Изборник
Изборник
Каријера му је била слична темпераменту: бурна, непредвидива. Често је знао да нерезонским шутевима из даљине шокира противника, али и изнервира тренера. Циљ му је био да се преокрене утакмица, унесе нервоза код противника, својима донесе самопоуздање. Током целе каријере бирао је утакмице. Није хтео да игра против малих клубова, увек је желео велике мечеве.
Данас, Југослав Васовић, популарни Југа саветује младим спортистима да тако не размишљају и наставља да ниже успехе са својом ватерполо породицом, сада у улози председника Ватерполо клуба „Радничкиˮ из Крагујевца.
Сведоци смо колико се свет брзо мења и технологија напредује. Деца данас имају потпуно другачија интересовања него некада. Какво је било Ваше детињство?
Детињство сам провео што сам више могао у вањским активностима. Одрастао сам на Бањици, а Бањица је насеље које има много простора за децу. Неки од тих простора су игралишта за децу, оближња шумица, није као ова сада насеља да се одмах излази на улицу. Игре су биле у зависности од годишњег доба. Када је лепо време, тада је био неки спорт, углавном фудбал, када смо мало порасли кошарка. Било је свега. Рано се морало кући, па смо се жмурке мање играли. Бањица је брдовита, па када дође зима санкања буде у великим количинама. Тада је снегова било много више него сада.
Који су Ваши мотиви да се определите за пливање, ватерполо?
Узрочника има више. Први је тај што је на Бањици близу моје зграде – базен. Други, пред полазак у први разред поломио сам ногу и као терапију добио пливање. Трећи, старији брат је већ тренирао, тако да је било природно да одем на базен и почнем да се купам, проводим доста времена. Реално, то није било тренирање. Када си мали сви су спортови исти, све би пробао. Тренирао сам фудбал, затим тенис, све негде до десете године док се нисам потпуно посветио ватерполу. Децу треба пустити да пробају све док сами не пронађу свој пут. Када се то деси све иде својим током. Мене никада нико није возио ни на један тренинг. Ишао сам сам. Није то воља, једноставно смо били научени тако, такве су биле околности. Прођеш кроз шумицу на Бањици и базени су ту.
И против своје воље нашли сте се у Сплиту крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Откуд то?
Старији брат је потписао уговор за Ватерполо клуб „Јадранˮ из Сплита. Отац и мајка су одлучили да сви треба да пређемо, мене нико ништа није питао, био сам довољно мали, имао сам петнаест година, да не могу да останем сам у Београду.
Одлазак у Сплит је био жртва Ваших родитеља зарад добробити своје деце?
Мој покојни отац био је заставник прве класе, Југословенчина, није ни сањао да може да се деси нешто као што се десило. Видели су прилику да се промени место боравка, да се пензија проводи на мору, а уз то да буду уз нас обојицу. Били су нам увек највећа могућа подршка. А онда смо, ипак морали да се вратимо.
Какав је период у Сплиту био за Вас, како сте били прихваћени од саиграча, тренера, људи из окружења?
Много боље сам прошао него моји родитељи. Деца те прихвате или не, а мени је било лепо и требало је већ 1990. да се вратим у Србију у Црвену Звезду, али због неких зачкољица у матичном клубу Партизану, то се није реализовало. Било је добро све до тог неког последњег тренутка када је све отишло предалеко. Био сам млад, нисам имао појма шта се дешава. Из ове перспективе данас, другог избора није било.
Док сте били у Сплиту играли сте за све селекције кадетску, јуниорску, сениорску Ватерполо клуба Јадран. Каква је била минутажа?
Била је добра. Последњу СФРЈ сезону сам играо са непуних седамнаест година и десило се да сам освојио своју прву титулу са екипом и играо четвртину и по. Доста за своје године.
Какав је био осећај када сте освојили титулу са Ватрполо клубом Јадран?
Страшан, непоновљив, то је прва титула!
При повратку у родни град дочекале су Вас санкције у свему, па и спорту. Наше генерације су ускраћене за много тога. По чему памтите то време?
Сећам се празних рафова у продавницама, некако, били смо млади, па нам је све било лако. Играли смо ми тада овде, мислили смо да је то слабија лига, али била је поприлично јака. Доста је било квалитетних играча и квалитетно се играло, са друге стране, нисмо били плаћени како треба, није се могло. Прегурали смо то. У другој половини 1994. године креће полако на боље, пуштају нас да играмо Јадранска такмичења и да се како тако вратимо у нормалу. Четири године нисмо имали право да играмо ван земље и то је страшно за читаве генерације спортиста.
Професионално бављење спортом носи велика одрицања у многим сегментима живота.
Поред тешког физичког рада, тешко је и психички издржати. Посебно ако се због повреде или било којих других разлога удаљите од тренинга, повратак је тежак. Међутим никоме није лако, ни рудару, ни било ком раднику, сви се нечега одричемо да би дошли до постављеног циља. Све се то касније надокнади, за све дође време. Задовољење стиже у виду признања за уложени труд. Мада, из искуства кажем, има и неправде, али ја бих поново све исто радио.
Које су предности бављења спортом?
Прво, признање самог себе себи, кад кажеш: „Успео самˮ. То нема цену. Друго, када је било најтеже настављао сам даље због путовања, дружења, пријатељства за цео живот, упознавања других култура. Живео сам у пет земаља: Русији (Москви), Грчкој, Малти, Италији (Фиренца) и Саудијској Арабији (Дамам).
Како ускладити спорт и школу?
Тешко. Трпи школа. Два тренинга дневно, утакмице, школа, једино ноћ остаје да се нешто прочита, уколико можеш од умора. Ишао сам редовно у Средњу електротехничку школу у Сплиту, после сам ванредно прешао у Туристичку школу. Неки професори су ме разумели, неки не. Сећам се још увек професорке хемије, не бих да причам лоше о њој, која је крила изостанке, како не би били оправдани, јер је клуб то увек могао. Нисам био баш добар, јесам био мало „дивљиˮ, али нисам ни толико лош. Ретки су они који то лагано могу да ускладе, а има их. Овде, у Крагујевцу, имамо момке који су тренирали ватерполо и завршавали чувену Прву крагујевачку гимназију са одличним успехом. Можемо се бавити спортом целог живота, али школа је неопходна.
Какви су некад били тренери, а какви су данас?
Моји тренери би данас, махом, завршавали у затвору. Друга су то времена била. То су били људи који су радили два посла, радили су пре подне, а увече долазили на базен да раде као тренери и били су фокусирани на тај део исто колико и на свој посао. Данас су тренери професионалци. Код нас су млади тренери стипендисти и не добијају надокнаду за рад док похађају Факултет спорта и физичког васпитања у Београду. Старији тренери добијају надокнаду и њихово радно време је шест до седам сати непосредног рада са децом и плус припреме програма и планова за рад. Посао тренера је захтеван јер се тренинзи усклађују и са индивидуалним могућностима деце, мислим на све узрасте. Имамо шест такмичарских група, почетничку групу и девојчице, на које смо веома поносни, има их 25. Оне се још не такмиче, али биће и тога ускоро. Када су питању деца са села имамо озбиљан проблем, а то је превоз који ми не можемо да организујемо. Имали смо планове, међутим десила се и корона, па је то на чекању.
Постоји ли емпатија код тренера?
У сениорским категоријама тренер неће оставити бољег играча да седи на клупи. Свако мора да се бори за своје место у тиму. Игра се за победу. У млађим категоријама је задатак да сви играју. Резултат нама није битан, битна су деца, битан је играч који ће се створити касније.
Циљеве које сте поставили као директор клуба за 2023. годину остварили сте много раније. Шта то говори?
Звучаћу мало нескромно, али морам да Вам кажем, да у овом тренутку уопште не могу свих постигнућа ни да се сетим, нити да их набројим. Ово је најуспешнија година Ватерполо клуба „Радничкиˮ у историји , освојио је чак три такмичења – Регионалну лигу, Супер лигу Србије и Куп Србије. Има шест јуниорских светских првака и два тренера…
Један од циљева је да тренери и играчи буду из непосредног окружења. Колико су заступљени играчи из окружења?
Када сам 2013. године долазио овамо рекли су ми да овде нема талента. Има талентоване деце, како у овом, тако и у било ком другом граду. То је практично, што више деце одавде, мањи су трошкови. У првом тиму имамо их пет, шест. У млађим категоријама много. Све су то наша деца. Ми смо једна велика породица.
Који тренутак у каријери памтите као најлепши?
А у животу?
Он ће тек да буде.
Када сам добио своју децу. Имам их троје. Ћерка има шеснаест и по година, средњи син двадесет четири, завршио је факултет, најстарији двадесет шест и по и има још два испита на факултету, тренирао је фудбал па то и студира.
Како васпитавате своју децу?
Задовољан сам какви су и момци и девојчица. Нема ту неких већих проблема, осим оних уобичајених које имају сви родитељи. Због одвојености, углавном их васпитава супруга, али ја сам за њих увек ту. Поносан сам на своју децу. Мислим да су и они задовољни.
Биљана Вуловић, Просветионик
Суштина је у раду са младима
Какав је данас квалитет спорта?
Као у свему, и у спорту постоје варијације. Последњих година, конкретно, у нашем спорту, квалитет је у порасту. Зависи од ситуације у клубовима и спорту уопште. Ватерполо клуб Раднички покушава да уреди начин рада који ће бити трајан и по коме ће се радити и кад никога од нас не буде овде или ће се модификовати. Суштина је на раду са млађима и оплемењивању прве екипе са тим, нашим играчима. То је дуг процес. Неки резултати се већ виде. Ако квалитет није добар, онда смо ми криви, руководство клуба. Клуб је дужан да обезбеди услове и тренерима и играчима. Тада мора да дође напретка.
Југослав Васовић рођен је 31. маја 1974. у Београду. Бивши је ватерполиста, освајач бронзане медаље на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године. Тренутно је на функцији председника Ватерполо клуба „Радничкиˮ из Крагујевца. Каријеру је започео у млађим категоријама Партизана, где је и дебитовао за први тим у сезони 1989/1990. Највећи клупски успех постигао је са Бечејем, са којим је 2000. године освојио Евролигу. Играчку каријеру је завршио 2012. у Црвеној звезди. Његов старији брат је познати српски ватерполиста и репрезентативац Анто Васовић, освајач две златне медаље на Светским првенствима 1986. и 1991. године.
Клубови:
Партизан, Јадран Сплит, Црвена звезда, Будванска ривијера, Бечеј, Паљо Фалироу (Грчка), Флоренција (Италија), Штурм Чехов (Русија), Ал Кадисија (Саудијска Арабија)
Трофеји:
бронза на Олимпијским играма 2000. у Сиднеју, клупски првак Европе са Бечејом 2000, вишеструки првак државе и освајач Купа.
