Čovek inspiracija − Jovo Kursula

Odrastala sam i školovala se u vremenu komunizma. Moja škola je nosila ime partizanskog bataljona. Nisam mnogo zapamtila istorije, ali mi se činilo da smo učili samo o brojnim bitkama Prvog i Drugog svetskog rata, o hrabrosti partizana i njihovih odreda kao da ništa pre toga nije postojalo. Tako je bilo, sve dok nisam počela da radim u jednoj osnovnoj školi. Prvo što sam ugledala kada sam ušla u hol škole bila je bista snažnog čoveka, duge kose i izvijenih brkova. Preko grudi su mu bile prekrštene ruke sa podvijenim rukavima košulje, za pojasom kratak bodež i pištolj, za leđima kratka sablja. Moje zaprepašćenje je bilo veliko. Pomislila sam kakav je ovo partizan sa brkovima i sabljom! Kad, gle čuda, to je bio junak Prvog srpskog ustanka, Jovo Kursula. Zamislite to moje neznanje.

Pročitavši biografiju ovog nepravedno zapostavljenog borca za oslobođenje od Turaka, bila sam zadivljena svim onim što je bio. Čini mi se da sam tek tada spoznala šta znači reč junak. Trag koji je Jovo Kursula ostavio u vremenu je trag istinskog ratnika, nepobedivog megdandžije čija je jedina misija bila da se Srbija oslobodi turske vlasti.

Jovo Kursula je bio Karađorđev savremenik, saborac i čovek na koga je veliki vožd mogao uvek da računa. Kako to da se o njemu tako malo čulo i pisalo? Možda je jedan od razloga i taj što on nije voleo vlast i slavu, pa je zbog toga odbio Karađorđevu titulu vojvode. Skroman i povučen, borio se hrabro, ali nije voleo nikome da komanduje. Prema nekim izvorima rekao je Karađorđu: ,,E, pa dobro, gospodaru, ja ću ići Turčinu na megdan, jer je i Bog mene odredio da se kusuram sa Turcima”. I ko je mogao da zna da će dečak Jovan Petrović, rođen u Donjoj Gorevnici kod Čačaka, a odrastao u Cvetkama kod Kraljeva, postati junačan i ponosan mladić i jedan od najboljih megdandžija svog vremena.

Kada je Karađorđe 1804. godine podigao Prvi srpski ustanak, Jovo se sa svojim drugovima priključio borbi. Učestvovao je u svim važnim bitkama tog doba: na Rudniku, Za Karanovac (današnje Kraljevo), na Crnom vrhu kod Kragujevca. Njegovo junaštvo i megdani sa Turcima su prepričavani i opevani u pesmama. Kursula je uvek jahao dobre konje i uglavnom se borio kao konjanik. A od svih svojih konja najboljom je smatrao kobilu koju je dobio lično od vožda Karađorđa. Borio se u boju na Varvarinu 1810. godine, rame uz rame sa voždom i još sedamnaest vojvoda. Poslednju godinu svog života 1813. godinu, proveo je u Deligradu. Tu je i zadobio sedamnaest smrtonosnih rana od kojih je umro pred svoj 45. rođendan. Sahranjen je u selu Cvetkama pored Kraljeva. U znak sećanja na Jovana Petrovića Kursulu dve osnovne škole nose njegovo ime. Jedna je u Kraljevu, druga u Varvarinu.

Za mnoge, kao i za mene, Jovo je junak nad junacima i inspiracija koja ne odoleva vremenu. Ćutljiv i povučen, duge smeđe kose, nakostrešenih brkova i širokih i snažnih pleća, čovek vođen jednom jedinom idejom da odbrani otadžbinu, ognjište i narod kojem je pripadao. Bez želje za nagradom i slavom ostavio je bezvremeni trag svojom hrabrošću. Vremena i ljudi se menjaju, no lik Jove Kursule ostaje svetionik vrlina i ljudskosti.