Изборник
Изборник
Свако ко је једном гледао утакмицу одбојкашке репрезентације Југославије зна ко је Вања Грбић – један од најбољих одбојкаша у историји овог спорта код нас. Некада је срце остављао на терену, а данас се на најстудиознији начин, кроз игру, забаву и спорт бави одрастањем, физичким и менталним развојем деце. Овај начин борбе није нимало лак, али, показује се, даје најбоље резултате.
За Просветионик, Вања је говорио о важности укључивања деце у спорт, значају спорта за ментални и физички развој и педагошком раду коме се безрезервно посвећује последњих година, водећи се чињеницом да кроз спорт дете постаје комплетно здрава личност спремна за победу сваке врсте, иако победа није приоритет.
Шта значи спорт за ментални и физички развој деце?
Физички и ментални развој су једна целина. Научно је доказано да физички развој утиче на развој менталног, а исто тако, и ментални помаже развој физичког. То је као тело без душе. Не може једно без другог.
Доказано је да и они који су издвојили децу из школе, радили са њима само спорт, њихова емоционална, односно психолошка компонента, је остала на нивоу као када су напустили школовање. Таква деца су емоционално нестабилне личности, што није добро за мотив спортског постигнућа. Једно повлачи друго. Прошао сам кроз то. Ако тренирате и идете у школу, некада мало застанете у школи, па то спорт повуче и обрнуто. Спој школе и спорта обезбеђује да ће дете бити, оно за шта се ја залажем, комплетна личност. То треба да буде циљ.
Када радим са децом не постављам спорт испред. Спорт је средство као креда, као сунђер, као табла, као књига којом ви треба да постигнете одређени циљ. Тај циљ је свеукупно здравље, телесно и ментално, односно емоционално, јер само на тај начин дете ће моћи да испуни свој максимум, културолошки односно оно што ће бити све моје ЈА. Због тога је рад са децом, оних који се баве физичким васпитањем, физичком активношћу, освешћивање културних активности. Деца знају шта раде, како раде и због чега раде.
Када је по Вашем мишљењу најбоље време за
укључивање деце у спортске активности?
Ако ауторитет који води физичку активност, не спорт, познаје и разуме принципе одрастања детета – функционалног, физиолошког, онда дете може да почне од рођења. Уколико тренер не разуме које су фазе сензитивне критичне, шта је семантика, шта је култура у свеопштем дечјем развоју, онда је за дете увек рано.
Веома је важно када радите са дететом да не радите по шаблону, већ да схватите шта је његова могућност, који је његов потенцијал, које методе му одговарају и да све то прилагодите. Дете треба да буде, не у комфорној зони у смислу релаксираности, већ да оно што радите са њим буде стимулативно и да жели да научи. Оно што се мени показало као добро јесте игра. И ви то добро знате.
Игра је слободна, вољна активност где дете може да покаже све аспекте своје личности.
Ако желите да научите дете било шта, да ли је у питању спорт, нешто из школе, из музике, из било чега, уколико користите игру, детету ће бити занимљиво, желеће да постигне најбољи могући успех и научиће управо оно што желите да га научите. Концентрација код деце у млађем узрасту је 15 минута, час траје 45 минута, тренинг траје сат времена.
Оно што смо ми закључили да је за децу од 9 до 12 година физиолошки оптимум је сат и по времена тренинга, три пута недељно од 13 до 14 година, два сата четири пута недељно; од 15 до 18 година пет пута недељно, по два сата. Тренинг мора да има уводни полигон који је прилагођен деци. То значи да када радите тренинг не сме да има аспекте такмичења већ игре. Уколико дете добије команду да уради нешто и ако га критикујете, ако то не уради, дете ће након једног, другог, трећег пута одустати. На крају ће и потпуно одустати од учења. Играју и када изгубе, а дала су све од себе. Обавезно их похвалим, кажем да су за мене победили, да су дали све од себе, показали су да су храбри, нису одустали и борили су се до краја. Такмичење је у нашој природи. Може да буде против других, а може и против себе. Ви одређујете природу такмичења. Шта значи победа? Да ли је то резултатски поен?
Победа је остварити постављени циљ, а да би деца поставила циљ, морају знати колико могу. Морате схватити могућности детета.
Какав приступ и које методе рада користите у кампу?
Највише користимо игру. Усвајање техничких елемената, ради се са демонстрацијом, тако што комбинујемо и синтетички и аналитички метод. Најпре показујемо извођење целог елемента, али и поједине кораке, без обраћања пажње на детаље.
Зашто? Зато што онда одвлачимо пажњу. Превише информација децу загушује. Важно је да схвате суштину. Они ће имати времена, одбојкашка техника се учи. Треба деци скренути пажњу на најважније ствари:
1. како да користе ноге,
2. како да се поставе у односу на лопту и
3. како да користе екстремитете.
То се ради кроз интересантне вежбе. Најчешће користимо балоне, зато што то деци даје времена, нарочито млађима. Морате да знате да им дате реквизит са којим могу да се играју. Старији не воле балоне. Њима је то досадно, али врло брзо схвате колико је корисно и колико може бити забавно.
У одбојци мора да буде фиксна глава, фиксан труп, а покрет је искључиво из ногу. То се апсолутно преноси на оно што је техника одбојке. То не значи да ћете бити непогрешиви, то смањује могућност грешке на минимум.
Можете ли извршити поређење рада са младима у Вашем кампу и рада са младима у нашим екипним спортовима?
У млађим категоријама свих спортова раде такмичарски настројени тренери који нису могли да раде са првом екипом па су добили, као по казни, да раде са младима. Технологија којом се ради у млађим категоријама је углавном такмичарска. Не постоји тренутак нити идеја о процени капацитета, процени проблема.
С обзиром да је симптоматика деце, 96% криве кичме и равних стопала, дијабетес, страховит дефицит моторички и свеопшти, више није проблем да ли дете уме или не уме да изведе одређену ствар, већ да ли је његово тело уопште у могућности да одговара на задати моторички задатак. У клубовима се не посматра механички проблем који дете има, већ само крајњи резултат, односно изведба. А то је катастрофално.
Да ли некога у професионалном спорту уопште занима здравствено стање деце?
Моје схватање, као родитеља, и очекивање је да када се дете определи да се бави спортом да ће се физиотерапеути, доктори, тренери и остали чланови тима бринути о њиховом здрављу.
Дошли смо до тога да Ви, као неко ко размишља о деци и њиховом здрављу, развоју деце кроз спорт, а не спорт као крајњи циљ, причате о људима којима је једини интерес новац.
Родитељи плаћају за спорт своје деце, јер очекују да ће тај који се бави децом водити рачуна о њима као да је родитељ. Неће. Физиотерапеути не гледају децу, зато што су они само са првом екипом, ако их уопште има. Друго, људи који се баве децом по клубовима, углавном то не разумеју. Прво, зато што их то не интересује, друго, они су научени и удриловани што се тиче врхунског спорта. Они су вежбе врхунске одбојке и других спортова спустили на димензију детета. То је за децу и њихова млада тела стресно, производи много физичких повреда и страховите психолошке и спортске трауме које остају за живота.
Дешава се да дете од 12 година има кичму за операцију. Видео наставник, родитељ, доктор и није нико ништа урадио. Ми треба да избегнемо такве ситуације. То су озбиљно скупе операције. Не само због операције, већ због квалитета живота детета. Ако посматрате младо дрво које је криво, младо дрво можете да исправите. Старо не, једино да га исечете или користите за нешто друго. Превенција је много боља него лечење, лечење је нечији озбиљан пропуст. Настава физичког васпитања би требала да има једну озбиљну ревалоризацију, нову студију, нову стратегију, што пре, која ће тежити ка оспособљавању деце да могу најнормалније да живе.
Највећи клубови преузимају талентовану децу из целе Србије. Могу ли они испратити сву ту децу, пружити им неопходне услове?
То су велики системи у којима се већ дуги низ година прича да су институције. Нису то институције. То нису клубови који праве играче. Играчи се најчешће праве у провинцији. А знате ли зашто? Београдска деца нису гладна, навикли су на комодитет, родитељи их возе на тренинге, они добијају патике, имају све. Деца у провинцији не живе таквим животом, они морају да се боре, напорним радом долазе до постављеног циља. Колико има олимпијских шампиона из Београда, а колико их има из провинције?
Велики број деце долази из провинције због школе, студија, наставка животног пута и прелазе у Београд. Ту наилазе на Партизан, Звезду, Визуру, Раднички… и споразумно или не, остају у тим клубовима.
Моје искуство говори да велики клубови врбују талентовану децу на такмичењима и дају све од себе да их доведу у овај велики град. Често, те велике институције не могу да им обезбеде ни основне услове. Уколико дете не испуни њихова очекивања остаје препуштено само себи.
Има и тога. Уколико желиш да играш у репрезентацији, мораш да будеш у одређеном клубу.
Како утичу на децу непедагошки приступ рада, превелики број обавеза у школи – тренинзи, нереална очекивања родитеља?
Важно да база педагошке пирамиде, где ће на једној страни бити родитељ, на другој тренер или учитељ, буде стабилна, јер ради у интересу онога што је на врху пирамиде, а то је дете. Тај педагошки троугао мора да има стабилност да би дете било успешно, не успешно у смислу остварења резултата као резултата, већ у остварењу максимума потенцијала своје личности.
Уколико се родитељ не меша у посао онога што тренер ради, уколико сарађују и размењују информације, биће резултата. Никада ништа нисам рекао против тренера своје деце иако знам да су погрешили катастрофално. Деца имају способност да утичу на нас не би ли се осетила колико толико заштићено. Ауторитети не смеју да се косе, али уколико нешто постане фатално, онда се зна како се реагује. Тражи се тренер и разговара се са њим.
Имао сам ситуацију на кампу где ми је госпођа која има специфично дете рекла да нисам психолог. Имам педагошку и развојну психологију у малом прсту. Мени је то посао. Радим са децом, али не зато што од њих зарађујем новац, већ зато што од њих креирам будуће људе. Стварам будући свет. Свако дете о које се огрешим, мени је бол у души, то су моја деца. Успео сам са тим дететом за само седам дана да превазиђем нешто што неком није успело од почетка. Нисам јој то приговорио, јер она треба да добије подршку од мене да може да настави са својим дететом да ради квалитетно. То је суштина. Значи, он се ослободио, он је схватио да може и постао је насмејан. Победили смо обоје.
Постоје разлике, различита мишљења. Истина је једна, интерпретација истине има зилион. Истина је дете.
Нова Стратегија образовања и васпитања РС до 2030. и акциони план до 2023. садржи активности (акције) које се односе на школски спорт – развој спортских секција у школи, укључивање ученика, посебно развој спорта међу девојчицама. Како ово коментаришете и како се то уклапа у Стратегију развоја спорта у РС?
Министарство спорта и Министарство просвете 20 година нису одржали ниједан састанак заједно. Школски спорт и даље функционише по принципу да деца која већ тренирају су део школске екипе, пошто углавном, не постоји школска секција за одбојку, кошарку… Деца немају могућности нити да науче, нити да тренирају. Сада је све издато приватним клубовима.
Систем школског спорта треба да буде час физичког и секција одабраног спорта или више спортова. Кроз секцију прави се селекција екипа која ће да представља школу. Није проблем ако неко тренира, али свако мора да прође кроз школску секцију где и остала деца добију пријем.
Проблем је што се школске секције не плаћају, тако да наставници нису мотивисани да воде секције. Оне више постоје формално.
Наставници су у обавези да држе ваннаставне активности.
Многи су у обавези да раде много тога, а раде ли? Школа је савршени систем у оквиру које би требало физичко васпитање, школско спортске секције и школски спорт да представљају базу.
Да ли се слажете са мном да су у време када смо ми били деца секције у оквиру школе одлично радиле?
Слажем се, било је друго време, постојао је Савез организација за физичку културу и друге друштвено одговорне компаније које су имале обавезу да то финансирају. Било је бесплатно и сви који су желели да похађају, могли су. Тада су наставници имали визију и подршку и осећали су се одговорно да секције раде. У оквиру школе има све, школска првенства, школске олимпијаде… У интересу наше деце треба два министарства да се састану, зато што је школски спорт под просветом, што значи ту где спорт може да помогне, треба да помогне, ту где просвета може да помогне спорту, треба да помогне. Та два министарства и министарство здравља су три министарства која морају да се састану и направе заједничку стратегију која ће бити у циљу здравог одрастања деце. Ако до тога не дође, ми имамо проблем.
Ево, даћу пример: Америка има само школски спортски систем, нема професионални. Имају средње школе (колеџе), универзитете и то су озбиљне лиге. Они дају школарине и тамо одлази много деце из Европе, Јужне Америке, Африке… Они тамо завршавају факултете, али исто тако и играју, баве се спортом.
Једна од кључних и општих међупредметних компетенција је сарадња. Бављење спортом је једна од добрих прилика за развој ове компетенције међу децом и ученицима?
Слажем се са Вама. У условима игре деца су стрпљива, толерантна, сарадљива. У оквиру своје екипе прихватиће свакога, а чланове друге екипе ће поштовати и трудити се да буду бољи од њих, али ће исто тако добро да их запамте. Сећам се и сада оних против којих сам играо у основној школи. Релације које се створе у оквиру здраве спортске активности су релације које остају за цео живот. Деца која одрастају кроз спорт имају позитивне аспекте личности и социјалну интелигенцију, у предности су у односу на децу из масовне популације која се иначе не баве спортом.
Ваша порука наставницима, родитељима, тренерима…
Родитељ и тренер су услов здравог и комплетног развоја детета и његове личности. Није питање сопственог задовољења, већ интерес дететовог остварења. Кад се дете роди, наш живот више није наш, он је у функцији детета. Исто тако и онај који едукује дете, мора да зна да је дечије остварење и надвисивање нас самих, приоритет. Више се не ради о нама. Суштина у бављењу овом мисијом, не послом, лежи у томе да не постоје новци који могу да задовоље онај осећај када сте помогли бар једном детету да се оствари на начин на који треба да се оствари. Све што напишете детету на чисто белом папиру, све ће му остати у глави. Ми не васпитавамо децу, ми их оспособљавамо да буду креатори сутрашње будућности. Уколико ми који се бавимо децом схватимо своју одговорност, онда, можда и успемо.
Владимир Вања Грбић, рођен 14. децембра 1970. године у Зрењанину, један је од најбољих српских одбојкаша свих времена. Члан је одбојкашке Куће славних.
У дресу репрезентације освојио је 14 медаља и проглашен је за најбољег играча Европе 2000. године. Највећи успех постигао је на Олимпијским играма у Сиднеју 2000, када је освојио златну медаљу. Био је члан репрезентације која је освојила титулу шампиона Европе 2001. године.
Након завршетка играчке каријере, обављао је функцију првог потпредседника Одбојкашког савеза Србије и члан је комисије за развој светске одбојке у ФИВБ, интернационалног одбора за одбојку са штабом у Швајцарској, тачније у Лозани.
Наставни програм физичког васпитања исти је већ 60 година, а деца су се променила значајно. Мерили смо 2300 деце до сада, из 37 земаља и са свих континената. Подаци које имамо, сваке године су све гори и гори. Наставни програм физичког васпитања и способности деце више нису компатибилни. Деца више не могу да остваре наставни програм који се поставља пред њих.
Нису крива деца, нису криви наставници, треба да се уради једна озбиљна студија везана за способности деце различитог узраста и да се наставни програм прилагоди, не тако да свако дете може да га савлада, већ да буде стимулишући.
Преко 50 посто деце је гојазно, што је предуслов за дијабетес, 40 посто мушке популације је радно способно. То је податак од пре неколико година, сада је могуће и да је горе. Дефекти које деца имају само се акцентују и повећавају до петог разреда основне школе. Када пређу на предметну наставу, професори физичког васпитања раде искључиво по програму, они не раде превенцију и припрему, ако раде.
У настави физичког васпитања нису проблем само реквизити, врло често у млађим разредима основне школе раде се други предмети уместо физичког васпитања. Физичко васпитање више није предмет, постало је прилика да се деца друже и поиграју Између две ватре…
По теорији дечјег спорта, пливање, атлетика и гимнастика су базични спортови којима деца треба да се баве до шесте године. Могу да наставе и даље, наравно. Слажем се са тим да би деца већ од треће године требала да се баве елементарним играма. Од шесте до девете године се прича о развоју координације, односно општих моторичких способности. Помињу се полигони, односно елементарне игре које су веома важне. До шесте године нервни систем је сазрео 60%, у дванаестој години нервни систем је већ на 90 % зрелости. Остатак зависи од генетике и окружења. Важно је радити на развоју опште координације до 12. године, после нема ефекта. Кроз координацију радите развој свих осталих моторичких способности, јер је координација њихова мајка.
Врхунска техника значи максимална ефикасност координације у извођењу одређеног спорта.
Од 6 до 9 година спортски тренери размишљају да дођу што пре до мини рукомета, мини баскета… Мини мани, а не мини кидс. Ја бих то забранио.
Урадио бих овако!
Од 6 до 9 година деца имају минимизоване спортиће са апсолутним и обавезним полигонима, елементарним играма, уз обавезно праћење напредовања деце.
Од 11. посматрамо да ли дете има склоност ка одређеном спорту, да ли му техника одређеног одговара.
Оно што дете добије на тај начин до 11. године јесте мултикултуралност и из осталих спортова.
Наводим пример са српским језиком и математиком, да не могу једно без другога. Да би решавали задатак из математике морају знати да прочитају поставку…
Тек у 11. години креће пријемчивост развоја технике лопташких спортова. Тада може да се крене у мало конкретније у рад.
Сто посто ће многи тренери рећи да немам појма и да је то касно. Касно за шта? Децу не смете да убијете, не смете да их терате да играју сваки дан. Замислите да дајете детету чоколаду сваки дан. Да ли ће за дете то бити фетиш? Да ли ће за дете то бити награда или ће им бити као да једу хлеб сваки дан?
Игра мора да буде стимулативна, таква, да је увек као награда. Деца треба да се ужеле. Одлагање задовољства је као Свето писмо.
Девојчице до 15, дечаци до 16, не смеју да имају императив победе. Ако желимо да их сачувамо, треба да им дајемо на кашичицу оно што треба да им дамо, тако да их доведемо да они нама буду здрави и прави онда када нам требају, онда морамо да познајемо и њихову емотивну страну.
На основу једног баналног моторичког теста можете да одредите да ли је дете такмичар или дете мора кроз процес да стекне самопоуздање. На основу тог теста схватите да ли је ваша екипа такмичарска или јој треба самопоуздање. Сви тренери и они други који раде са децом,
апсолутно не анализирају са каквом групом деце раде, већ имају шаблон: „Мени је то дало резултат”.
А који је то резултат? Такмичарски?
Резултат је да сва деца са кампа оду са осмехом. Успех је када размишљају целу годину да се опет врате, да се друже са људима који су их учинили срећним. То је инспирација, то је емоција која њима помаже да напредују, не само у одбојци, најмање, већ и у школи.
Имамо децу која дођу, која су на граници аутистичног, затворена. Друга деца су их одбацивала. Када почну да раде на начин на који радимо ми, одједном та деца постају комуникативна, социјализују се, поправљају оцене у школи. Тада можете да кажете да су методе којим ви радите ефикасне методе. Све друго је празна прича.
Завршио сам Факултет спортског васпитања и радио сам одбојку на песку по целој Србији. Мој отац је био наставник физичког васпитања у основној школи и директор школе. Имао сам прилику да видим и програм и све остало. Схватио сам да имамо озбиљан проблем. Покушао сам са својим пријатељем да визуализујем наставни програм физичког васпитања и да на њега скренем пажњу тако што ће деца бити у обавези да раде физичко васпитање према својим могућностима. Шалили смо се да би било добро да домаћи задатак раде и деца и родитељи, јер родитељи када би отворили књигу, сетили би се неких ствари које су радили у школи. Идеја је била да млади професори физичког васпитања стажирају код учитеља. Могли би да добију огромно искуство у сарадњи са учитељима, којима би они били демонстратори. Не би узимали учитељу нити од плате, нити од норме, што је веома важно, а добили би оно што је фантастично, искуство које имају само учитељи, да могу са децом да раде у више различитих материја, а то могу и знају само учитељи. То стажирање од годину дана могло би их припремити за оно што ће бити њихов позив сутра. Уколико се определе да се баве спортом, опет могу то искуство да искористе.
Биљана Вуловић, Мирјана Пајић, Бојана Тубић
