Изборник
Изборник
Професор др Младен Вилотијевић, један од оснивача Савеза учитељских друштава СР Србије
и први декан Учитељског факултета у Београду
Проф. др Младен Вилотијевић
– Када се помене Савез учитеља Србије прва асоцијација ми је помисао на учитеље чија се улога може упоредити са мајкама, родитељима који стално поклањају деци оно што је најплеменитије и што их чини добрим и часним људима. Учитељи су ентузијасти који заборављају на себе да би помогли другима. Жао ми је што је друштво тако неправедно према овој најважнијој професији – каже за Просветионик професор др Младен Вилотијевић, један од оснивача Савеза учитеља Србије, човек који је цео свој радни век провео у образовању, посвећен, пре свега, унапређењу учитељске професије.
Поводом великог јубилеја – 40 година од оснивања Савеза учитељских друштава СР Србије, 26. марта 1982. године, професор Вилотијевић се присећа почетака овог стручног удружења.
– Био сам један од покретача оснивања Савеза, заједно са покојним Драгом Пантићем. Окупили смо неколико учитељица: Вукадинку Костић, Милунику Ђурђевић, Драгицу Томчић, Марију Анђелковић, Љубицу Ђурић… Основни циљ је био да се, по угледу на удружење учитеља пре Другог светског рата, створи јака, моћна организација, која ће се борити за решавање ширих друштвених, образованих, али и својих ужих сталешких питања. Мислим да је Савез учитеља Србије оправдао своје постојање. Довољно је присетити се одржаних конгреса, сабора, сусрета на којима су разматрана значајна стручна и друштвена питања. У једном периоду Савез је био незаобилазан фактор који је по низу стручних питања консултован од стране Министарства просвете и других државних органа. Посебну похвалу заслужује дугогодишњи секретар Савеза Мирјана Пајић која је уносила динамику, стварала контакте и ширила идеје за које се Савез у своме раду залагао.
Савез учитеља Србије је, уз некадашњу Педагошку академију за образовање наставника разредне наставе, учинио много да се уведе факултетско образовање будућих учитеља.
– Однос снага које су се бориле за увођење факултетског образовања и оних које су биле против тога био је крајње неравноправан. На страни оних који су то подржавали биле су само две академије за образовање учитеља (Београд, Врање и касније у завршној фази и Педагошка академија Ужице) и Савез учитеља. На другој страни је била већина, укључујући и тадашње Министарство просвете. Били су против и универзитети, осим Универзитета у Нишу. Савез учитеља Србије је значајно помогао да се ова давнашња идеја реализује у пракси, а и после оснивања учитељских факултета је наставио да се бави проблемом подизања образовног нивоа свога чланства путем дошколовања и стручног усавршавања.
Како са ове дистанце гледате на то, да ли је увођење факултетског образовања био оправдан потез?
– Учитељи раде са децом најважнијег узрасног периода кад се поставља стуб развоја личности сваког појединца. Какав ће бити каснији развој младе личности у великој, ако не и пресудној, мери зависи од учитеља. О одговорности учитеља за развој деце најбољу оцену је дао наш познати књижевник Душко Радовић. У поређењу учитеља, који организује наставу из свих предмета и наставника у старијим разредима, Душко Радовић каже да, кад се одговорност за дете подели на 10 предметних наставника, укупни збир те одговорности је мањи од једног доброг учитеља. Наставник се бави предметом, а учитељ дететом. Мисилим да су по значају и деликатности своје професије учитељи много раније заслужили да добију факултетско образовање. У сложености рада учитеља и других наставничких занимања полазило се од погрешне премисе: мала деца, млађи узраст, нижи ниво образовања наставника који са њима раде, а сасвим је обратно. Најмлађи узраст тражи високо педагошко-психолошки компетентне наставнике који ће развити и утемељити креативне линије развоја сваког појединца. Нажалост, изгубили смо деценије у доказивању потребе увођења факултетског образовања. Међутим, треба истаћи да се увек у реализацији неке велике идеје појаве и велики људи. Ја бих у та велика имена, која су дала допринос овој професији, посебно увођењу факултетског образовања, поменуо тада тек постављеног министра просвете Данила Ж. Марковића. Он је гајио велико поштовање према свом учитељу, али и професији у целини.
Угледни гости на свечаном отварању Учитељског факултета у Београду, 30.9.1993. године
У којој мери су испуњена Ваша очекивања, а шта бисте данас променили у начину школовања будућих учитеља?
– Многа очекивања нису испуњена. Наша идеја је била да учитељски факултети морају бити довољно мали да би рад у њима био делотворнији, интерактиван. Зато смо и поставили ширу мрежу ових (по капацитету малих) институција у Србији, како бисмо квалитетније образовали потребан број учитељских кадрова. Ми смо тада утврдили нормативе који су важили за све учитељске факултете: да пленум (велика група) за теоријску наставу броји највише 60 студената, да мале групе за вежбе и практични рад у првој години броје 20, а у свим каснијим годинама по 10 студената. И што је најважније, изборили смо се да Влада Србије донесе уредбу и сврста учитељске факултете у групу установа које су стицале средства на основу поменутих најповољнијих педагошких норматива. Финансиран је дупло већи број наставника и асистената него што су их факултети запослили. Међутим, прешло се на уписивање великог броја студената, што је штетно. Квантитет руши квалитет рада. Учитељски факултети би морали бити предводници развојних промена и ширења педагошких иновација. Морали би да припремају учитеље за нову школу будућности. Традиционална настава би морала, постепено, да уступа место новој наставној парадигми: информатичко-развијајућој настави. У том циљу сви учитељски факултети, када сам ја био декан и председник заједнице ових факултета, су реализовали неколико акционих пројеката као основе за моделовање нове концепције педагошког рада у школама. Нажалост, мислим да се није одмакло од старе концепције, већ се и даље учитељи претежно припремају за традиционалну школу на традиционалан начин, осим, колико ми је познато, неколико часних изузетака. Направљено је још неколико лоших одступања од првобитне концепције. Ми смо тада сматрали да учитељски факултети треба да образују само учитеље. Међутим, уведени су смерови за школовање неких других профила, као, на прирмер, школовање медијатекара, библиотекара, васпитача за домове ученика, па чак и спортских тренера. И школовање васпитача за предшколске установе по тадашњој концепцији је такође требало обављати на посебним факултетима. Ипак има неких и добрих наговештаја који охрабрују. Садашњи декан Учитељског факултета у Београду Данимир Мандић, који је био и мени продекан, реализовао је један велики подухват. Основао је и најсавременије опремио Центар за роботику и вештачку интелигенцију. Центар је најбољи на Балкану, а верујем да га ретко где има и у Европи. То је добар наговештај у организацији делотворнијег наставног процеса у примени нове концепције информатичко-развијајуће наставе и њених најделотворнијих модела – пројектне, хеуристичке, модуларне, интегративне, саморегулативне и других модел наставе.
Професори Данимир Мандић, Никола Поткоњак и Младен Вилотијевић
У нашој земљи има седам учитељских факултета, од којих је један приватни и студијски програми на тим високошколским установама се разликују. Нисмо сигурни да ико проверава да ли са тих факултета излазе учитељи приближно истих компетенција. Да ли је ова разнородност боље решење или би требало да постоји унифициран програм?
– Био сам један од чланова тима који је стварао концепцију будућих факултета и израде првог инцијалног студијског плана и програма. Били смо сагласни да студијски план и програм мора бити јединствен за све учитељске факултете и тако је било. Једини који је у старту делимично одступио био је Учитељски факултет у Сомбору, и то не из неких оправданих стручних, већ из персоналних разлога. Требало је створити простор за неке утицајне појединце који су имали докторате. Тај сомборски модел плана прихваћен је и у Бијељини, јер и они су имали сличну ситуацију. Сви остали факултети имали су јединствен план и програм све до доласка нових декана, који су „пресађивали” концепцију својих факултета које су завршили, у студијске планове учитељских факултета. Они који су завршили Филолошки факултет гранали су филолошке, а смањивали педагошке дисциплине, што је наравно грешка. Једини који је задржао приближно исти студијски план је Учитељски факултет у Ужицу али је првобитна концепција нарушена. У међувремену су учитељски факултети изгубили и матичност коју смо исто као и оснивање ових факултета, тешком муком изборили. Учитељски факултети имали су матичност дидактичко-методичких наука, а данас је матичност методика разредне наставе. Матичност мора да произлази из логичког поретка наука. Постоје педагошке, дидактичко-методичке науке, а не разредна настава. Са тадашњим министром просвете били смо договорли да се сви учитељски факултети, допуном закона, удруже и педагошки интегрисан универзитет. На једном месту би се стицали докторати и организовале докторске студије. Нажалост, то није остварено, али би то у будућности требало учинити.
Сада је готово немогуће да студент током студирања пређе са једног на неки други учитељски факултет и настави школовање јер се студијски програми значајно разликују.
Деградација професије наставника и образовања у целини оставила је траг и на образовање учитеља. Учитељски факултети данас нису у прилици да бирају будуће студенте, већ уписују скоро све који се пријаве.
– Морам на почетку да нагласим да је за све време мог дводеценијског рада на дужности директора Педагошке академије, а потом декана Учитељског факултета у Београду била позитивна селекција избора кандидата за учитељски позив. Једино су се на Академију у Неготину могли уписати студенти са претходним добрим успехом у средњој школи. На свим другим педагошким академијама доминирали су ученици са одличним успехом. На Педагошку академију у Београду нису могли да се упишу ни сви студенти који су имали одличан успех у средњој школи.
Шта је условило негативну селекцију на учитељским факултетима?
– Уписиван је мањи број студената што је допринело већој конкуренцији. На Педагошкој академији у Београду је уписивано 90 студената, а према истраженим кадровским потребама школа свих 16 београдских општина било је потребно око 120 учитеља годишње. Из унутрашњости у београдске основне школе се запошљавало око 30 студента годишње. Сваки учитељ који је завршио Академију у Београду имао је шансу да се одмах запосли у престоници. То је утицало на велику заинтересованост за упис на ове студије. Док су били декани из времена оснивања факултета број студената се није повећавао. Међутим, новоизабрани декани на учитељским факултетима нису могли одолети финансијском изазову, већ су, осим кандидата за дошколовање, повећавали квоту уписивања редовних, самофинасирајућих студената, стицали веће приходе и тиме секли грану на којој седе. Међутим, кључни разлог негативне селекције за упис на учитељске факултете је наповољан економски статус запослених у школама. Како очекивати позитивну селекцију за учитељски позив када је економски статус и углед ове професије на самом дну лествице? Овакво маргинализовање образовања нисам доживео.
Сматрате да су платни разреди добро решења за поправљање економског положаја просветних радника.
– Материјални положај образовања је доживео катастрофални пад деведесетих година прошлог века. Основно и средње образовање се сада налази на срамотно ниском нивоу. Једино је високо образовање, захваљући самофинасирајућим студентима, у релативно добром стању. Платни разреди су били нада да ће се материјални положај просветних радника поправити. Када су надлежни видели да применом платних разреда треба издвојити значајна средства за повећање плата просветним радницима који деценијама примају мање зараде од службеника истог нивоа образовања у државним и јавним предузећима, одложена је примена поменутих платних разреда чиме је настављен тренд обезвређивања наставничке професије. Опет су жртвовани просветни радници чији углед је, по мом мишљењу, недопустиво лош. Имам утисак да је просвета, као што је својевремено говорио Радоје Домановић, непредвиђена ставка у буџету. Говори се о зарадама и становима војске, полиције, службе безбедности, а просветне раднике нико не спомиње. Некада се говорило да у будућности неће бити најважнији генерал него учитељ. Говорило се да улагање у учитеља поштеђује државу од улагања у 10 полицајаца. Куд се изгубише ти идеали и та визија? Шта би са нашим друштвом у коме се образовање тако ниско сурвало, а живимо у доба када је знање најважнији економски и друштвени ресурс?
Учитељ Милош Јанковић некада је учитеље свог доба описивао речју „гоља”. Којим речима бисте Ви описали данашњег учитеља?
– Без обзира што је Милош Јанковић био велики човек, врсни педагог и угледни учитељ није требао овако рећи за учитеља. Учитељ је за мене најузвишенија професија и после родитеља најзаслужнији за раст и развој детета – он је стваралац најплеменитијег у сваком човеку. И кад је небригом државе материјални сиромах, он је громада. Српски просветитељ и реформатор, Доситеј Обрадовић, рекао је: „Ситни су они који рад учитеља ситним сматрају”.
Говорили сте својевремено да су све реформе образовања кретале „одозго” уместо из учионице. У којој мери су се о променама у образовању, па и о реформи која је у току, питали учитељи? Да ли је то што се глас наставника није чуо заправо резултирало неуспешним реформама и на неки начин тихим бојкотом у учионицама?
Ћирило и Методије, први словенски и српски просветитељи и учитељи, рад академског сликара проф. мр Милована Арсића, (фреска у холу Факултета)
– Ми практично од 1958. године нисмо имали промена које бисмо могли назвати реформом. Промена наставног плана и програма није реформа. А све се вртело око тога. Нама је школа остала иста као и пре пет деценија. Све се свело на традиционалну, предавачку наставу која није заснована на самоактивности ученика, већ је она и даље слушалачка. Наставници говоре, предају, ученици ћуте и слушају. Утврђено је да је за шест часова наставе средња вредност активне говорне комуникације сведена на само два минута по ученику. Ученик кад не говори он недовољно мисли, а мишљење и говор су повезани. Традиционална настава спутава стваралаштво ученика. Оваква настава је ученицима досадна. Бежање са часова није несташлук, већ и велика опомена и протест ученика. Од овакве наставе ученици имају малу корист. Најболесније ткиво у савремном образовању је вредновање. Оно није стално и континуирано. Повратна информација не прати сваки корак активности деце. Још увек се врши сабирање и дељење оцена из поједних периода (тромесечја) оцењивања, па се изводи нека средња оцена што је прави носенс. Наставник прети и кажњава ученике оценом. Наставници у старијим разредима основне и средње школе немају потребно педагошко образовање да се баве наставом. У евалуацији постигнућа ученика се служе узорима својих наставника који такође нису имали потребно педагошко образовање. Нису криви наставници, крив је систем припремања педагошких кадрова за основну и средњу школу. На неким такозваним наставничким факултетима, на смеру за наставнике уведу неки педагошки или психолошки предмет, на пример методику или педагошка психиологију и то сматрају довољним за педагошко-психолошко образовање будућих наставника. Што, наравно, није тачно.
Каква реформа нам треба?
– Реформа мора бити целовита и системски утемељена. Мора се поћи од конципирања школе какву желимо. Мора се приступити образовању наставника за потребе такве школе будућности. Потребно је приступити стручном усавршавању наставника за будућу школу. Потребно је разрадити систем рада у школи. Предавања и предавачка настава би морала бити права реткост. Неопходно је разрадити систем евалуације. Рад у школи би се морао темељити на конструктивистичком приступу по принципу „сам свој мајстор”. Саморегулативна или самоораганизујућа настава би морала бити кључни методички приступ у настави. Сматра се да ученик са 12 година треба да буде оспособљен за самоучење и самостални рад, уз менторску помоћ свог наставника.
Учитељи и наставници, њихова успешна, проверена наставна пракса, морају бити генератор промена!
Професор Вилотијевић је отац троје деце и деда четворо унучади
– У готово у свим сеоским школама важило је као неписано правило да сваког дана неко дете донесе поклон своме учитељу и стави на сто (сир, кајмак, јаја, месо). То је било веома изражено у селу где сам ја радио са колегом. Међутим, у суседном општинском месту таква пракса није постојала. У том месту је радио учитељ, син свештеника из мог родног места. Знао је како је код нас. Досети се и једног дана пре доласка деце у учионицу узме порцулански бокал и прекрије га замашћеним папиром који подвеже концем. Након звона у осам сати улази учитељ у учионицу и, наравно, види свој бокал на столу где га је и оставио. Пита децу чији је ово бокал. Деца ћуте, јер и није њихов. Понови питање неколико пута, онда полако одвеже конац, скине папирни поклопац и каже: „Види, кајмак… ето децо, то је прави ученик! Донео је поклон своме учитељу, али неће да се огласи да не бисте ви, ако он добије бољу оцену, рекли да је то због тога што је учитељу донео кајмак”. И тако је овај учитељ увео праксу да му деца, као и у другим селима, доносе поклоне.
Проф. др Младен Вилотијевић, први декан Учитељског факултета у Београду (1993–2002)
О саговорнику
Младен Вилотијевић је рођен 22. марта 1935. године у Сијерчу, Бајина Башта.
Учитељску школу завршио је у Тузли. Дипломирао на Филозофском факултету у Сарајеву где је и докторирао.
Био је учитељ и директор у основним школама, професор и директор Педагошке академије за образовање наставника разредне наставе у Београду.
Велики је заговорник високошколског образовања учитеља. Својим радом и залагањем много је допринео оснивању Учитељског факултета у Београду, а после као декан и председник Заједнице учитељских факултета у Србији, организационом и програмском утемељењу и афирмацији учитељских факултета.
Добитник је Октобарске награде „Доситеј Обрадовић” (1979), „Ордена заслуга за народ са сребрним венцем” (1978) и одликовања „Вук Караџић” 2. реда (2001).
Аутор је најцеловитије и најобухватније Дидактике код нас, као и бројних књига, брошура, научних и стручних чланака.
Живи и ради у Београду и на Златибору.
Отац је троје деце и деда четворо унучади.
Редакција
Професори Бошко Влаховић, Борислав Станојловић и Младен Вилотијевић
Професори Вук Милатовић, Младен Вилотијевић и Владимир Цветановић
Шетња на Златибору
Професори Младен Вилотијевић, Грозданка Гојков, Никола Поткоњак, Радмила Николић, Данило Ж. Марковић
