ПРЕПОРУЧУЈЕМО

ПОЕНТА ПРИЧЕПЛАВИ КРУГ

У Вуковој задужбини, у Београду, почетком новембра 2022. године, одржана је промоција књиге „Поента приче − Плави круг” ауторке проф. др Драгане Литричин Дунић која је, по њеним речима, настала „верујући да су нам у овом времену кризе смисла и презасићења причама које истичу једначење поседовања и постојања, потребне и оне које подстичу човекову тежњу за бескрајним, плавим кругом”.

У Вуковој задужбини, у Београду, почетком новембра 2022. године, одржана је промоција књиге „Поента приче − Плави круг” ауторке проф. др Драгане Литричин Дунић која је, по њеним речима, настала „верујући да су нам у овом времену кризе смисла и презасићења причама које истичу једначење поседовања и постојања, потребне и оне које подстичу човекову тежњу за бескрајним, плавим кругом”.

На промоцији ове књиге која је ризница разговора ауторке са истакнутим личностима српске културе и духовности, учествовали су: академик Светислав Божић, глумица и редитељка Ивана Жигон, рецензенткиња др Радмила Пауновић Штајн, глумац Александар Дунић, представници Вукове задужбине: господин Славко Вејиновић и госпођа Душица Матицки, као и сарадница Креативно-едукативног центра АРТ БИТ мср Милица Марковић.

Просветиник је, као и увек, био на правом месту у право време, а рецензенткиња књиге, др Радмила Пауновић Штајн, која је цео радни век провела у просвети, уступила нам је текст своје рецензије за читаоце са жељом да наша електронска ревија још дуго сија у плавом кругу српске културе и просвете.

ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНА УЛОГА ПРИЧА ИЗ ПЛАВОГ КРУГА У ОТКРИВАЊУ И ОЧУВАЊУ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ И ИДЕНТИТЕТА

Душевни живот нам је најмилије наше чедо, јер од душевног и духовног живота зависи телесни живот. А, ако га негујемо како ваља, и телесни и душевни и духовни живот, стићићемо и до спољашњег живота, тј. даваћемо примере другим људима да смо нешто постигли па ће и они по угледу на нас покушати истим путем да иду.”

aкадемик Владета Јеротић, (из интервјуа 1998, РТНС)

ауторка Драгана Литричин Дунић

Овај цитат би могао и морао да буде вјерују свакоме ко се упутио стазом просветитељства и образовања, а које сам препознала у својој драгој колегиници проф. др Драгани Литричин Дунић са којој сам имала задовољство провести последње године свог радног века.

Рецензију за књигу Приче из плавог круга схватила сам као приказ неопходности објављивања њеног допуњеног издања Поента приче ПЛАВИ КРУГ виђену из угла професора који је цео свој радни век посветио искључиво или бар у највећој мери педагошком раду. Тој одлуци, дакле да о овој вишезначној књизи проговорим са аспекта њеног васпитног и образовног утицаја на садашња и будућа поколења студената славистике, културологије и педагошких наука, јер њен садржај обогаћује предмете: Култура изражавања, Медијска култура и Литература и идентитет, претходило је позивно писмо Института за словенску филологију Јагелонског универзитета у Кракову, а где се наводи да је студентима магистарских студија значајно да „упознају и разговарају са професорицом Драганом Литричин Дунић јер на лекторатима уче публицистички стил између осталог користећи и књигу Приче из плавог круга…” (2016. године).

Ова књига драгоцена је за младе и будуће студенте нарочито и зато што им омогућава да прочитају шта је овај одабрани круг разноврсних саговорника, истакнутих стваралаца, имао да каже о смислу живота и стваралаштва, дефинишући праве вредности, негујући културу изражавања и дијалога, наспрам набујалог утицаја нових медија. Она пружа одговоре на вечна питања о уметности, трагању за висинама плавог круга и личном и националном идентитету. Иако су разговори емитовани у периоду 1997-1999. или објављени у Дуги 2000-2001, потом и 2013. године, остају и даље актуелни и пружају увид у српску културу која без ове књиге не би на једном месту могла да окупи тако значајне сведоке времена и тако разноврсне стилове. Да, нисам погрешила када кажем стилове. Овде наравно имамо луцидно и високо професионално усмераване разговоре, питања која дозвољавају саговорницима да неометано износе своје судове, користећи притом свој аутентични говор и израз, као у случају академика Матије Бећковића који нам ровачким наречјем открива смисао и значење језика, илуструјући га и цитатом из поеме „Долазак” (из збирке Хлеба и језика).

Упознаће тако наши млади читаоци и шта је говорио тадашњи владика, а сада Његова светост, Патријарх српски Порфирије, тумачећи улогу жене у православљу и значају љубави у одгајању деце а тиме и перспективи породице и нације. Или да је за академика Дејана Медаковића смисао живота у постизавању а не постигнутом, у процесу, дакле у хтењу. Свој доживљај плаве боје понудио је и Милић од Мачве рекавши да је она „симбол тајновитости и крајње узвишености по примеру вертикале.” Тако у разговору са вајаром Јованом Солдатовићем наша ауторка поставља питање да ли је вертикалност његових скулптура тежња ка успостављању небеског у земаљском принципу, и баш ту дефиницију земаљског и небеског прихвата и њен гост у емисији „Личности и светови” 1999. године.

Поменута година је трагична за цео српски народ. Тада, у јеку бомбардовања, Светлана Велмар Јанковић исписује и своју Молитву Светом Симеону: Свети Симеоне, моли за нас. // Ти који си спознао и гнев Господњи // и милост Његову, // Пут нам покажи што води ка добром у нама. //

Тако нам се кроз разговоре са истакнутим личностима наше културе откривају три стуба нашег национа: језик, вера и уметност.

Милован Витезовић наводи да је „духовна вертикала најверодостојнија цивилизацијска мера колико је један народ историјски народ. Њом се одређује његово место међу другим народима.” Књижевни историчар и књижевник, др Миодраг Матицки каже да је „Србија у историји доживљавала и падове и обнове. Постоји посебан ритам наше историје који нас је обдржао кроз векове. Управо он ми улива оптимизам”. Матицки ће за свој плави тон одабрати „најстарију варијанту песме о војводи Момчилу, Календар Георгија Михаљевића, прво периодично српско гласило петнаестог века […] и нова истраживачка поља усмене и писане књижевности.”

Ни бард српског и југословенског глумишта, Стево Жигон, који је разговарао са нашом ауторком није одолео вештинама комуникације др Драгане Литричин Дунић. „Глумац и с њим позориште су оне институције које књижевност чине бесмртним. Што позориште не прихвати, не пригрли, неће живети дуго. Глумци су само живи мост култура преко кога прелазе вечне вредности. Они су курири смисла, борци за праведност и чувари језика. Глумци су први уметници речи, а у Библији пише ‘У почетку беше реч’ – али изговорена реч.” И управо због те доследности језику и речи, имаћемо и разговоре са Иваном Жигон и Светланом Бојковић; а реч може и да се пева и ту се срећемо са Јадранком Јовановић и угледним академиком Светиславом Божићем…

Није ми намера да овде препричавам књигу. Мислим да ће овај кратки пресек интервјуисаних аутора подстаћи издавача да ову вредну књигу изнесе пред нове читаоце. Нарочито пред оне ван граница наше земље који треба да се упознају са личностима, временом, стваралаштвом и културом народа српског.

И на крају, истакла бих неколико запажања Дејана Медаковића из рецензије о првом издању књиге „Зашто је ПЛАВИ КРУГ драгоцена књига

(Свеске, бр. 65−66, 2002.):

„Госпођа Драгана Литричин Дунић је као новинар, као млад човек, дошла у контакт са једном генерацијом којој не припада, која има своју визију света, успеха, промашаја, хтења, нада… И био је веома занимљив тај сусрет, бар за мене, а верујем и за остале чија се имена налазе у књизи. Оно што сам доживео је постепено поверавање. Она је то успела у једном времену у коме је дијалог ишчезао, у коме је људска усамљеност доминантна, у коме уместо дијалога постоји монолог; где се слушалац третира као звучна кулиса која враћа одјек сопствених мисли, и гласа − у којем чак почиње да ужива а да га, заправо, не занима шта онај други има да каже. Међутим, у приступу госпође Литричин Дунић присутна је нека врста смерности у том смислу.

Управо због те аутентичне искрености, која је данас велики раритет, да не кажем да је готово ишчезла, долази до једног необичног контакта који омогућава да се њени сабеседници отварају постепено и да схвате да пред собом имају новинара који подстиче на дијалог. То је тајна ове комуникације – да се успостави једна хармонија и људска топлина која је данас, такође, ретка и чак звучи архаично. То је тајна новинарске вештине. Тај дар она поседује и она инспирише искреношћу на искреност.

То је што се тиче форме, која наравно није нова; знамо велике дијалоге из антике и из других примера књижевности, али та форма је код нас ретка управо због тога што се није успоставила та божанска искра у сусрету два човека.

Мислим да је збирка интервјуа Плави круг врло успела и драгоцена књига која ће имати дуго трајање јер је госпођа Драгана Литричин Дунић успела да успостави диван контакт са врло занимљивим људима овога времена.

Она је направила својеврсну бројаницу различитих људи, један необични ансамбл који нема ништа заједничко осим немира који савлађује веровањем. Она је сакупила низ верника, који не морају бити верници у правом смислу те речи, већ људи виших духовних узлета.

Драгоценост ове књиге је у њеном аутентичном звуку, а заслуга је оног ко је постављао питања, ко је ушао у ту авантуру креирања…”

Овоме заиста не бих имала шта да додам.

Препоручујем књигу!

глумица и редитељка Ивана Жигон

АРТ БИТ Ивана Жигон: Реч о књизи ПЛАВИ КРУГ проф. др Драгане Литричин Дунић

рецензенткиња др Радмила Пауновић Штајн

О рецензенту:

Др Радмила Пауновић Штајн је дипломирала, магистрирала и докторирала на Филолошком факултету у Београду, на Одсеку за енглески језик. Завршила је и Факултет музичке уметности Универзитета у Београду, Одсек: клавир. Цео радни век провела је у просвети. Обављала је руководеће послове, као и наставничке. Радила је као универзитетски професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, Природно-математичком факултету у Крагујевцу, Факултету примењене уметности Универзитета у Београду (одељење у Крагујевцу), Државном факултету у Новом Пазару и на Универзитету Едуконс.

Књигу је објавио Креативно-едукативни центар „АРТ БИТ” и може се наручити слањем поруке на страницу на друштвеној мрежи Фејсбук: Art bit centar

Текст за објаву приредила
мр Мирјана Пајић