Армијски ђенерал
Божидар П. Терзић
1867−1939.

Чувени војсковођа и велики добротвор, армијски ђенерал Божидар П. Терзић, рођен је 7. септембра 1867. године, у Горњем Милановцу. Већ са шест месеци живота остао је без оца Петра, среског практиканта, који се напрасно разболео и након тога убрзо преминуо. Храбра и способна мајка Јерина, успела је, уз много муке и напора, не само да одгаји и одшколује свог јединца, него и да га „изведе на прави пут”.

У месту рођења завшио је основну школу и два разреда гимназије, да би као добар и талентован ђак учење наставио у оближњем Крагујевцу. По завршетку шестог разреда, септембра 1886. године ступа у Војну академију, чију ће Нижу школу завршити 1889. године, а пет година касније, као други у рангу, успешно ће привести крају и Вишу школу. Професионалaн приступ послу и одговорно извршавање постављених задатака, омогућили су му крајем последње деценије претпрошлог века једногодишњи боравак у Немачкој, где је заокружио своје стручно усавршавање.

Након повратка у Србију и положеног курса за ђенералштабну струку 1900. године, наступиће период када ће обављати низ врло значајних штабних и командних дужности у трупама активне војске. Неко време био је и ађутант Њ. В. краља Петра Карађорђевића, затим уредник листа „Ратник”, али и једна од кључних фигура током припреме и разраде оперативних планова будућих ратних операција.

С тим у вези, јуна месеца 1912. године унапређен је у чин пуковника.
У време избијања рата са Турском 1912. године налазио се на дужности начелника Оперативног одељења штаба Врховне команде. У великој мери заслужан је за српску победу у Битољској бици, јер је за њу он лично израдио Оперативни план. Априла 1913. године, постављен је за команданта Шумадијске дивизије I позива. Током српско-бугарског рата ова дивизија водила је тешке, али успешне борбе на Дренку и Рајчанском Риду. У окршајима 17. и 18. јуна заузет је Дренак, а поражене бугарске снаге повукле су се на десну обалу Злетовске реке, остављајући за собом велике количине оружја и муниције. Три дана касније освајањем Рајчанског Рида извршен је пробој између две непријатељске армије, а Рилска дивизија је потпуно уништена.

 

По паду Рајчанског Рида и ослобађању Штипа, Шумадијска дивизија је, марширајући даноноћно, прешла 110 км за 48 сати и стигла у помоћ Дунавској дивизији II позива код Криве Паланке. Овај пример оперативне способности једне дивизије унет је у историју ратне вештине на предавањима француске Ратне академије, као и код нас при изучавању ратне страгетије. За заслуге стечене у рату 1912−1913. године, одликован је Орденом Карађорђеве звезде IV реда са мачевима.

 

До почетка Првог светског рата пуковник Терзић био је командант Шумадијске и Вардарске дивизијске области. Јула1914. године, по објави рата Аустро-Угарске, постављен је ратним распо-редом за начелника штаба I армије, а потом и начелника штаба комбинованог Мачванског корпуса. Са тих дужности суделује у нападу и поновном заузимању Шапца. У августу је поново на челу Шумадијске дивизије I позива и са њом учествује у најважнијим операцијама српске војске током прве две године рата.

 

Приликом продора у Срем код Пећинаца поражене су трупе 29. аустријске дивизије генерала Крауса и нанети су јој огромни губици. Када се због ситуације код Гучева Дунавска дивизија I позива морала вратити у Србију, Шумадијској дивизији било је све теже да брани утврђене линије у Срему и прелазе преко Саве. Такав развој ситуације приморао је пуковника Терзића да се са својом војском повуче 31. августа на десну обалу Саве код Новог Села. Од почетка септембра па до 27. октобра јединица је водила тешке рововске борбе у реону Јевремовца и Шапца, када је започела повлачење у правцу Уба и даље ка Аранђеловцу.

У Колубарско-сувоборској бици, Шума-дијска дивизија водила је успешне борбе у реону Лазаревца и енергичним противнападом 11. новембра зауставила је продор аустријског комбинованог корпуса и спречила опкољавање II армије. У завршној фази битке пуковник Терзић на челу своје дивизије победоносно улази у ослобођени Београд, 2. децембра 1914. године. Након успешног окончања прве године рата Шумадијска дивизија I позива била је распоређена на Торлаку, а штаб у манастиру Раковица.

За осведочену храброст на бојном пољу и заслуге стечене у рату против Аустро-Угарске, 1914-1915. године, одликован је Орденом Карађорђеве звезде III реда са мачевима.

Маја 1915. године војници Шумадијске дивизије I позива одмарширали су на Уб. Ту ће провести наредна три месеца, пре него што заузму нове положаје код Аранђеловца.

 

Уласком Бугара у рат на страни Централних сила, у јесен 1915. године, српска војска нашла се у крајње незавидном положају. Суочена на два фронта са бројнијим и технички надмоћнијим непријатељем, кренула је у повлачење. И Шумадијска дивизија, након oперација код Пирота и Смедерева, где се три недеље жилаво борила против Трећег пруског армијског корпуса генерала фон Лахова, одступа преко Пећи, Жљеба и Црне Горе до Скадра.

 

Реконструкцијом кабинета Николе Пашића 6. децембра 1915. године, Божидар Терзић постављен је за министра војног. На овај високи положај ступа у тешким и судбоносним тренуцима по српску државу и војску, а на њему остаје до маја 1918. године. Прво искушење било је прихватање и пребацивање изгладнелих војника на грчка острва Крф и Видо, затим побољшање њиховог здравственог стања, свеобухватна реорганизација, снабдевање и прикупљање добровољаца.

У чин ђенерала Божидар Терзић унапређен је 29. јуна 1916. године. Показана способност у обављању одговорних послова награђена је и страним одликовањима: француским Орденом Легије части III степена, италијанским Орденом Круне I степена, енглеским Орденом Св. Ђорђа и Михаила и грчким Орденом Тетоес Кетај II степена. Поред свакодневне борбе да обезбеди услове за опстанак и деловање војске, ђенерал Терзић као министар размишљао је и о будућности. Стога је 26. јула 1917. године наредио свим командама на фронту и у позадини да организују прикупљање предмета за нови Војни музеј. Боравећи у Битољу, октобра 1917. заједно са Николом Пашићем, на само двадесетак метара од аутомобила у коме су се возили експлодирала је авионска бомба, а њих двојица остали су неповређени. Када је 30. новембра исте године у Водени основано „Друштво за заштиту деце”, министар војни као хуманиста и заступник најугроженијих, ушао је у састав Одбора заштитника истоименог друштва.

Његово министровање обележио је познати Солунски процес, који је имао неповољан одјек у официрским редовима. Након што је добио информације од министра Унутрашњих дела да извесни официри припремају војни преврат и убиство престолонаследника, Терзић преноси захтев Врховној команди тражећи законски поступак и поверљиву истрагу. На тај начин постављен је правни основ за обрачун регента Александра са „официрима завереницима”, који је окончан 13. јуна 1917. године погубљењем Драгутина Димитријевића Аписа, Рада Малобабића и Љубомира Вуловића.

Оставку на дужност поднео је 31. маја 1918. године. До октобра исте године био је министар на располагању, а затим га Врховна команда укључује у формирање нове државе. Постављен је за изванредног изасланика при Народном већу у Сарајеву, са задатком да регулише војна и остала питања на територији Босне и Херцеговине и Далмације. Делујући са позиција Крфске декларације мудро и помирљиво је наступао према онима који је до тог тренутка нису још прихватили.

По завршетку рата као командант III aрмијске области учествовао је у гушењу арнаутских побуна и сузбијању бугарске пропаганде у Јужној Србији. Први пут је на лични захтев пензионисан у пролеће 1920. године, да би три године касније поново био враћен у службу, заслуживши чин армијског генерала. Коначно, са места команданта V армијске области 11. априла 1929. године одлази у заслужену пензију.

Да се радило о веома дугој и посве успешној војничкој каријери, говори и податак да је генерал Терзић током тридесет и шест година активне службе обављао 37 дужности, и за то одликован чак 28 пута.

По окончању активне службе наставио је са списатељским радом, а учествовао је у припремању Инвалидског закона. Иако је провео мало времена у родном крају, гајио је према њему велику љубав и старао се за његов напредак. Био је председник и члан Управног одбора Удружења Рудничана у Београду, основаног 1934. године. Дана 11. јуна 1938. године посетио је милановачку гимназију и као њен некадашњи ђак директору Војиславу Максимовићу предао 275 књига и 30 обвезница Државне ратне штете у вредности 50 000 динара. Том приликом основан је фонд под називом Задужбина мајке Јерине и сина јој Божидара П. Терзића армијског генерала. У наредне три године из овог легата додељиване су награде за најбољи светосавски темат из области уметности говора, историје, географије и етнографије старог рудничког округа. Истовремено, ученици који су остварили најбољи успех даривани су књигама. Поред гимназије генерал је помагао Храм Свете Тројице, а у селу Горњим Бањанима, завичају његове мајке подигао је водовод.

По много чему изузетан живот, овај војник и хуманиста, окончао је у Београду, 29. септембра 1939. године. Два дана касније земни остаци биће му положени у породичну гробницу, поред мајке Јерине и стрица Благоја. Преко 3000 људи читавог рудничко-таковског краја испратило је свог доброчинитеља, не скривајући тугу и жалост због његовог одласка.

Александар Марушић је рођен у Горњем Милановцу 10. јуна 1977. године. У родном граду завршио је основну школу и Гимназију „Таковски устанак”. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је на групи историја и стекао звање дипломирани историчар. Године 2006. одбранио је стручни рад са темом: Рудничко-таковски крај у листу „Преглед цркве епархије жичке” и стекао звање кустоса. Крајем 2017. године одбранио је стручни рад на тему: Рудничко-таковски крај, Милошев устанак и владарски дом Обреновића: утицаји и прожимања. Поред запослења у Музеју рудничко-таковског краја, у периоду од 2009. до 2011. године предавао је историју у основној школи и гимназији. Као виши кустос историчар у Музеју рудничко-таковског краја задужен је за историјску збирку, њену класификацију, обраду и презентацију, као и за изложбену активност. Аутор је и коаутор низа значајних изложби. Такође је аутор великог броја стручних радова, приказа и рецензија. Одржао је низ предавања, историјских часова и јавних наступа у Медијима о историји Општине Горњи Милановац, знаменитим личностима нашег краја, Другом српском устанку и династији Обреновић, и раду Музеја рудничко-таковског краја.
Као директор и појединачно, добитник је више признања, плакета и захвалница за сарадњу са установама и појединцима, као и за пројекат „Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе”. Посебно се поноси својим залагањем у раду са публиком и младима.

Александар Марушић, дипломирани историчар