenika. Od ovakve nastave učenici imaju malu korist. Najbolesnije tkivo u savremnom obrazovanju je vrednovanje. Ono nije stalno i kontinuirano. Povratna informacija ne prati svaki korak aktivnosti dece. Još uvek se vrši sabiranje i deljenje ocena iz pojednih perioda (tromesečja) ocenjivanja, pa se izvodi neka srednja ocena što je pravi nosens. Nastavnik preti i kažnjava učenike ocenom. Nastavnici u starijim razredima osnovne i srednje škole nemaju potrebno pedagoško obrazovanje da se bave nastavom. U evaluaciji postignuća učenika se služe uzorima svojih nastavnika koji takođe nisu imali potrebno pedagoško obrazovanje. Nisu krivi nastavnici, kriv je sistem pripremanja pedagoških kadrova za osnovnu i srednju školu. Na nekim takozvanim nastavničkim fakultetima, na smeru za nastavnike uvedu neki pedagoški ili psihološki predmet, na primer metodiku ili pedagoška psihiologiju i to smatraju dovoljnim za pedagoško-psihološko obrazovanje budućih nastavnika. Što, naravno, nije tačno.
Kakva reforma nam treba?
– Reforma mora biti celovita i sistemski utemeljena. Mora se poći od koncipiranja škole kakvu želimo. Mora se pristupiti obrazovanju nastavnika za potrebe takve škole budućnosti. Potrebno je pristupiti stručnom usavršavanju nastavnika za buduću školu. Potrebno je razraditi sistem rada u školi. Predavanja i predavačka nastava bi morala biti prava retkost. Neophodno je razraditi sistem evaluacije. Rad u školi bi se morao temeljiti na konstruktivističkom pristupu po principu „sam svoj majstor”. Samoregulativna ili samooraganizujuća nastava bi morala biti ključni metodički pristup u nastavi. Smatra se da učenik sa 12 godina treba da bude osposobljen za samoučenje i samostalni rad, uz mentorsku pomoć svog nastavnika.
Učitelji i nastavnici, njihova uspešna, proverena nastavna praksa, moraju biti generator promena!
Profesor Vilotijević je otac troje dece i deda četvoro unučadi
– U gotovo u svim seoskim školama važilo je kao nepisano pravilo da svakog dana neko dete donese poklon svome učitelju i stavi na sto (sir, kajmak, jaja, meso). To je bilo veoma izraženo u selu gde sam ja radio sa kolegom. Međutim, u susednom opštinskom mestu takva praksa nije postojala. U tom mestu je radio učitelj, sin sveštenika iz mog rodnog mesta. Znao je kako je kod nas. Doseti se i jednog dana pre dolaska dece u učionicu uzme porculanski bokal i prekrije ga zamašćenim papirom koji podveže koncem. Nakon zvona u osam sati ulazi učitelj u učionicu i, naravno, vidi svoj bokal na stolu gde ga je i ostavio. Pita decu čiji je ovo bokal. Deca ćute, jer i nije njihov. Ponovi pitanje nekoliko puta, onda polako odveže konac, skine papirni poklopac i kaže: „Vidi, kajmak… eto deco, to je pravi učenik! Doneo je poklon svome učitelju, ali neće da se oglasi da ne biste vi, ako on dobije bolju ocenu, rekli da je to zbog toga što je učitelju doneo kajmak”. I tako je ovaj učitelj uveo praksu da mu deca, kao i u drugim selima, donose poklone.
Prof. dr Mladen Vilotijević, prvi dekan Učiteljskog fakulteta u Beogradu (1993–2002)
O sagovorniku
Mladen Vilotijević je rođen 22. marta 1935. godine u Sijerču, Bajina Bašta.
Učiteljsku školu završio je u Tuzli. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu gde je i doktorirao.
Bio je učitelj i direktor u osnovnim školama, profesor i direktor Pedagoške akademije za obrazovanje nastavnika razredne nastave u Beogradu.
Veliki je zagovornik visokoškolskog obrazovanja učitelja. Svojim radom i zalaganjem mnogo je doprineo osnivanju Učiteljskog fakulteta u Beogradu, a posle kao dekan i predsednik Zajednice učiteljskih fakulteta u Srbiji, organizacionom i programskom utemeljenju i afirmaciji učiteljskih fakulteta.
Dobitnik je Oktobarske nagrade „Dositej Obradović” (1979), „Ordena zasluga za narod sa srebrnim vencem” (1978) i odlikovanja „Vuk Karadžić” 2. reda (2001).
Autor je najcelovitije i najobuhvatnije Didaktike kod nas, kao i brojnih knjiga, brošura, naučnih i stručnih članaka.
Živi i radi u Beogradu i na Zlatiboru.
Otac je troje dece i deda četvoro unučadi.
Redakcija
Profesori Boško Vlahović, Borislav Stanojlović i Mladen Vilotijević
Profesori Vuk Milatović, Mladen Vilotijević i Vladimir Cvetanović
Šetnja na Zlatiboru
Profesori Mladen Vilotijević, Grozdanka Gojkov, Nikola Potkonjak, Radmila Nikolić, Danilo Ž. Marković
