Човек инспирација − Јово Курсула

Одрастала сам и школовала се у времену комунизма. Моја школа је носила име партизанског батаљона. Нисам много запамтила историје, али ми се чинило да смо учили само о бројним биткама Првог и Другог светског рата, о храбрости партизана и њихових одреда као да ништа пре тога није постојало. Тако је било, све док нисам почела да радим у једној основној школи. Прво што сам угледала када сам ушла у хол школе била је биста снажног човека, дуге косе и извијених бркова. Преко груди су му биле прекрштене руке са подвијеним рукавима кошуље, за појасом кратак бодеж и пиштољ, за леђима кратка сабља. Моје запрепашћење је било велико. Помислила сам какав је ово партизан са брковима и сабљом! Кад, гле чуда, то је био јунак Првог српског устанка, Јово Курсула. Замислите то моје незнање.

Прочитавши биографију овог неправедно запостављеног борца за ослобођење од Турака, била сам задивљена свим оним што је био. Чини ми се да сам тек тада спознала шта значи реч јунак. Траг који је Јово Курсула оставио у времену је траг истинског ратника, непобедивог мегданџије чија је једина мисија била да се Србија ослободи турске власти.

Јово Курсула је био Карађорђев савременик, саборац и човек на кога је велики вожд могао увек да рачуна. Како то да се о њему тако мало чуло и писало? Можда је један од разлога и тај што он није волео власт и славу, па је због тога одбио Карађорђеву титулу војводе. Скроман и повучен, борио се храбро, али није волеo никоме да командује. Према неким изворима рекао је Карађорђу: ,,Е, па добро, господару, ја ћу ићи Турчину на мегдан, јер је и Бог мене одредио да се кусурам са Турцима”. И ко је могао да зна да ће дечак Јован Петровић, рођен у Доњој Горевници код Чачака, а одрастао у Цветкама код Краљева, постати јуначан и поносан младић и један од најбољих мегданџија свог времена.

Када је Карађорђе 1804. године подигао Први српски устанак, Јово се са својим друговима прикључио борби. Учествовао је у свим важним биткама тог доба: на Руднику, За Карановац (данашње Краљево), на Црном врху код Крагујевца. Његово јунаштво и мегдани са Турцима су препричавани и опевани у песмама. Курсула је увек јахао добре коње и углавном се борио као коњаник. А од свих својих коња најбољом је сматрао кобилу коју је добио лично од вожда Карађорђа. Борио се у боју на Варварину 1810. године, раме уз раме са вождом и још седамнаест војвода. Последњу годину свог живота 1813. годину, провео је у Делиграду. Ту је и задобио седамнаест смртоносних рана од којих је умро пред свој 45. рођендан. Сахрањен је у селу Цветкама поред Краљева. У знак сећања на Јована Петровића Курсулу две основне школе носе његово име. Једна је у Краљеву, друга у Варварину.

За многе, као и за мене, Јово је јунак над јунацима и инспирација која не одолева времену. Ћутљив и повучен, дуге смеђе косе, накострешених бркова и широких и снажних плећа, човек вођен једном једином идејом да одбрани отаџбину, огњиште и народ којем је припадао. Без жеље за наградом и славом оставио је безвремени траг својом храброшћу. Времена и људи се мењају, но лик Јове Курсуле остаје светионик врлина и људскости.