Изборник
Изборник
Прошле године нас је све затекла „настава на даљину” – професоре, учитеље, ђаке и студенте, у великој мери и родитеље ученика млађих разреда. Суочили смо се са неким ситуацијама у пракси које смо до сада могли да гледамо само у научно-фантастичним филмовима. Учитељице са екрана, слање домаћих задатака преко виртуелне учионице, родитељски састанци и консултације онлајн, електронске учионице у којима компјутер оцењује тачне одговоре… До скоро је све то изгледало као плод нечије маште, а сада је реалност.
Професор др Виктор Радун је доцент на Факултету за примењену екологију „Футура” при Универзитету Метрополитан у Београду, а осим тога је књижевник и филозоф, пише поезију и прозу и бави се истраживањем развоја вештачке интелигенције, процеса дигитализације и будућности уопште. Поред његових бројних објављених радова, посебну пажњу привлачи и једна књига која представља занимљиву студију, а која има интригантан наслов „Трансхуманизам – будућност без људи”. У овој књизи професор пише о новим технологијама – вештачкој интелигенцији, нано-технологији, биотехнологији, неуронауци и неуротехнологији, интернет ствари и 5Г/6Г мрежама, роботици, блокчејн технологији и њиховом утицају на економију, образовање и друштво у целини.
Управо због одличног познавања ове материје, професор др Виктор Радун чини идеалног саговорника за разговор о утицају вештачке интелигенције на сам процес учења.
Да ли је онлајн настава заиста дошла тако преко ноћи услед пандемије или се образовни систем систематски припремао годинама за такав корак?
У Србији је Влада још 2017. године објавила да је дигитализација приоритет развоја економије и друштва, а сама дигитализација образовања захтева усвајање нових знања и компетенција, неопходних за овладавање новим технологијама и имплементацију онлајн наставе. Упркос прокламованој дигитализацији у образовању као једном од главних циљева власти и друштва у целини, системско прилагођавање дигитализацији је изостало или је остало недовршено, недоследно спроведено и са низом мањкавости.
Већина наставника је била неприпремљена за дигиталну транзицију у образовању. Главни узроци неприпремљености били су: недостатак неопходних техничких средстава, лош квалитет интернета, мањак или изостанак дигиталне компетентности и нагли прелазак на нови облик држања наставе. Наставници су углавном били препуштени сами себи у погледу набавке неопходних средстава (лаптоп, десктоп, рачунар, таблет), као и погледу обуке за овладавање дигиталном компетентношћу. У неким школама у мањим местима у унутрашњости, због лошег или никаквог интернета, ученици нису имали приступ онлајн настави.
За разлику од основног и средњег образовања, високо образовање је у процес дигиталне трансформације наставе ушло спремније. Транзиција на онлајн или хибридни начин наставе углавном је извршена успешно на факултетима и универзитетима у Србији.
Радили сте и бројне студије које показују да се човечанство све интензивније, а истовремено скоро неприметно, прилагођава том новом „паметном окружењу”. Како нове технологије и вештачка интелигенција утичу на образовни процес и процес учења уопште?
Дигитализација образовања је омогућила стварање новог облика учења и образовања, који се назива е-учење (енглески: e-learning). Овај модел учења и образовања обухвата систем наставе и трансфера знања посредством дигиталне технологије и интернета. Развој е-учења је до данас прошао следеће фазе: а) E-learning: е-учење (електронско учење); б) M-learning: м-учење (мобилно учење); в) U-learning: у-учење (свеобухватно учење) и г) S-learning: с-учење (паметно учење).
Паметно учење или с-учење (енглески: smart learning) је нови модел учења, који унапређује и проширује досадашњи систем е-учења до неслућених размера. Систем паметног учења се успоставља у својој најразвијенијој фази као „паметно учеће окружење” (ПУО), које представља револуцију у процесу учења и образовања. Учење постаје континуирано, аутоматизовано, флексибилно, интерактивно и кооперативно, прилагодљиво потребама, условима и статусу ученика, једнако ефикасно за појединачно учење, у мањим групама и масовно. ПУО остварује визију е-учења као интегралног учења које може да инкорпорира све функције традиционалног учења, тако да се оно сада може обављати било када, било где и било којом динамиком, без икаквих ограничења.
Да ли ће развој нових технологија утицати на традиционалне улоге наставника, као и на сам однос између учитеља и ђака?
ПУО представља паметно, самоучеће дигитално окружење, способно да самостално одлучује и предузима иницијативу и акцију. Улога технологије је овде радикално промењена – она тежи да постане аутономна, тако да се у блиској будућности на њу неће више гледати као на помоћни елемент процеса учења, већ као на интелигентан, адаптибилан, персонализован, аутономан систем, способан да преузме централно место унутар система е-учења и наставног процеса, посебно у високом образовању.
Наставници су кључни носиоци процеса учења. Они не смеју бити истиснути из процеса учења и просто замењени технологијом, колико год та технологија била паметна! Неопходно је редефинисати улогу и значај наставника и пронаћи његову нову улогу. Наставник сада треба да буде неко ко подстиче на рад и ангажовање, ко инспирише и мотивише. Он треба да има улогу ментора, мотиватора, тутора, сарадника, па и контролора, надзорника, фасилитатора, инструктора и менаџера. Наставник треба да буде и аналитичар, истраживач и стваралац, неко ко истражује и критички промишља научено, ко тестира знање и заједно са учеником проналази и открива ново знање. Од кључног значаја је и педагогија, тј. одговоран и посвећен однос наставника према ученицима према свим правилима педагогије и методике рада.
Како „паметно окружење” утиче на креативност деце и критичко размишљање?
Паметно учеће окружење, као крајњи домет е-учења у коме су инкорпорисане нове технологије, свакако ће се даље развијати и унапређивати. Период пандемије, који још увек траје, послужио је систему образовања и владама земаља као велики експериментални полигон, на којем је тестиран онлајн модел наставе, како би био унапређен и усавршен. Очекујем да ће се у будућности овај систем паметног учећег окружења развијати у правцу веће сензитивности на индивидуалне карактеристике ученика и промене у напредовању овладавања градива, и водиће ка повећању и унапређењу интерактивности, аутоматизације, прилагодљивости, подстицању креативности, критичког мишљења и самосталности уодлучивању.
Да ли вештачка интелигенција може да унапреди школски систем или га упркос предностима, уназађује?
Вештачка интелигенција (ВИ) свакако има огроман капацитет да унапреди систем образовања и процес учења. Апликације ВИ могу да замене неке функције и улоге наставника, могу да олакшају процес савладавања градива, могу да олакшају комуникацију између наставника и ученика. Такође, ВИ може да буде од огромне помоћи наставницима у аутоматизацији неких стриктних, систематичних и понављајућих послова и операција, као што су вођење и ажурирање дневника или записника, евиденције и анализе присутних ђака, израчунавање освојених бодова и оцењивање, извођење разних врста статистичких анализа, и друго.
Ипак, поред свих могућности које пружа ВИ, постоје и многа неразјашњена питања, тешкоће у примени ВИ у образовању и ефекти по образовање у целини. То су пре свега питање етике коришћења ВИ, проблеми у вези са обучавањем наставника и ученика/студената у коришћењу ВИ и последице које масовнија употреба ВИ може изазвати по бројност и структуру запослености у образовању. ВИ води аутоматизацији и аутономији процеса учења и уноси радикалне промене у приступу учењу и односу између наставника и ученика. Жива реч и непосредна комуникација између наставника и ученика не може у потпуности бити укинута и замењена аудио или визуелним снимком на образовном порталу. То је и лоше са педагошког, социјалног и психолошког становишта, јер ученицима и студентима јесте од кључне важности да имају директан контакт, уживо са наставником, да слушају и гледају предавање и вежбе у реалном простору и времену.
У ком смеру иде развој нових технологија и какве нам изазове то доноси у времену које долази? Како изгледа „школа будућности”?
Узимајући у обзир полазну основу и стратешки курс ка дигитализацији образовања, упркос почетничким грешкама, несналажењу и лутањима, Србија је учинила крупан искорак ка успостављању хибридног модела наставе, који значи комбиновање класичног и онлајн начина одржавања наставе. Министарство је уложило значајна средства у опремање школа и ширење интернет мреже у слабије развијеним крајевима и местима у Србији. Постављен је портал „е-учионица”: https://www.eucionica.rs/ који омогућава наставницима и ученицима комуникацију и учење преко интернета, даје платформу за реализацију е-учења, нуди алате и сервисе, каталог дигиталних и е-уџбеника и помаже у овладавању дигиталне компетентности. У основној школи су уведени нови предмети у којима се уче основе информатике и дигитализације. Уведен је обавезни предмет „Дигитални свет” за ученике 1. разреда основне школе, а предмет „Информатика и рачунарство” за старије разреде основне школе. Поред тога, организују се обуке и семинари за овладавање е-учења: https://portal.zuov.gov.rs/, https://www.portal.edu.rs/podrska/ и јавља се низ портала и сервиса који ученицима и студентима нуде могућности индивидуалног и менторског учења.
У будућности се може очекивати даљи тренд раста и развоја е-учења на свим нивоима образовања и хибридни модел наставе ће постати доминантан вид учења и стицања нових знања. Међутим, не може се у скорије време очекивати потпуни прелазак на онлајн наставу, јер она дугорочно још увек има бројне негативне последице, као што су техницизација наставе, индивидуализација и отуђење ученика и студената, раст недисциплине и самовоље, просечност резултата, и друго. Онлајн наставу ученици, пре свега, а у мањој мери и студенти, не доживљавају озбиљно као класичну наставу и осећа се изостајање дисциплине, неопходне социјализације у групи и утицаја живе речи и ауторитарности наставника. У том смислу, предстоји нам још дуг пут даљег унапређења е-учења, не само са технолошког аспекта, већ и са аспекта приступа, који мора бити хуманији, еластичнији, прилагодљивији и заснован на темељним педагошким принципима.
Јелена Стефановић
