Izbornik
Izbornik
Prošle godine nas je sve zatekla „nastava na daljinu” – profesore, učitelje, đake i studente, u velikoj meri i roditelje učenika mlađih razreda. Suočili smo se sa nekim situacijama u praksi koje smo do sada mogli da gledamo samo u naučno-fantastičnim filmovima. Učiteljice sa ekrana, slanje domaćih zadataka preko virtuelne učionice, roditeljski sastanci i konsultacije onlajn, elektronske učionice u kojima kompjuter ocenjuje tačne odgovore… Do skoro je sve to izgledalo kao plod nečije mašte, a sada je realnost.
Profesor dr Viktor Radun je docent na Fakultetu za primenjenu ekologiju „Futura” pri Univerzitetu Metropolitan u Beogradu, a osim toga je književnik i filozof, piše poeziju i prozu i bavi se istraživanjem razvoja veštačke inteligencije, procesa digitalizacije i budućnosti uopšte. Pored njegovih brojnih objavljenih radova, posebnu pažnju privlači i jedna knjiga koja predstavlja zanimljivu studiju, a koja ima intrigantan naslov „Transhumanizam – budućnost bez ljudi”. U ovoj knjizi profesor piše o novim tehnologijama – veštačkoj inteligenciji, nano-tehnologiji, biotehnologiji, neuronauci i neurotehnologiji, internet stvari i 5G/6G mrežama, robotici, blokčejn tehnologiji i njihovom uticaju na ekonomiju, obrazovanje i društvo u celini.
Upravo zbog odličnog poznavanja ove materije, profesor dr Viktor Radun čini idealnog sagovornika za razgovor o uticaju veštačke inteligencije na sam proces učenja.
Da li je onlajn nastava zaista došla tako preko noći usled pandemije ili se obrazovni sistem sistematski pripremao godinama za takav korak?
U Srbiji je Vlada još 2017. godine objavila da je digitalizacija prioritet razvoja ekonomije i društva, a sama digitalizacija obrazovanja zahteva usvajanje novih znanja i kompetencija, neophodnih za ovladavanje novim tehnologijama i implementaciju onlajn nastave. Uprkos proklamovanoj digitalizaciji u obrazovanju kao jednom od glavnih ciljeva vlasti i društva u celini, sistemsko prilagođavanje digitalizaciji je izostalo ili je ostalo nedovršeno, nedosledno sprovedeno i sa nizom manjkavosti.
Većina nastavnika je bila nepripremljena za digitalnu tranziciju u obrazovanju. Glavni uzroci nepripremljenosti bili su: nedostatak neophodnih tehničkih sredstava, loš kvalitet interneta, manjak ili izostanak digitalne kompetentnosti i nagli prelazak na novi oblik držanja nastave. Nastavnici su uglavnom bili prepušteni sami sebi u pogledu nabavke neophodnih sredstava (laptop, desktop, računar, tablet), kao i pogledu obuke za ovladavanje digitalnom kompetentnošću. U nekim školama u manjim mestima u unutrašnjosti, zbog lošeg ili nikakvog interneta, učenici nisu imali pristup onlajn nastavi.
Za razliku od osnovnog i srednjeg obrazovanja, visoko obrazovanje je u proces digitalne transformacije nastave ušlo spremnije. Tranzicija na onlajn ili hibridni način nastave uglavnom je izvršena uspešno na fakultetima i univerzitetima u Srbiji.
Radili ste i brojne studije koje pokazuju da se čovečanstvo sve intenzivnije, a istovremeno skoro neprimetno, prilagođava tom novom „pametnom okruženju”. Kako nove tehnologije i veštačka inteligencija utiču na obrazovni proces i proces učenja uopšte?
Digitalizacija obrazovanja je omogućila stvaranje novog oblika učenja i obrazovanja, koji se naziva e-učenje (engleski: e-learning). Ovaj model učenja i obrazovanja obuhvata sistem nastave i transfera znanja posredstvom digitalne tehnologije i interneta. Razvoj e-učenja je do danas prošao sledeće faze: a) E-learning: e-učenje (elektronsko učenje); b) M-learning: m-učenje (mobilno učenje); v) U-learning: u-učenje (sveobuhvatno učenje) i g) S-learning: s-učenje (pametno učenje).
Pametno učenje ili s-učenje (engleski: smart learning) je novi model učenja, koji unapređuje i proširuje dosadašnji sistem e-učenja do neslućenih razmera. Sistem pametnog učenja se uspostavlja u svojoj najrazvijenijoj fazi kao „pametno učeće okruženje” (PUO), koje predstavlja revoluciju u procesu učenja i obrazovanja. Učenje postaje kontinuirano, automatizovano, fleksibilno, interaktivno i kooperativno, prilagodljivo potrebama, uslovima i statusu učenika, jednako efikasno za pojedinačno učenje, u manjim grupama i masovno. PUO ostvaruje viziju e-učenja kao integralnog učenja koje može da inkorporira sve funkcije tradicionalnog učenja, tako da se ono sada može obavljati bilo kada, bilo gde i bilo kojom dinamikom, bez ikakvih ograničenja.
Da li će razvoj novih tehnologija uticati na tradicionalne uloge nastavnika, kao i na sam odnos između učitelja i đaka?
PUO predstavlja pametno, samoučeće digitalno okruženje, sposobno da samostalno odlučuje i preduzima inicijativu i akciju. Uloga tehnologije je ovde radikalno promenjena – ona teži da postane autonomna, tako da se u bliskoj budućnosti na nju neće više gledati kao na pomoćni element procesa učenja, već kao na inteligentan, adaptibilan, personalizovan, autonoman sistem, sposoban da preuzme centralno mesto unutar sistema e-učenja i nastavnog procesa, posebno u visokom obrazovanju.
Nastavnici su ključni nosioci procesa učenja. Oni ne smeju biti istisnuti iz procesa učenja i prosto zamenjeni tehnologijom, koliko god ta tehnologija bila pametna! Neophodno je redefinisati ulogu i značaj nastavnika i pronaći njegovu novu ulogu. Nastavnik sada treba da bude neko ko podstiče na rad i angažovanje, ko inspiriše i motiviše. On treba da ima ulogu mentora, motivatora, tutora, saradnika, pa i kontrolora, nadzornika, fasilitatora, instruktora i menadžera. Nastavnik treba da bude i analitičar, istraživač i stvaralac, neko ko istražuje i kritički promišlja naučeno, ko testira znanje i zajedno sa učenikom pronalazi i otkriva novo znanje. Od ključnog značaja je i pedagogija, tj. odgovoran i posvećen odnos nastavnika prema učenicima prema svim pravilima pedagogije i metodike rada.
Kako „pametno okruženje” utiče na kreativnost dece i kritičko razmišljanje?
Pametno učeće okruženje, kao krajnji domet e-učenja u kome su inkorporisane nove tehnologije, svakako će se dalje razvijati i unapređivati. Period pandemije, koji još uvek traje, poslužio je sistemu obrazovanja i vladama zemalja kao veliki eksperimentalni poligon, na kojem je testiran onlajn model nastave, kako bi bio unapređen i usavršen. Očekujem da će se u budućnosti ovaj sistem pametnog učećeg okruženja razvijati u pravcu veće senzitivnosti na individualne karakteristike učenika i promene u napredovanju ovladavanja gradiva, i vodiće ka povećanju i unapređenju interaktivnosti, automatizacije, prilagodljivosti, podsticanju kreativnosti, kritičkog mišljenja i samostalnosti uodlučivanju.
Da li veštačka inteligencija može da unapredi školski sistem ili ga uprkos prednostima, unazađuje?
Veštačka inteligencija (VI) svakako ima ogroman kapacitet da unapredi sistem obrazovanja i proces učenja. Aplikacije VI mogu da zamene neke funkcije i uloge nastavnika, mogu da olakšaju proces savladavanja gradiva, mogu da olakšaju komunikaciju između nastavnika i učenika. Takođe, VI može da bude od ogromne pomoći nastavnicima u automatizaciji nekih striktnih, sistematičnih i ponavljajućih poslova i operacija, kao što su vođenje i ažuriranje dnevnika ili zapisnika, evidencije i analize prisutnih đaka, izračunavanje osvojenih bodova i ocenjivanje, izvođenje raznih vrsta statističkih analiza, i drugo.
Ipak, pored svih mogućnosti koje pruža VI, postoje i mnoga nerazjašnjena pitanja, teškoće u primeni VI u obrazovanju i efekti po obrazovanje u celini. To su pre svega pitanje etike korišćenja VI, problemi u vezi sa obučavanjem nastavnika i učenika/studenata u korišćenju VI i posledice koje masovnija upotreba VI može izazvati po brojnost i strukturu zaposlenosti u obrazovanju. VI vodi automatizaciji i autonomiji procesa učenja i unosi radikalne promene u pristupu učenju i odnosu između nastavnika i učenika. Živa reč i neposredna komunikacija između nastavnika i učenika ne može u potpunosti biti ukinuta i zamenjena audio ili vizuelnim snimkom na obrazovnom portalu. To je i loše sa pedagoškog, socijalnog i psihološkog stanovišta, jer učenicima i studentima jeste od ključne važnosti da imaju direktan kontakt, uživo sa nastavnikom, da slušaju i gledaju predavanje i vežbe u realnom prostoru i vremenu.
U kom smeru ide razvoj novih tehnologija i kakve nam izazove to donosi u vremenu koje dolazi? Kako izgleda „škola budućnosti”?
Uzimajući u obzir polaznu osnovu i strateški kurs ka digitalizaciji obrazovanja, uprkos početničkim greškama, nesnalaženju i lutanjima, Srbija je učinila krupan iskorak ka uspostavljanju hibridnog modela nastave, koji znači kombinovanje klasičnog i onlajn načina održavanja nastave. Ministarstvo je uložilo značajna sredstva u opremanje škola i širenje internet mreže u slabije razvijenim krajevima i mestima u Srbiji. Postavljen je portal „e-učionica”: https://www.eucionica.rs/ koji omogućava nastavnicima i učenicima komunikaciju i učenje preko interneta, daje platformu za realizaciju e-učenja, nudi alate i servise, katalog digitalnih i e-udžbenika i pomaže u ovladavanju digitalne kompetentnosti. U osnovnoj školi su uvedeni novi predmeti u kojima se uče osnove informatike i digitalizacije. Uveden je obavezni predmet „Digitalni svet” za učenike 1. razreda osnovne škole, a predmet „Informatika i računarstvo” za starije razrede osnovne škole. Pored toga, organizuju se obuke i seminari za ovladavanje e-učenja: https://portal.zuov.gov.rs/, https://www.portal.edu.rs/podrska/ i javlja se niz portala i servisa koji učenicima i studentima nude mogućnosti individualnog i mentorskog učenja.
U budućnosti se može očekivati dalji trend rasta i razvoja e-učenja na svim nivoima obrazovanja i hibridni model nastave će postati dominantan vid učenja i sticanja novih znanja. Međutim, ne može se u skorije vreme očekivati potpuni prelazak na onlajn nastavu, jer ona dugoročno još uvek ima brojne negativne posledice, kao što su tehnicizacija nastave, individualizacija i otuđenje učenika i studenata, rast nediscipline i samovolje, prosečnost rezultata, i drugo. Onlajn nastavu učenici, pre svega, a u manjoj meri i studenti, ne doživljavaju ozbiljno kao klasičnu nastavu i oseća se izostajanje discipline, neophodne socijalizacije u grupi i uticaja žive reči i autoritarnosti nastavnika. U tom smislu, predstoji nam još dug put daljeg unapređenja e-učenja, ne samo sa tehnološkog aspekta, već i sa aspekta pristupa, koji mora biti humaniji, elastičniji, prilagodljiviji i zasnovan na temeljnim pedagoškim principima.
Jelena Stefanović
