Препоручујемо

Чудни људи

Док у руци држим књижевни првенац колеге, професора Прве крагујевачке гимназије, Мариа Бадјука, сетно размишљам о једној реченици давно изреченој на испиту из хрватске књижевности. Испитивач беше професор Михајло Пантић, а испитно питање Владимир Видрић. Током разговора о песнику и његовом делу дођосмо заједно, професор и ја, голуждрави студент треће године, до истог закључка: Нема велике уметности без великог бола.

Професор књижевности, један од омиљених, успешан, вољен и познат, изнео је пред нас, своје читаоце, свој живот, своје мисли, надања, страхове, болове. Kњига исповедне прозе Чудни људи, која је свој прапочетак имала у свакодневним записима објављиваним на популарној друштвеној мрежи, доноси нам искрене, отворене и емотивне записе човека који се у једном тренутку сусрео са неизлечивом болешћу. Болест га је изменила физички, натерала да промени неке устаљене навике, поглед на живот и свет, али није променила оно што он јесте: ЧОВЕK И ПРОФЕСОР. Та чињеница да пред собом имамо писца који је, пре свега, човек, а онда, одмах затим и ништа мање, професор књижевности, избија из сваког ретка ове необичне, чудне, а тако драге и блиске књиге, која се чита у једном даху. Kад се прочита први пут, читалац јој се журно враћа, да би је прочитао још једном, од почетка или од трећег поглавља, петог, седмог. Човек, профа, како га његови ђаци од милоште зову, колега, Kрагујевчанин са истарским коренима, поштовалац и љубитељ писане речи, син, брат, пријатељ, грађанин света, југоносталгичар и патриота, изнео је пред читаоце свој живот, патњу и страх. Изврнуо је, без лажног стида, своју кожу, откључао и отворио врата своје душе и изнео пред нас најскривеније тајне. Док заједно са њим пловимо животном реком, која је час мутна и злокобна, час бистра и мирна, откривамо танану и нежну, а ипак истрајну и чисту душу човека загледаног у дубину.

Оно што се нама заузетим свакодневном журбом, не открива тако јасно и недвосмислено, писац види и осећа као једну и једину истину. Стојећи на висини на коју га је уздигла болест и живот са њом, аутор у свом уму и у редовима ове књиге зрцали исконске, чисте и једноставне идеје које добро знамо, али их свеједно, стално заборављамо:

  • да је живот један, драгоцен и леп и да га треба живети свим срцем, без остатка;
  • да је детињство колевка онога што јесмо и да остаје трајна ризница љубави, нежности, снаге и потоње среће;
  • да је човеков позив, ма који био, ако га ради одговорно, савесно и чисто, оно што га чини узвишеним и вечним, што превазилази његово људско трајање;
  • да је сваки човек нераскидиво везан за место у коме је одрастао, стасао, сазрео и спознао живот и да сваким кораком и удахом своје постојање везује за свој град, воли га и пати заједно с њим;
  • да је књижевна уметност вечна и непоновљива, упркос дигиталном добу и глобализацији, она и даље људима показује пут, охрабрује и снажи, учвршћује разум, крепи и лечи душу.

У времену свеопште девалвације људских вредности, времену стрепње, патње и страха од смрти, ова књига доноси преко потребну топлину, људскост, снагу и спознају која ми се сада, много година након оног положеног испита, открива у свој својој пуноћи: Нема велике уметности без великог бола. И додала бих: без велике љубави и искрености.

Љиљана Ћуковић,
професор српске и светске књижевности

Цртице из романа Чудни људи Мариа Бадјука

 

  • Не умирем. Умирао сам. Од страха! Више се не бојим!
  • Сваки болесник има два лекара, болничког и унутрашњег који је имао бунтовнији, револуционарнији карактер.
  • Треба живети кроз посвећеност другоме.
  • Сањам детиње, а већ имам године.
  • Данас, породица се распадне брже од шугавог кучета у јарузи крај пута.
  • За радост је потребно много наивности и храбрости.
  • Лепота и интелигенција су међу поклонима, а веома је оспоравано њихово присуство у животу људи садашњих дана.
  • Вредни и радни људи су лепи.
  • Лепа реч одавно не отвара гвоздена врата.
  • Треба знати стати. Треба знати себе сачувати у овом лудилу. Треба знати бити добар према себи. Треба знати рећи доста!
  • Сестринска љубав није патетика, нити сентимент сладуњавих осећања, већ интензиван доживљај који у души ствара болове, сету, узвишеност и тугу… Зато понекад осећам да сам дефектан и убог. Не због болести која ми једе време, већ због тога што сам ускраћен за сестринску љубав, сакат због силине потребе за сестром, а немам је… Да имам сестру, не бих смео да умрем.
  • Човек се рађа чист, а све након тога је чиста илузија.
  • Живети не значи дисати.
  • Да би преживео у овом свету, човек мора имати снажно сећање на детињство и одрастање.

Марио Бадјук, професор српског језика и књижевности у Првој крагујевачкој гимназији, носилац је бројних признања за свој професионални рад. Тренутно је на докторским студијама Филолошког факултета Универзитета у Београду, смер Језик, књижевност, култура. Рођен је 1971. године у Смедереву.

Његова животна мисија је дубоко и искрено залагање у раду са младим људима, које подстиче на поштовање матерњег језика. Себе види као визионара који је синоним посвећености професури и очувању лепоте српског језика.

Био је активан учесник на Позоришним сусретима ученика гимназија Србије, координатор Ученичког парламента, новинарске и лингвистичке секције Прве крагујевачке гимназије. Током рада у Првој и Другој крагујевачкој гимназији, ученици професора Бадјука седам пута су освајали државно првенство лингвистичких секција основних и средњих школа Србије. Налази се међу осамнаест најбољих професора лингвистике у Србији, по одлуци Друштва за српски језик и књижевност.

Радио је као ментор Регионалног центра за таленте у области српског језика и књижевности, сарадник је Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања и оцењивач је уџбеника из српског језика и књижевности у комисији Завода за унапређивање образовања и васпитања.

Међу најдражим признањима за истрајан рад професора Марија Бадјука истиче се Ђурђевданска награда Града Крагујевца за област образовања.

Недавно је одлучио се да изда свој први роман „Чудни људи”.

Роман је објавио самостално и може се наручити путем Фејсбука и Инстаграма 

Бојана Тубић, Просветионик