У Колубарско-сувоборској бици, Шума-дијска дивизија водила је успешне борбе у реону Лазаревца и енергичним противнападом 11. новембра зауставила је продор аустријског комбинованог корпуса и спречила опкољавање II армије. У завршној фази битке пуковник Терзић на челу своје дивизије победоносно улази у ослобођени Београд, 2. децембра 1914. године. Након успешног окончања прве године рата Шумадијска дивизија I позива била је распоређена на Торлаку, а штаб у манастиру Раковица.

За осведочену храброст на бојном пољу и заслуге стечене у рату против Аустро-Угарске, 1914-1915. године, одликован је Орденом Карађорђеве звезде III реда са мачевима.

Маја 1915. године војници Шумадијске дивизије I позива одмарширали су на Уб. Ту ће провести наредна три месеца, пре него што заузму нове положаје код Аранђеловца.

Уласком Бугара у рат на страни Централних сила, у јесен 1915. године, српска војска нашла се у крајње незавидном положају. Суочена на два фронта са бројнијим и технички надмоћнијим непријатељем, кренула је у повлачење. И Шумадијска дивизија, након oперација код Пирота и Смедерева, где се три недеље жилаво борила против Трећег пруског армијског корпуса генерала фон Лахова, одступа преко Пећи, Жљеба и Црне Горе до Скадра.

Реконструкцијом кабинета Николе Пашића 6. децембра 1915. године, Божидар Терзић постављен је за министра војног. На овај високи положај ступа у тешким и судбоносним тренуцима по српску државу и војску, а на њему остаје до маја 1918. године. Прво искушење било је прихватање и пребацивање изгладнелих војника на грчка острва Крф и Видо, затим побољшање њиховог здравственог стања, свеобухватна реорганизација, снабдевање и прикупљање добровољаца.

У чин ђенерала Божидар Терзић унапређен је 29. јуна 1916. године. Показана способност у обављању одговорних послова награђена је и страним одликовањима: француским Орденом Легије части III степена, италијанским Орденом Круне I степена, енглеским Орденом Св. Ђорђа и Михаила и грчким Орденом Тетоес Кетај II степена. Поред свакодневне борбе да обезбеди услове за опстанак и деловање војске, ђенерал Терзић као министар размишљао је и о будућности. Стога је 26. јула 1917. године наредио свим командама на фронту и у позадини да организују прикупљање предмета за нови Војни музеј. Боравећи у Битољу, октобра 1917. заједно са Николом Пашићем, на само двадесетак метара од аутомобила у коме су се возили експлодирала је авионска бомба, а њих двојица остали су неповређени. Када је 30. новембра исте године у Водени основано „Друштво за заштиту деце”, министар војни као хуманиста и заступник најугроженијих, ушао је у састав Одбора заштитника истоименог друштва.

Његово министровање обележио је познати Солунски процес, који је имао неповољан одјек у официрским редовима. Након што је добио информације од министра Унутрашњих дела да извесни официри припремају војни преврат и убиство престолонаследника, Терзић преноси захтев Врховној команди тражећи законски поступак и поверљиву истрагу. На тај начин постављен је правни основ за обрачун регента Александра са „официрима завереницима”, који је окончан 13. јуна 1917. године погубљењем Драгутина Димитријевића Аписа, Рада Малобабића и Љубомира Вуловића.

Оставку на дужност поднео је 31. маја 1918. године. До октобра исте године био је министар на располагању, а затим га Врховна команда укључује у формирање нове државе. Постављен је за изванредног изасланика при Народном већу у Сарајеву, са задатком да регулише војна и остала питања на територији Босне и Херцеговине и Далмације. Делујући са позиција Крфске декларације мудро и помирљиво је наступао према онима који је до тог тренутка нису још прихватили.

По завршетку рата као командант III aрмијске области учествовао је у гушењу арнаутских побуна и сузбијању бугарске пропаганде у Јужној Србији. Први пут је на лични захтев пензионисан у пролеће 1920. године, да би три године касније поново био враћен у службу, заслуживши чин армијског генерала. Коначно, са места команданта V армијске области 11. априла 1929. године одлази у заслужену пензију.

Да се радило о веома дугој и посве успешној војничкој каријери, говори и податак да је генерал Терзић током тридесет и шест година активне службе обављао 37 дужности, и за то одликован чак 28 пута.

По окончању активне службе наставио је са списатељским радом, а учествовао је у припремању Инвалидског закона. Иако је провео мало времена у родном крају, гајио је према њему велику љубав и старао се за његов напредак. Био је председник и члан Управног одбора Удружења Рудничана у Београду, основаног 1934. године. Дана 11. јуна 1938. године посетио је милановачку гимназију и као њен некадашњи ђак директору Војиславу Максимовићу предао 275 књига и 30 обвезница Државне ратне штете у вредности 50 000 динара. Том приликом основан је фонд под називом Задужбина мајке Јерине и сина јој Божидара П. Терзића армијског генерала. У наредне три године из овог легата додељиване су награде за најбољи светосавски темат из области уметности говора, историје, географије и етнографије старог рудничког округа. Истовремено, ученици који су остварили најбољи успех даривани су књигама. Поред гимназије генерал је помагао Храм Свете Тројице, а у селу Горњим Бањанима, завичају његове мајке подигао је водовод.

По много чему изузетан живот, овај војник и хуманиста, окончао је у Београду, 29. септембра 1939. године. Два дана касније земни остаци биће му положени у породичну гробницу, поред мајке Јерине и стрица Благоја. Преко 3000 људи читавог рудничко-таковског краја испратило је свог доброчинитеља, не скривајући тугу и жалост због његовог одласка.