Izbornik
Izbornik
Ocenjivanje učenika je „vruća“ tema i vrlo često u fokusu, ne samo stručne javnosti. Istraživački nalazi i rezultati praćenja rada škola jasno ukazuju na to da su funkcije ocenjivanja suštinski odvojene od procesa učenja, da postojeće sumativno ocenjivanje nije dovoljno u funkciji napredovanja, a da se o formativnom ocenjivanju nedovoljno zna, i na teorijskom i na praktičnom planu. Prema rezultatima spoljašnjeg vrednovanja rada škola, naše škole su najslabije u oblasti ocenjivanja i praćenja napredovanja učenika.
Sa druge strane , rezultati brojnih istraživanja i stu-dija pokazuju da kada postoji ocenjivanje koje je u funkciji učenja (formativno ocenjivanje), možemo očekivati da se ono pozitivno odrazi na postignuća učenika, kvalitet učenja, pa čak i na njihov emotivni i socijalni razvoj.
U našem sistemu postoji dominacija numeričkog ocenjivanja na petostepenoj skali (ocenjivanje na skali od 1 do 5), ali se ovaj kvantitativni prikaz postignuća u napredovanju učenika nikako ne može smatrati celovitim i samim tim dovoljnim. Brojčana ocena nije dovoljno korisna informacija za učenike i roditelje, ali i za nastavnike na sledećem nivou obrazovanja. Unutar iste ocene javlja se i velika varijabilnost, a kriterijumi za školske ocene značajno se razlikuju od škole do škole.
Već duže vreme nastavnici ukazuju na to da učenici uglavnom uče za ocenu, a ne za znanje i da uče samo one sadržaje koji će biti ocenjivani. Ocenjivanje je tako najčešće odvojeno od učenja, a sama ocena predstavlja glavnu kopču u odnosu učenik – nastavnik. Kao proizvod svega navedenog, ocena postaje i glavna tema u komunikaciji roditelj – nastavnik.
Na osnovu analize stanja u našoj obrazovnoj praksi možemo zaključiti da formativno ocenjivanje nije odlika rada većine nastavnika.
Teorijske osnove formativnog ocenjivanja
Znanje je aktivno, procesno, a socijalni faktori imaju važnu formativnu ulogu (konstruktivistički pristup). Zadatak nastavnika je da utvrdi šta i koliko učenik može da uradi uz pomoćne alatke i spoljnu podršku. Ocenjivanje jeste sastavni deo učenja i zato zahteva planiranje, ali i evaluaciju. Formativno ocenjivanje omogućava sagledavanje obima, tempa i kvaliteta napredovanja učenika, uočavanje ostvarenih ishoda učenja u prethodnom periodu, i što je posebno značajno, postavljanje narednih koraka. Ovakav vid ocenjivanja je integrisan sa nastavom i na idealan način obezbeđuje neometan proces procenjivanja koje obuhvata davanje smernica, a zatim i ponovno procenjivanje i davanje novih smernica.
Zašto nam je ovo važno?
U brojnim istraživanjima je potvrđena pozitivna korelacija između formativnog ocenjivanja i motivacije učenika i njihovih postignuća. Formativno ocenjivanje predstavlja celovit pristup u radu nastavnika – planiranje praćenja, vrednovanja i davanja povratnih informacija; raznovrsno ocenjivanje, od testova do spontanih povratnih informacija koje se dobijaju „u momentu”; ono je integrisano sa učenjem i fleksibilno je; daje jasna uputstva kako da se koriguje učenje i na koji način može da se prilagodi nastava na osnovu dobijenih podataka o napretku. Od još veće važnosti je to što se na ovaj način stvara okruženje puno podrške i snaži se poverenje kod učenika, dolazi do ohrabrivanja samoocenjivanja i vršnjačkog ocenjivanja, a kroz sve ovo, određuju se i jasni, konkretni ciljevi učenja. Postupci vrednovanja moraju imati funkciju daljeg učenja.
Neke strategije u razvoju
formativnog ocenjivanja
1.Konkretizacija ciljeva učenja zajedno sa učenicima
1.1. Raščlanite ciljeve učenja na početku nastavnog časa i to tako da ih učenici razumeju;
1.2. Koristite ove ciljeve kao osnovu za postavljanje pitanja, zadataka i razmenu informacija o primerima koje koristite tokom nastave;
1.3. Procenite te informacije u odnosu na postizanje nastavnih ciljeva radi upoznavanja sa narednim koracima planiranja.
2. Pružanje pomoći učenicima za prepoznavanje standarda postignuća kojima teže
2.1. Pružite jasne kriterijume za uspeh i povežite ih sa ciljevima učenja/standardima postignuća/ishodima;
2.2. Recite učenicima da su ostvarili standarde postignuća/ishode (kada je to utvrđeno);
2.3. Ispišite najbolje primere na tabli;
2.4. Prikažite rad učenika koji pokazuje napredak.
3. Povratne informacije omogućavaju učenicima da se upoznaju sa narednim koracima i načinom na koji će ih realizovati
3.1. Pružite usmene i pisane povratne informacije;
3.2. Uverite se da su povratne informacije korisne i pozitivne, da identifikuju da je učenik dobro uradio zadatak, šta treba da uradi da bi poboljšao rad i kako to treba da uradi;
3.3. Uverite se da su naredni koraci primereni grupama učenika ili učenicima ponaosob.
4. Podrška u razvoju ubeđenja da svaki učenik može da poboljša svoj rad
4.1. Utvrdite male korake koji omogućavaju učenicima da samostalno i sa samopouzdanjem vide svoj napredak;
4.2. Podstaknite učenike da objasne svoje mišljenje i da ga obrazlože u okruženju koje je za njih sigurno (bez omalovažavanja, podsmeha, ruganja ili ignorisanja).
5. Učešće nastavnika i učenika u razmatranju i prikazivanju informacija o ocenjivanju
5.1. Prikažite zajedno sa učenicima korake koje su sproveli tokom rešavanja nekog zadatka;
5.2. Rešite neke zadatke radi pružanja kvalitetnih informacija (sa posebnim naglaskom na proces, a ne na ispravljanje odgovora);
5.3. Pružite učenicima dovoljno vremena da pokažu ono što su naučili i razumeli, ali tako da budu slobodni da otvore pitanja sa kojima još uvek imaju poteškoća;
5.4. Razmotrite svoje planiranje, procenite kvalitet zadataka koje zadajete, resurse, kao i rezultat vaše procene i procene učenika.
6. Uključivanje učenika u vršnjačko ocenjivanje i samoocenjivanje
6.1. Omogućite da učenici razgovaraju o onome što su naučili i o onome što je za njih bilo teško u dostizanju ciljeva učenja;
6.2. Podstaknite učenike da rade zajedno, fokusirajući se na poboljšanje postignuća;
6.3. Zatražite od učenika da izraze mišljenje i da kažu kako su došli do rešenja;
6.4. Dajte dovoljno vremena učenicima da razmisle o svom učenju (kako uče);
6.5. Utvrdite zajedno sa učenicima vrlo konkretne naredne korake u učenju.
Redakcija
