Изборник
Изборник
Збирка поезије Пут у ватру, у организацији Књижевне заједнице „Владимир Мијушковић” из Никшића, промовисана је недавно у Сремским Карловцима, у Вили Президент. Реч је о изузетном песничком обликовању историјске чињенице о масовном злочину над народом у Пивским Долима који се збио 7. јуна 1943. године када је нацистичка јединица „Принц Еуген” за само један сат убила више од 522 одраслих и 109 деце. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 2017. године канонизовао жртве злочина у Пиви и уврстио их у диптих светих.
O овој драгоценој књизи говорили су књижевни критичари: др Драгана Литричин Дунић, др Радоје Фемић и мр Милена Кулић. Поезију је читала Нина Мартиновић Армбрустер.
„Спасоје Бајовић, истакнути песник, исписао је својеврсни песнички молитвеник који нас, на првом месту, подсећа на неопходност неговања културе сећања и на тражење вечних истина о смислу човековог постојања и страдања, на извору – у вери. Управо тај непресушни извор је поетско упориште Спасоја Бајовића када описује неке светле гробове, када казује о страдању недужног народа у Другом светском рату, када проноси потресно сведочанство о геноциду, о нашим светим мученицима – стиховима од којих је сваки као једна окамењена суза. Од тих стихова, окамењених суза, настала је ова лирска бројаница, песничка збирка Пут у ватру.
Језик поезије је надмоћан, стога, иако живимо у времену када су угрожене темељне вредности наше цивилизације, ова књига ће читаоцу и за 100 година умети да дочара свету причу о страдању, честитости и достојанству једног народа.
„Дјечја огледала / свето надахнуће” вели Спасоје Бајовић, а песму Пивска Дола започиње стиховима: На звјезданом гробљу / гдје се дах смрзава / Свети Василије/ јаук освештава.
Песничка творевина Спасоја Бајовића, настала из језгра бола и јаука, очаја и вере, ерудиције и безнађа, постала је духовни споменик” – истиче др Драгана Литричин Дунић.
„Пјесничком књигом Пут у ватру Спасоје Бајовић је креирао истински лирски мозаик бола, служећи својеврсни реквијем страдалницима из Пивских Дола, који су 1943. године побијени од припадника злогласне нацистичке дивизије „Принц Еуген” и њихових домаћих помагача. Симбол ватре, наглашен у наслову пјесничке књиге, развијен је мимо стереотипне симболике оивичене прометејским архетипом. Интензитет дочаране патње сугерисан је метафором пута, јер је пут у ватру конотиран двосмислено – као пут у смрт, али и као пут ослобађања, пут ка небесима.
У жанровском смислу, ријеч је о поеми чији конститутивни пјеснички елементи учествују у формирању јединствене слике свијета – слике која одише горчином и безгласним криком над судбином стотина невино побијених Пивљана. Концентрисане око четири пјесничка циклуса – Пут у ватру, Јаук сунца, Сузе безданице и Варнице у тами – пјесме досљедно његују елегичну интонацију која се каткад претвара у вапај. Химничну свечаност Бајовићеве поезије обезбјеђује узвишени молитвено-исповиједни тон којим се ова непојамна трагедија транспонује по начелима лирског исказа. Пут у ватру није, за разлику од највећег броја тематски сродних текстова, осјенчен дискретним историјским дидактизмом. Напротив, лирски глас узима на себе бреме суочења с отвореним и никад зацијељеним ранама, дајући им профил конкретних, именованих људских судбина.
Учесници на промоцији збирке, 18.11.2023, Сремски Карловци
Прва пјесничка цјелина – Пут у ватру – по којој је именована и цијела књига пјесама, предствља лирску рекапитулацију херојске драме Јаглике Аџић, која је одважношћу скока у врату изабрала самоуништење и пут у вјечност. Из те ватре извајан је њен светачки ореол, који симболику свјетлосног принципа преиначује, поништавајући значај овоземаљске ватре у односу на моћну божанску свјетлост, чији снопови украшавају и издвајају лик мученице. Пјесничка слика којом се страдање конотира као вјенчање с царством огња има несумњиву антологијску снагу: Јаглика се оте / Пожуди злих сјена, / да у царству огња / буде испрошена. // Златну смрт изабра, / зором одјевена, / плаветнилом блиста / суза ванвремена. – записао је др Радоје Фемић.
„Овај први циклус посвећен је управо Јаглики Аџић, девојчици која је свесно изабрала између живота без достојанства и смрти. Она постаје звезда и придружује се вечности…
Судбина људи са простора Пиве и дубока молитва за њихово спасење на оном свету, код Спасоја Бајовића изједначава се са молитвом Исусу Христу за спасење наших душа” – нагласила је мр Милена Кулић.
Део меморијалног
споменика у Долима
Спасоје Бајовић потиче са Безуја из Пиве. По струци је професор књижевности. Готово читав радни век провео је на пословима библиотекарства. Никшић и Пива су му помогли да духовно уобличи своје идеје, да се снађе у простору и времену, да успостави везе између пролазног и непролазног, између делова и целине. Објавио је шест збирки поезије: Јабуке од камена (Побједа, Титоград 1982), Горостасна жеђ (НИО Универзитетска ријеч, Никшић и Књижевна заједница Нови Сад 1988), Конопац од вјетра (ИТП Унирекс, Никшић 1994), Невјерни сјај (Никшићке новине и Ободско слово, Ријека Црнојевића 1999), Прстен mагле (Унирекс, Подгорица 2014) и Пут у ватру (Општина Плужине и КЗ „Владимир Мијушковић” Никшић 2022).
Поред поезије пише књижевне есеје и критику. Приређивач је антологије Олујна поља поезије, заједно са Јованом Драшковићем, са преводом на енглески језик. Поезија му је преведена на неколико европских језика. Добитник је више значајних књижевних награда и признања. Његова поезија је заступљена у италијанском књижевном часопису „Како миришу липе”, у преводу Десанке Јауковић. Заступљен је у Лексикону писаца српске књижевности у издању Матице српске, као и у бројним антологијама. Члан је удружења књижевника Црне Горе и председник једне од највећих и најстаријих књижевних заједница у Црној Гори – „Владимир Мијушковић”, наведено је у биографији Спасоја Бајовића.
Спасоје Бајовић, књижевник
Вило, црна дрŷго,
ко закључа дугу,
ко сатрије пјесме
у Брезанском лугу?!
У њедрима Пиве
ране без лијека,
пустош у човјеку,
пустош ван човјека.
Уврх Црне љути,
под крилом лептира,
мртва Јела доји
сина Будимира.
Буковац у бронзи,
јасика и јова,
Миликине њиве
притиснула зова.
Ко је онај старац
што призива свеце,
што грли камење
мјесто своје дјеце?
Слијепи Гаврило
из села Буковца,
не виђе убицу,
али виђе Творца.
На Илином брду
кула смрти расте,
на њој заклан дјечак
загледан у ласте
У бездану свићу
Сукновића главе,
за трпезом страве
крсну славу славе!
У Црквичком Пољу,
близу Саше горе,
земаљска сирочад
мртву мајку дворе.
Караказан крви
у Стабнима кључа,
то вјечност без крова
у тмини клобуча.
Усамљена сјајка
Небеса куражи,
то Софија Кандић
свога брата тражи.
