Izbornik
Izbornik
Karijera mu je bila slična temperamentu: burna, nepredvidiva. Često je znao da nerezonskim šutevima iz daljine šokira protivnika, ali i iznervira trenera. Cilj mu je bio da se preokrene utakmica, unese nervoza kod protivnika, svojima donese samopouzdanje. Tokom cele karijere birao je utakmice. Nije hteo da igra protiv malih klubova, uvek je želeo velike mečeve.
Danas, Jugoslav Vasović, popularni Juga savetuje mladim sportistima da tako ne razmišljaju i nastavlja da niže uspehe sa svojom vaterpolo porodicom, sada u ulozi predsednika Vaterpolo kluba „Radničkiˮ iz Kragujevca.
Svedoci smo koliko se svet brzo menja i tehnologija napreduje. Deca danas imaju potpuno drugačija interesovanja nego nekada. Kakvo je bilo Vaše detinjstvo?
Detinjstvo sam proveo što sam više mogao u vanjskim aktivnostima. Odrastao sam na Banjici, a Banjica je naselje koje ima mnogo prostora za decu. Neki od tih prostora su igrališta za decu, obližnja šumica, nije kao ova sada naselja da se odmah izlazi na ulicu. Igre su bile u zavisnosti od godišnjeg doba. Kada je lepo vreme, tada je bio neki sport, uglavnom fudbal, kada smo malo porasli košarka. Bilo je svega. Rano se moralo kući, pa smo se žmurke manje igrali. Banjica je brdovita, pa kada dođe zima sankanja bude u velikim količinama. Tada je snegova bilo mnogo više nego sada.
Koji su Vaši motivi da se opredelite za plivanje, vaterpolo?
Uzročnika ima više. Prvi je taj što je na Banjici blizu moje zgrade – bazen. Drugi, pred polazak u prvi razred polomio sam nogu i kao terapiju dobio plivanje. Treći, stariji brat je već trenirao, tako da je bilo prirodno da odem na bazen i počnem da se kupam, provodim dosta vremena. Realno, to nije bilo treniranje. Kada si mali svi su sportovi isti, sve bi probao. Trenirao sam fudbal, zatim tenis, sve negde do desete godine dok se nisam potpuno posvetio vaterpolu. Decu treba pustiti da probaju sve dok sami ne pronađu svoj put. Kada se to desi sve ide svojim tokom. Mene nikada niko nije vozio ni na jedan trening. Išao sam sam. Nije to volja, jednostavno smo bili naučeni tako, takve su bile okolnosti. Prođeš kroz šumicu na Banjici i bazeni su tu.
I protiv svoje volje našli ste se u Splitu krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Otkud to?
Stariji brat je potpisao ugovor za Vaterpolo klub „Jadranˮ iz Splita. Otac i majka su odlučili da svi treba da pređemo, mene niko ništa nije pitao, bio sam dovoljno mali, imao sam petnaest godina, da ne mogu da ostanem sam u Beogradu.
Odlazak u Split je bio žrtva Vaših roditelja zarad dobrobiti svoje dece?
Moj pokojni otac bio je zastavnik prve klase, Jugoslovenčina, nije ni sanjao da može da se desi nešto kao što se desilo. Videli su priliku da se promeni mesto boravka, da se penzija provodi na moru, a uz to da budu uz nas obojicu. Bili su nam uvek najveća moguća podrška. A onda smo, ipak morali da se vratimo.
Kakav je period u Splitu bio za Vas, kako ste bili prihvaćeni od saigrača, trenera, ljudi iz okruženja?
Mnogo bolje sam prošao nego moji roditelji. Deca te prihvate ili ne, a meni je bilo lepo i trebalo je već 1990. da se vratim u Srbiju u Crvenu Zvezdu, ali zbog nekih začkoljica u matičnom klubu Partizanu, to se nije realizovalo. Bilo je dobro sve do tog nekog poslednjeg trenutka kada je sve otišlo predaleko. Bio sam mlad, nisam imao pojma šta se dešava. Iz ove perspektive danas, drugog izbora nije bilo.
Dok ste bili u Splitu igrali ste za sve selekcije kadetsku, juniorsku, seniorsku Vaterpolo kluba Jadran. Kakva je bila minutaža?
Bila je dobra. Poslednju SFRJ sezonu sam igrao sa nepunih sedamnaest godina i desilo se da sam osvojio svoju prvu titulu sa ekipom i igrao četvrtinu i po. Dosta za svoje godine.
Kakav je bio osećaj kada ste osvojili titulu sa Vatrpolo klubom Jadran?
Strašan, neponovljiv, to je prva titula!
Pri povratku u rodni grad dočekale su Vas sankcije u svemu, pa i sportu. Naše generacije su uskraćene za mnogo toga. Po čemu pamtite to vreme?
Sećam se praznih rafova u prodavnicama, nekako, bili smo mladi, pa nam je sve bilo lako. Igrali smo mi tada ovde, mislili smo da je to slabija liga, ali bila je poprilično jaka. Dosta je bilo kvalitetnih igrača i kvalitetno se igralo, sa druge strane, nismo bili plaćeni kako treba, nije se moglo. Pregurali smo to. U drugoj polovini 1994. godine kreće polako na bolje, puštaju nas da igramo Jadranska takmičenja i da se kako tako vratimo u normalu. Četiri godine nismo imali pravo da igramo van zemlje i to je strašno za čitave generacije sportista.
Profesionalno bavljenje sportom nosi velika odricanja u mnogim segmentima života.
Pored teškog fizičkog rada, teško je i psihički izdržati. Posebno ako se zbog povrede ili bilo kojih drugih razloga udaljite od treninga, povratak je težak. Međutim nikome nije lako, ni rudaru, ni bilo kom radniku, svi se nečega odričemo da bi došli do postavljenog cilja. Sve se to kasnije nadoknadi, za sve dođe vreme. Zadovoljenje stiže u vidu priznanja za uloženi trud. Mada, iz iskustva kažem, ima i nepravde, ali ja bih ponovo sve isto radio.
Koje su prednosti bavljenja sportom?
Prvo, priznanje samog sebe sebi, kad kažeš: „Uspeo samˮ. To nema cenu. Drugo, kada je bilo najteže nastavljao sam dalje zbog putovanja, druženja, prijateljstva za ceo život, upoznavanja drugih kultura. Živeo sam u pet zemalja: Rusiji (Moskvi), Grčkoj, Malti, Italiji (Firenca) i Saudijskoj Arabiji (Damam).
Kako uskladiti sport i školu?
Teško. Trpi škola. Dva treninga dnevno, utakmice, škola, jedino noć ostaje da se nešto pročita, ukoliko možeš od umora. Išao sam redovno u Srednju elektrotehničku školu u Splitu, posle sam vanredno prešao u Turističku školu. Neki profesori su me razumeli, neki ne. Sećam se još uvek profesorke hemije, ne bih da pričam loše o njoj, koja je krila izostanke, kako ne bi bili opravdani, jer je klub to uvek mogao. Nisam bio baš dobar, jesam bio malo „divljiˮ, ali nisam ni toliko loš. Retki su oni koji to lagano mogu da usklade, a ima ih. Ovde, u Kragujevcu, imamo momke koji su trenirali vaterpolo i završavali čuvenu Prvu kragujevačku gimnaziju sa odličnim uspehom. Možemo se baviti sportom celog života, ali škola je neophodna.
Kakvi su nekad bili treneri, a kakvi su danas?
Moji treneri bi danas, mahom, završavali u zatvoru. Druga su to vremena bila. To su bili ljudi koji su radili dva posla, radili su pre podne, a uveče dolazili na bazen da rade kao treneri i bili su fokusirani na taj deo isto koliko i na svoj posao. Danas su treneri profesionalci. Kod nas su mladi treneri stipendisti i ne dobijaju nadoknadu za rad dok pohađaju Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu. Stariji treneri dobijaju nadoknadu i njihovo radno vreme je šest do sedam sati neposrednog rada sa decom i plus pripreme programa i planova za rad. Posao trenera je zahtevan jer se treninzi usklađuju i sa individualnim mogućnostima dece, mislim na sve uzraste. Imamo šest takmičarskih grupa, početničku grupu i devojčice, na koje smo veoma ponosni, ima ih 25. One se još ne takmiče, ali biće i toga uskoro. Kada su pitanju deca sa sela imamo ozbiljan problem, a to je prevoz koji mi ne možemo da organizujemo. Imali smo planove, međutim desila se i korona, pa je to na čekanju.
Postoji li empatija kod trenera?
U seniorskim kategorijama trener neće ostaviti boljeg igrača da sedi na klupi. Svako mora da se bori za svoje mesto u timu. Igra se za pobedu. U mlađim kategorijama je zadatak da svi igraju. Rezultat nama nije bitan, bitna su deca, bitan je igrač koji će se stvoriti kasnije.
Ciljeve koje ste postavili kao direktor kluba za 2023. godinu ostvarili ste mnogo ranije. Šta to govori?
Zvučaću malo neskromno, ali moram da Vam kažem, da u ovom trenutku uopšte ne mogu svih postignuća ni da se setim, niti da ih nabrojim. Ovo je najuspešnija godina Vaterpolo kluba „Radničkiˮ u istoriji , osvojio je čak tri takmičenja – Regionalnu ligu, Super ligu Srbije i Kup Srbije. Ima šest juniorskih svetskih prvaka i dva trenera…
Jedan od ciljeva je da treneri i igrači budu iz neposrednog okruženja. Koliko su zastupljeni igrači iz okruženja?
Kada sam 2013. godine dolazio ovamo rekli su mi da ovde nema talenta. Ima talentovane dece, kako u ovom, tako i u bilo kom drugom gradu. To je praktično, što više dece odavde, manji su troškovi. U prvom timu imamo ih pet, šest. U mlađim kategorijama mnogo. Sve su to naša deca. Mi smo jedna velika porodica.
Koji trenutak u karijeri pamtite kao najlepši?
A u životu?
On će tek da bude.
Kada sam dobio svoju decu. Imam ih troje. Ćerka ima šesnaest i po godina, srednji sin dvadeset četiri, završio je fakultet, najstariji dvadeset šest i po i ima još dva ispita na fakultetu, trenirao je fudbal pa to i studira.
Kako vaspitavate svoju decu?
Zadovoljan sam kakvi su i momci i devojčica. Nema tu nekih većih problema, osim onih uobičajenih koje imaju svi roditelji. Zbog odvojenosti, uglavnom ih vaspitava supruga, ali ja sam za njih uvek tu. Ponosan sam na svoju decu. Mislim da su i oni zadovoljni.
Biljana Vulović, Prosvetionik
Suština je u radu sa mladima
Kakav je danas kvalitet sporta?
Kao u svemu, i u sportu postoje varijacije. Poslednjih godina, konkretno, u našem sportu, kvalitet je u porastu. Zavisi od situacije u klubovima i sportu uopšte. Vaterpolo klub Radnički pokušava da uredi način rada koji će biti trajan i po kome će se raditi i kad nikoga od nas ne bude ovde ili će se modifikovati. Suština je na radu sa mlađima i oplemenjivanju prve ekipe sa tim, našim igračima. To je dug proces. Neki rezultati se već vide. Ako kvalitet nije dobar, onda smo mi krivi, rukovodstvo kluba. Klub je dužan da obezbedi uslove i trenerima i igračima. Tada mora da dođe napretka.
Jugoslav Vasović rođen je 31. maja 1974. u Beogradu. Bivši je vaterpolista, osvajač bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Trenutno je na funkciji predsednika Vaterpolo kluba „Radničkiˮ iz Kragujevca. Karijeru je započeo u mlađim kategorijama Partizana, gde je i debitovao za prvi tim u sezoni 1989/1990. Najveći klupski uspeh postigao je sa Bečejem, sa kojim je 2000. godine osvojio Evroligu. Igračku karijeru je završio 2012. u Crvenoj zvezdi. Njegov stariji brat je poznati srpski vaterpolista i reprezentativac Anto Vasović, osvajač dve zlatne medalje na Svetskim prvenstvima 1986. i 1991. godine.
Klubovi:
Partizan, Jadran Split, Crvena zvezda, Budvanska rivijera, Bečej, Paljo Falirou (Grčka), Florencija (Italija), Šturm Čehov (Rusija), Al Kadisija (Saudijska Arabija)
Trofeji:
bronza na Olimpijskim igrama 2000. u Sidneju, klupski prvak Evrope sa Bečejom 2000, višestruki prvak države i osvajač Kupa.
