Izbornik
Izbornik
Iako malo po broju, ono što je Binički dao −naše je. On je od onih naših muzičara i kompozitora, koji su ušli u dušu naše narodne pesme, pevaju je i sami, vole je, uživaju u njoj. Pesme Biničkog odlikuju se narodnim koloritom. Sve što je imao, sve što je mogao dati, Binički je priložio kulturnom razvitku i napretku svoga naroda.
Stanislav Binički je jedan od naših najpoznatijih kompozitora i dirigenata, rođen je u mestu Jasika kod Kruševca 27.07.1872. godine. Prvo muzičko obrazovanje stekao je još tokom školovanja u Beogradu, Nišu i Leskovcu. Svirao je violinu i flautu, obrađivao je kompozicije za đački orkestar još tokom gimnazijskih dana, a ono što je manje poznato je i to da ga je privlačilo i solo-pevanje još u školskim danima. Iako je bio muzički talentovan po završetku gimnazije upisuje po želji oca Prirodno-matematički fakultet na tadašnjem Filozofskom fakultetu u Beogradu. Za vreme studija u Beogradu, Binički aktivno učestvuje kao pevač u pevačkom društvu Obilić i Beogradskom pevačkom društvu. Tokom studentskih dana osniva na Velikoj školi Akademsko muzičko društvo u cilju negovanja instrumentalne muzike. Po završenom fakultetu odlazi iz Beograda u Leskovac (1894-1895) gde predaje matematiku.
Pored matematike u slobodno vreme drži časove violine, flaute i solo-pevanja. Tokom jednogodišnjeg boravka u Leskovcu piše svoju Zbirku pesama iz okoline Leskovca i muziku za hor koju tada izvodi Pevačko društvo Branko. Binički ga je obnovio dolaskom u Leskovac i tokom boravka bio njegov horovođa. Iz ovog perioda značajno je istaći da se bavio i komponovanjem, gde se izdvaja orkestarska minijatura Zašto Sike, zašto, koja je tada u leskovačkom kraju bila dobro poznata, a zadržala se još iz turske vladavine.
Stjepan Binički boravi nekoliko godina u selu Jasika nedaleko od Kruševca, gde službuje kao vojni inženjer gradeći ponton preko Morave. Na oficirskom balu u Kruševcu upoznaje buduću suprugu baronicu Mariju fon Rehingešr. Nenad Novak Stefanović u priči Kada pada kiša doboša pripovedajući o porodici Binički uviđa porodične okolnosti koje su kasnije Stanislava oblikovale kroz ceo život:
,,Dobili su 1872. godine sina Stanislava koga je majka upućivala na muzičko obrazovanje, otac na vojsku i tehniku. I te dve linije, muzička majčina i očeva vojna, vodiće sina kroz život.ˮ
Kako ga je muzika i dalje više privlačila od matematike, odlučuje da zatraži stipendiju od tadašnjeg Ministarstva prosvete, a sledeće godine i drugu od Ministarstva vojnog. Pozitivan odgovor pomenutih ministarstava omogućuje mu odlazak i četvorogodišnji boravak u Minhenu na Muzičkoj akademiji, gde studira kompoziciju i solo-pevanje, kod poznatog profesora kontrapunkta Jozefa Rajubergera.
U Minhenu komponuje za mešoviti hor na stihove nemačkih pesnika koji su tada bili aktuelni. Notni zapisi iz perioda studiranja nisu sačuvani. U Minhenu upoznaje Fridu Blank koja je studirala solo-pevanje, a posle venčanja sa Fridom (Miroslavom Binički) u Minhenu i završetka studija, Binički se vraća u Beograd 1899. godine gde je postavljen za vojnog kapelnika i referenta za muziku pri tadašnjem Ministarstvu vojnom. Osniva veliki simfonijski orkestar pod imenom Beogradski vojni orkestar, kojim je rukovodio i dirigovao do 1903. godine, a orkestar je bio aktivan kroz pozorišne komade na dvorskim balovima i državnim manifestacijama. Iste godine 1899. kada je osnovao Beogradski vojni orkestar, zajedno sa Stevanom Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem, osniva Srpsku muzičku školu u kojoj radi kao nastavnik pevanja, koja i dan danas radi kao Muzička škola ,,Mokranjacˮ. Dolaskom Biničkog u Beograd iz Minhena, Beograd i Beograđani takoreći iz dana u dan imaju priliku da uživaju u popularnim koncertima koje Binički priređuje najčešće na Kolarcu, ili kako su tadašnji savremenici govorili kod Kolarca. Kako se interesovanje građanstva za muziku postalo sve vidljivije, Binički priređuje i simfonijske koncerte na kojima su izvođena dela starih majstora. Aktivan je ne samo na Kolarcu nego i u Narodnom pozorištu, a podatak koji je više nego zanimljiv i govori o muzičkom procvatu Beograda i neumornom angažovanju Biničkog, je taj da je te davne 1901. godine, Stanislav sa svojim orkestrom dirigovao u 82 predstave (www.riznicasrpska.net ).
Tri godine kasnije 1904., osniva Muziku Kraljeve garde, u kojoj radi kao dirigent sve do 1920. godine. Paralelno sa dirigovanjem u orkestru aktivan je i kao horovođa u Beogradskom pevačkom društvu, Obiliću, Tipografskom pevačkom društvu Jakšić i u Pevačkoj družini Stanković. Velika muzička posvećenost Biničkog vidi se i kroz vođenje pomenute Pevačke družine Stanković koja je pune dve decenije pod njegovom palicom i Muzikom Kraljeve garde izvela Sedam reči Hristovih (1907) i Stvaranje (1908) od Hajdna kao i Betovenovu Devetu simfoniju (1910).
Politika, 6. april 1910.
U Politici se u rubrici Muzika 06.04.1910. pojavio članak sa nazivom „Sa sinoćnjeg koncertaˮ:
„Ono što se mislilo da Beograd neće doživeti — što reklo jedno svešteno lice, — doživesmo; ono, što se smatralo za nepostiženo, postignuto je — Deveta Simfonija je naša …ˮ
Kulturno muzički život Beograda je postao vidljiv ne samo u tadašnjoj Srbiji nego i u Evropi zahvaljujući Biničkom i njegovoj posvećenosti na polju muzičke kulture kako mladih naraštaja tako i stanovništva grada Beograda i Srbije. Godina 1911. je godina kada Stanislav Binički postaje prvi direktor Muzičke škole ,,Stankovićˮ.
Prvi Svetski rat sa svojim Orkestrom Kraljeve garde odveo ga je na Krf, gde je i u ovom teškom vremenu Binički sa svojim orkestrom aktivan organizujući humanitarne koncerte na Krfu i u Solunu, a potom kad su prilike to dozvolile koncertna aktivnost nastavljena je posle rata tačnije 1916. u Parizu, Lionu, Bordou, Tuluzu, Montabanu, Oranžu, Marselju, Tulonu i Nici. Turneja u Francuskoj je bila više nego uspešna. Zbog velikog interesovanja Francuska je zatražila od Srbije da dozvoli Stanislavu Biničkom i orkestru Kraljeve garde da produži boravak i turneju po Francuskoj, što je depešom potvrđeno, a Francuska je još neko vreme mogla uživati u koncertima pod palicom Stanislava Biničkog. Naredne godine1917., Udruženje kompozitora i muzičkih izvođača Francuske, Stanilava Biničkog su proglasili za svog počasnog člana.
Godine 1920. Binički postaje direktor prve stalne Opere u Beogradu koja je i tada kao i danas funkcionisala u okviru Narodnog pozorišta. Paralelno vodi Operu, diriguje horom Pevačkog društva i radi kao nastavnik Muzičke škole ,,Stankovićˮ. Od 1924. godine Binički stavlja veći akcenat na komponovanje i sve do svoje smrti 1942. godine komponovanje mu postaje sastavni deo svakodnevnih aktivnosti.
Značajnu ulogu u njegovom životu imala je njegova supruga Miroslava Binički (Frida) koja je završila solo pevanje takođe na Muzičkoj akademiji u Minhenu kao i Stanislav. Dolaskom u Beograd, bračni par Stanislav i Miroslava su takoreći sve svoje vreme posvećivali muzičkom obrazovanju budućih naraštaja, pa tako sjajni Branislav Nušić u listu Politika, dobro poznatim stilom piše o bračnom paru Binički, koji su živeli na uglu Molerove ulice i Bulevara Kralja Aleksandra, a prenosi nam Nenad Novak Stefanović u svojoj knjizi:
,,Zamislite sve kuće oko mene muzikalne, a na svima otvoreni prozori. Pravo prema mojim prozorima prozori Staše Biničkog, a to vam je valjda dovoljno, pa da znate što patim. Od šest do sedam neke gospođice uče pevanje kod gospođe Binički, od sedam do osam, dok Binički večeraju, nekakav pripravnik dole u suterenu duva u hornu. Odmah posle večere seda za klavir gospođa Binički i peva prateći sebe, a posle deset tek seda Staša i komponuje…ˮ¹
Ne bez razloga danas sa pravom možemo reći da je bračni par Binički osnovao muzičku pedagogiju u Srbiji. Miroslava je aktivno učestvovala sa suprugom u otvaranju Srpske muzičke škole kao i škole Stanković u kojoj je radila po osnivanju kao prvi profesor solo pevanja. Nastupala je na koncertima, ali i povremeno radila i kao horovođa i reditelj, pomagajući svom suprugu. Njih dvoje Stanislav i Miroslava su i osnivači Operskog odseka Narodnog pozorišta u Beogradu. Iako Miroslava Binički nije bila tako javno aktivna, neosporan je njen ogroman doprinos na polju muzičke pedagogije koju je javno promovisao i razvijao njen suprug. Stanislav Binički je utemeljivač srpske klasične muzike, koji zajedno sa Stevanom Stojanovićem Mokranjcem i Kostom Manojlovićem pripada slavnoj muzičkoj trojci koja se borila za osnivanje muzičkih škola i razvoj muzičke kulture, ali i kulture uopšte u tadašnjoj Srbiji.
,,… Ali merilo kojim se meri rad i značaj kulturnog pionira koji je radio u našoj sirovoj sredini i borio se sa našim istrajnim i doslednim javašlukom, ne može biti svedeno na čisto i jedino muzičke razmene čega se mi strogo pridržavamo u našim ocenama. Merilo mora biti tananije i osetljivije. Treba preći u pametni kulturni i psihološki prostor koji nas deli od mučnih početaka, treba shvatiti poletni smisao pregalaštva i ustalaštva prvih evropskih naraštaja. Zato držim da će se značaj Staše Biničkoga moći bolje i potpunije oceniti tek u vezi sa celokupnim načinom života, sa njegovom odbojnom gustinom kulturnih prepreka, koje su iskrsavale i morale iskrsavati u ono doba koje je iza nas…ˮ
Stanislav Vinaver
(Katalog izložbe o Stanislavu Biničkom, Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije)
Pozoršni muzej Srbije 1973. godine objavio je Katalog o izložbi posvećenoj Stanislavu Biničkom u kom nalazimo vrlo verovatno najreprezentativniji pregled stvaralaštva ovog kompozitora čija muzička dela se i danas rado izvode, među kojima su nama najpoznatija opera Na uranku i marš Na Drinu. Izdvajamo samo deo životnog opusa Stanislava Biničkog iz pomenutog kataloga:
Opera: Na uranku.Opera u jednom činu. Libreto: Branislav Nušić. Dirigent: Stanislav Binički. Premijera 20. 12. 1903.
Napisao je muziku za komade koji su izvođeni od 1901. pa sve do danas najviše u operi Narodnog pozorišta: Lilijan i Omorika (1900); Smrt Periklova (1901); Ekvinocijo (1903); Poslednji gost (1906); Put oko sveta (1911); Nahod (1923); Tašana (1927); Kaplar Miloje (1938); Đido (1903).
Dirigovanje[1] u operi Narodnog pozorišta: Trubadur (1913); Toska (1914); Čarobni strelac (1914); Minjon (1914); Madam Beterflaj (1920); Evgenije Onjegin (1920); Seviljski berberin (1921); Rigoleto (1921); Karmen (1923).
Režija u operi Narodnog pozorišta: Toska (1914).
Libreta za komade koji se premijerno[2] izvode u operi Narodnog pozorišta kako za njegovog života tako i nakon 1942.: Maskota (1900); Vilarovi dragoni (1912); Aida (1925); U dolini (1926); Bal pod maskama (1927); Čarobna frula (1929); Fidelio (1929); Hugenoti (1931); Saloma (1931); Kazanova (1932); Halka (1933); Dalibor (1935); Romeo i Julija (1935); Car i drvodelja (1936); Don Žuan (1938); Falstaf (1940); Orfej – Orfej i Euridika(1940); Pajaci (1945); Figarova žendba (1946).
Vojnički marševi komponovani za duvački orkestar:
Marš Kraljeve garde /Svečani marš −1904.
Gardijski marš.
Marš Hajd junaci − 1905.
Marš Kreni, kreni.
Marš Na Drinu − 1914.
Horske pesme:
Srpske narodne pesme iz okoline Leskovca.
Šest pesama za zbor Seljančice po tekstu Milorada Petrovića: Čuješ dušo; Jesen stiže; Divna noći; Čini ne čini; Dvoje dragih; Hm.
U kolu −iz zbirke „Seljančice“ po tekstu M. Petrovića −1927.
Divna noći.
Haj, nek planu srca mlada − po tekstu A. Šantića.
Srpskoj slobodi − partitura za muški zbor.
Himna Joakimu Vujiću − specijalna kompozicija za mešoviti zbor, komponovana 1899. godine.
Zbirke solo pesama:
Zbirke srpskih narodnih pesama „Mijatovkeˮ po pevanju M. Mijatovića: Poslala me stara majka; Kad sum bil mori Đurđo; Razbole se belo Done; Pevnula Jana; Pošla Vanka na voda; Zašto Sike, zašto; Cigančica.
Zbirka pesama iz Južne Srblje „Tetovkeˮ: Svite momčinja dojdova; Tamna magla; Dremka mi se; Se zapali odajčeto; Što mi je milo i drago.
Pesme iz Južne Srbije: Pojdo na gore…; Memeto more…; Puknala, majko, tresnala…; Vanka ima crni oči…
Solo pesme:
Grivna − A. Šantić.
Kad ja vidjeh oči tvoje −J. Ilić.
Da su meni oči tvoje −J. Ilić.
Po polju je kiša pala − J. Jovanović -Zmaj.
Spava moma.
Jorgovan grana procvala − A. Šantić.
Na Liparu − Đ. Jakšić.
Mila sliko njena − A. Šantić.
Dan za danom u nepovrat tone.
Siđi mi draga, siđi − J. Jovanović – Zmaj.
Imam jednu želju.
Duhovna stvaranja: Liturgija Jovana Zlatousta; Opelo; Venčanica; Blagodarenje; Tebe pojem; Dostojno jest jako vo istinu; Hvalite.
Sastavi: Ljubim te (polka) ; Proplanak slave − slika u jednoj pojavi u spomen Đ. Jakšiću − od D. Ilića; U zagrljaju (koncertna mazurka); Enon Arden − muzika R. Štrausa (aranžman teksta za recitaciju).
Danas nepunih 150 godina od rođenja i skoro 80 godina od njegove smrti više nego ikada pre znamo da je Stanislav Binički začetnik i utemeljivač srpske klasične muzike, a mnoge škole, društva, orkestri, horovi ponosno nose i nosiće ime ovog muzičkog velikana koga ćemo slaviti u nedogled i u Muzičkoj školi ,,Stanislav Biničkiˮ u Beogradu.
Irena Mučibabić
Muzička škola ,,Stanislav Biničkiˮ, Beograd
Irena Mučibabić, diplomirani pedagog. Rođena sam u Šapcu 1971. godine. Od upisa na studije pedagogije Filozofskog fakulteta u Beogradu 1990.godine, pa sve do danas imala sam prilike da se profesionalno bavim pedagogijom iz raznih uloga. Pedagogija je neiscrpna za mene. Ona je u svemu oko nas, samo je treba otkriti i negovati. A vaspitanje kao glavno pitanje pedagogije je inspiracija koja nikada ne prestaje. Sve je vaspitanje, kroz sve se deca vaspitavaju. Kroz sve!
U moru divnih pedagoških oblasti posebno me zanima kulturno kompetentna praksa u školi. A škole su ih pune, samo ih treba uočiti i pokazati javnosti.
Danas radeći u Muzičkoj školi ,,Stanislav Biničkiˮ u Beogradu, otkrivam stare, ali i nove mogućnosti kojima ćemo negovati kulturno kompetentnu praksu.
