Оцењивање ученика је „врућа“ тема и врло често у фокусу, не само стручне јавности. Истраживачки налази и резултати праћења рада школа јасно указују на то да су функције оцењивања суштински одвојене од процеса учења, да постојеће сумативно оцењивање није довољно у функцији напредовања, а да се о формативном оцењивању недовољно зна, и на теоријском и на практичном плану. Према резултатима спољашњег вредновања рада школа, наше школе су најслабије у области оцењивања и праћења напредовања ученика.
Са друге стране , резултати бројних истраживања и сту-дија показују да када постоји оцењивање које је у функцији учења (формативно оцењивање), можемо очекивати да се оно позитивно одрази на постигнућа ученика, квалитет учења, па чак и на њихов емотивни и социјални развој.
У нашем систему постоји доминација нумеричког оцењивања на петостепеној скали (оцењивање на скали од 1 до 5), али се овај квантитативни приказ постигнућа у напредовању ученика никако не може сматрати целовитим и самим тим довољним. Бројчана оцена није довољно корисна информација за ученике и родитеље, али и за наставнике на следећем нивоу образовања. Унутар исте оцене јавља се и велика варијабилност, а критеријуми за школске оцене значајно се разликују од школе до школе.
Већ дуже време наставници указују на то да ученици углавном уче за оцену, а не за знање и да уче само оне садржаје који ће бити оцењивани. Оцењивање је тако најчешће одвојено од учења, а сама оцена представља главну копчу у односу ученик – наставник. Као производ свега наведеног, оцена постаје и главна тема у комуникацији родитељ – наставник.
На основу анализе стања у нашој образовној пракси можемо закључити да формативно оцењивање није одлика рада већине наставника.
Теоријске основе формативног оцењивања
Знање је активно, процесно, а социјални фактори имају важну формативну улогу (конструктивистички приступ). Задатак наставника је да утврди шта и колико ученик може да уради уз помоћне алатке и спољну подршку. Оцењивање јесте саставни део учења и зато захтева планирање, али и евалуацију. Формативно оцењивање омогућава сагледавање обима, темпа и квалитета напредовања ученика, уочавање остварених исхода учења у претходном периоду, и што је посебно значајно, постављање наредних корака. Овакав вид оцењивања је интегрисан са наставом и на идеалан начин обезбеђује неометан процес процењивања које обухвата давање смерница, а затим и поновно процењивање и давање нових смерница.
Зашто нам је ово важно?
У бројним истраживањима је потврђена позитивна корелација између формативног оцењивања и мотивације ученика и њихових постигнућа. Формативно оцењивање представља целовит приступ у раду наставника – планирање праћења, вредновања и давања повратних информација; разноврсно оцењивање, од тестова до спонтаних повратних информација које се добијају „у моменту”; оно је интегрисано са учењем и флексибилно је; даје јасна упутства како да се коригује учење и на који начин може да се прилагоди настава на основу добијених података о напретку. Од још веће важности је то што се на овај начин ствара окружење пуно подршке и снажи се поверење код ученика, долази до охрабривања самооцењивања и вршњачког оцењивања, а кроз све ово, одређују се и јасни, конкретни циљеви учења. Поступци вредновања морају имати функцију даљег учења.
Неке стратегије у развоју
формативног оцењивања
1.Конкретизација циљева учења заједно са ученицима
1.1. Рашчланите циљеве учења на почетку наставног часа и то тако да их ученици разумеју;
1.2. Користите ове циљеве као основу за постављање питања, задатака и размену информација о примерима које користите током наставе;
1.3. Процените те информације у односу на постизање наставних циљева ради упознавања са наредним корацима планирања.
2. Пружање помоћи ученицима за препознавање стандарда постигнућа којима теже
2.1. Пружите јасне критеријуме за успех и повежите их са циљевима учења/стандардима постигнућа/исходима;
2.2. Реците ученицима да су остварили стандарде постигнућа/исходе (када је то утврђено);
2.3. Испишите најбоље примере на табли;
2.4. Прикажите рад ученика који показује напредак.
3. Повратне информације омогућавају ученицима да се упознају са наредним корацима и начином на који ће их реализовати
3.1. Пружите усмене и писане повратне информације;
3.2. Уверите се да су повратне информације корисне и позитивне, да идентификују да је ученик добро урадио задатак, шта треба да уради да би побољшао рад и како то треба да уради;
3.3. Уверите се да су наредни кораци примерени групама ученика или ученицима понаособ.
4. Подршка у развоју убеђења да сваки ученик може да побољша свој рад
4.1. Утврдите мале кораке који омогућавају ученицима да самостално и са самопоуздањем виде свој напредак;
4.2. Подстакните ученике да објасне своје мишљење и да га образложе у окружењу које је за њих сигурно (без омаловажавања, подсмеха, ругања или игнорисања).
5. Учешће наставника и ученика у разматрању и приказивању информација о оцењивању
5.1. Прикажите заједно са ученицима кораке које су спровели током решавања неког задатка;
5.2. Решите неке задатке ради пружања квалитетних информација (са посебним нагласком на процес, а не на исправљање одговора);
5.3. Пружите ученицима довољно времена да покажу оно што су научили и разумели, али тако да буду слободни да отворе питања са којима још увек имају потешкоћа;
5.4. Размотрите своје планирање, процените квалитет задатака које задајете, ресурсе, као и резултат ваше процене и процене ученика.
6. Укључивање ученика у вршњачко оцењивање и самооцењивање
6.1. Омогућите да ученици разговарају о ономе што су научили и о ономе што је за њих било тешко у достизању циљева учења;
6.2. Подстакните ученике да раде заједно, фокусирајући се на побољшање постигнућа;
6.3. Затражите од ученика да изразе мишљење и да кажу како су дошли до решења;
6.4. Дајте довољно времена ученицима да размисле о свом учењу (како уче);
6.5. Утврдите заједно са ученицима врло конкретне наредне кораке у учењу.
Редакција
