Изборник
Изборник
Иако мало по броју, оно што је Бинички дао −наше је. Он је од оних наших музичара и композитора, који су ушли у душу наше народне песме, певају је и сами, воле је, уживају у њој. Песме Биничког одликују се народним колоритом. Све што је имао, све што је могао дати, Бинички је приложио културном развитку и напретку свога народа.
Станислав Бинички је један од наших најпознатијих композитора и диригената, рођен је у месту Јасика код Крушевца 27.07.1872. године. Прво музичко образовање стекао је још током школовања у Београду, Нишу и Лесковцу. Свирао је виолину и флауту, обрађивао је композиције за ђачки оркестар још током гимназијских дана, а оно што је мање познато је и то да га је привлачило и соло-певање још у школским данима. Иако је био музички талентован по завршетку гимназије уписује по жељи оца Природно-математички факултет на тадашњем Филозофском факултету у Београду. За време студија у Београду, Бинички активно учествује као певач у певачком друштву Обилић и Београдском певачком друштву. Током студентских дана оснива на Великој школи Академско музичко друштво у циљу неговања инструменталне музике. По завршеном факултету одлази из Београда у Лесковац (1894-1895) где предаје математику.
Поред математике у слободно време држи часове виолине, флауте и соло-певања. Током једногодишњег боравка у Лесковцу пише своју Збирку песама из околине Лесковца и музику за хор коју тада изводи Певачко друштво Бранко. Бинички га је обновио доласком у Лесковац и током боравка био његов хоровођа. Из овог периода значајно је истаћи да се бавио и компоновањем, где се издваја оркестарска минијатура Зашто Сике, зашто, која је тада у лесковачком крају била добро позната, а задржала се још из турске владавине.
Стјепан Бинички борави неколико година у селу Јасика недалеко од Крушевца, где службује као војни инжењер градећи понтон преко Мораве. На официрском балу у Крушевцу упознаје будућу супругу бароницу Марију фон Рехингешр. Ненад Новак Стефановић у причи Када пада киша добоша приповедајући о породици Бинички увиђа породичне околности које су касније Станислава обликовале кроз цео живот:
,,Добили су 1872. године сина Станислава кога је мајка упућивала на музичко образовање, отац на војску и технику. И те две линије, музичка мајчина и очева војна, водиће сина кроз живот.ˮ
Како га је музика и даље више привлачила од математике, одлучује да затражи стипендију од тадашњег Министарства просвете, а следеће године и другу од Министарства војног. Позитиван одговор поменутих министарстава омогућује му одлазак и четворогодишњи боравак у Минхену на Музичкој академији, где студира композицију и соло-певање, код познатог професора контрапункта Јозефа Рајубергера.
У Минхену компонује за мешовити хор на стихове немачких песника који су тада били актуелни. Нотни записи из периода студирања нису сачувани. У Минхену упознаје Фриду Бланк која је студирала соло-певање, а после венчања са Фридом (Мирославом Бинички) у Минхену и завршетка студија, Бинички се враћа у Београд 1899. године где је постављен за војног капелника и референта за музику при тадашњем Министарству војном. Оснива велики симфонијски оркестар под именом Београдски војни оркестар, којим је руководио и дириговао до 1903. године, а оркестар је био активан кроз позоришне комаде на дворским баловима и државним манифестацијама. Исте године 1899. када је основао Београдски војни оркестар, заједно са Стеваном Мокрањцем и Цветком Манојловићем, оснива Српску музичку школу у којој ради као наставник певања, која и дан данас ради као Музичка школа ,,Мокрањацˮ. Доласком Биничког у Београд из Минхена, Београд и Београђани такорећи из дана у дан имају прилику да уживају у популарним концертима које Бинички приређује најчешће на Коларцу, или како су тадашњи савременици говорили код Коларца. Како се интересовање грађанства за музику постало све видљивије, Бинички приређује и симфонијске концерте на којима су извођена дела старих мајстора. Активан је не само на Коларцу него и у Народном позоришту, а податак који је више него занимљив и говори о музичком процвату Београда и неуморном ангажовању Биничког, је тај да је те давне 1901. године, Станислав са својим оркестром дириговао у 82 представе (www.riznicasrpska.net ).
Три године касније 1904., оснива Музику Краљеве гарде, у којој ради као диригент све до 1920. године. Паралелно са дириговањем у оркестру активан је и као хоровођа у Београдском певачком друштву, Обилићу, Типографском певачком друштву Јакшић и у Певачкој дружини Станковић. Велика музичка посвећеност Биничког види се и кроз вођење поменуте Певачке дружине Станковић која је пуне две деценије под његовом палицом и Музиком Краљеве гарде извела Седам речи Христових (1907) и Стварање (1908) од Хајдна као и Бетовенову Девету симфонију (1910).
Политика, 6. април 1910.
У Политици се у рубрици Музика 06.04.1910. појавио чланак са називом „Са синоћњег концертаˮ:
„Оно што се мислило да Београд неће доживети — што рекло једно свештено лице, — доживесмо; оно, што се сматрало за непостижено, постигнуто је — Девета Симфонија је наша …ˮ
Културно музички живот Београда је постао видљив не само у тадашњој Србији него и у Европи захваљујући Биничком и његовој посвећености на пољу музичке културе како младих нараштаја тако и становништва града Београда и Србије. Година 1911. је година када Станислав Бинички постаје први директор Музичке школе ,,Станковићˮ.
Први Светски рат са својим Оркестром Краљеве гарде одвео га је на Крф, где је и у овом тешком времену Бинички са својим оркестром активан организујући хуманитарне концерте на Крфу и у Солуну, а потом кад су прилике то дозволиле концертна активност настављена је после рата тачније 1916. у Паризу, Лиону, Бордоу, Тулузу, Монтабану, Оранжу, Марсељу, Тулону и Ници. Турнеја у Француској је била више него успешна. Због великог интересовања Француска је затражила од Србије да дозволи Станиславу Биничком и оркестру Краљеве гарде да продужи боравак и турнеју по Француској, што је депешом потврђено, а Француска је још неко време могла уживати у концертима под палицом Станислава Биничког. Наредне године1917., Удружење композитора и музичких извођача Француске, Станилава Биничког су прогласили за свог почасног члана.
Године 1920. Бинички постаје директор прве сталне Опере у Београду која је и тада као и данас функционисала у оквиру Народног позоришта. Паралелно води Оперу, диригује хором Певачког друштва и ради као наставник Музичке школе ,,Станковићˮ. Од 1924. године Бинички ставља већи акценат на компоновање и све до своје смрти 1942. године компоновање му постаје саставни део свакодневних активности.
Значајну улогу у његовом животу имала је његова супруга Мирослава Бинички (Фрида) која је завршила соло певање такође на Музичкој академији у Минхену као и Станислав. Доласком у Београд, брачни пар Станислав и Мирослава су такорећи све своје време посвећивали музичком образовању будућих нараштаја, па тако сјајни Бранислав Нушић у листу Политика, добро познатим стилом пише о брачном пару Бинички, који су живели на углу Молерове улице и Булевара Краља Александра, а преноси нам Ненад Новак Стефановић у својој књизи:
,,Замислите све куће око мене музикалне, а на свима отворени прозори. Право према мојим прозорима прозори Сташе Биничког, а то вам је ваљда довољно, па да знате што патим. Од шест до седам неке госпођице уче певање код госпође Бинички, од седам до осам, док Бинички вечерају, некакав приправник доле у сутерену дува у хорну. Одмах после вечере седа за клавир госпођа Бинички и пева пратећи себе, а после десет тек седа Сташа и компонује…ˮ¹
Не без разлога данас са правом можемо рећи да је брачни пар Бинички основао музичку педагогију у Србији. Мирослава је активно учествовала са супругом у отварању Српске музичке школе као и школе Станковић у којој је радила по оснивању као први професор соло певања. Наступала је на концертима, али и повремено радила и као хоровођа и редитељ, помагајући свом супругу. Њих двоје Станислав и Мирослава су и оснивачи Оперског одсека Народног позоришта у Београду. Иако Мирослава Бинички није била тако јавно активна, неоспоран је њен огроман допринос на пољу музичке педагогије коју је јавно промовисао и развијао њен супруг. Станислав Бинички је утемељивач српске класичне музике, који заједно са Стеваном Стојановићем Мокрањцем и Костом Манојловићем припада славној музичкој тројци која се борила за оснивање музичких школа и развој музичке културе, али и културе уопште у тадашњој Србији.
,,… Али мерило којим се мери рад и значај културног пионира који је радио у нашој сировој средини и борио се са нашим истрајним и доследним јавашлуком, не може бити сведено на чисто и једино музичке размене чега се ми строго придржавамо у нашим оценама. Мерило мора бити тананије и осетљивије. Треба прећи у паметни културни и психолошки простор који нас дели од мучних почетака, треба схватити полетни смисао прегалаштва и усталаштва првих европских нараштаја. Зато држим да ће се значај Сташе Биничкога моћи боље и потпуније оценити тек у вези са целокупним начином живота, са његовом одбојном густином културних препрека, које су искрсавале и морале искрсавати у оно доба које је иза нас…ˮ
Станислав Винавер
(Каталог изложбе о Станиславу Биничком, Музеј позоришне уметности СР Србије)
Позоршни музеј Србије 1973. године објавио је Каталог о изложби посвећеној Станиславу Биничком у ком налазимо врло вероватно најрепрезентативнији преглед стваралаштва овог композитора чија музичка дела се и данас радо изводе, међу којима су нама најпознатија опера На уранку и марш На Дрину. Издвајамо само део животног опуса Станислава Биничког из поменутог каталога:
Опера: На уранку.Опера у једном чину. Либрето: Бранислав Нушић. Диригент: Станислав Бинички. Премијера 20. 12. 1903.
Написао је музику за комаде који су извођени од 1901. па све до данас највише у опери Народног позоришта: Лилијан и Оморика (1900); Смрт Периклова (1901); Еквиноцијо (1903); Последњи гост (1906); Пут око света (1911); Наход (1923); Ташана (1927); Каплар Милоје (1938); Ђидо (1903).
Дириговање[1] у опери Народног позоришта: Трубадур (1913); Тоска (1914); Чаробни стрелац (1914); Мињон (1914); Мадам Бетерфлај (1920); Евгеније Оњегин (1920); Севиљски берберин (1921); Риголето (1921); Кармен (1923).
Режија у опери Народног позоришта: Тоска (1914).
Либрета за комаде који се премијерно[2] изводе у опери Народног позоришта како за његовог живота тако и након 1942.: Маскота (1900); Виларови драгони (1912); Аида (1925); У долини (1926); Бал под маскама (1927); Чаробна фрула (1929); Фиделио (1929); Хугеноти (1931); Салома (1931); Казанова (1932); Халка (1933); Далибор (1935); Ромео и Јулија (1935); Цар и дрводеља (1936); Дон Жуан (1938); Фалстаф (1940); Орфеј – Орфеј и Еуридика(1940); Пајаци (1945); Фигарова жендба (1946).
Војнички маршеви компоновани за дувачки оркестар:
Марш Краљеве гарде /Свечани марш −1904.
Гардијски марш.
Марш Хајд јунаци − 1905.
Марш Крени, крени.
Марш На Дрину − 1914.
Хорске песме:
Српске народне песме из околине Лесковца.
Шест песама за збор Сељанчице по тексту Милорада Петровића: Чујеш душо; Јесен стиже; Дивна ноћи; Чини не чини; Двоје драгих; Хм.
У колу −из збирке „Сељанчице“ по тексту М. Петровића −1927.
Дивна ноћи.
Хај, нек плану срца млада − по тексту А. Шантића.
Српској слободи − партитура за мушки збор.
Химна Јоакиму Вујићу − специјална композиција за мешовити збор, компонована 1899. године.
Збирке соло песама:
Збирке српских народних песама „Мијатовкеˮ по певању М. Мијатовића: Послала ме стара мајка; Кад сум бил мори Ђурђо; Разболе се бело Доне; Певнула Јана; Пошла Ванка на вода; Зашто Сике, зашто; Циганчица.
Збирка песама из Јужне Србље „Тетовкеˮ: Свите момчиња дојдова; Тамна магла; Дремка ми се; Се запали одајчето; Што ми је мило и драго.
Песме из Јужне Србије: Појдо на горе…; Мемето море…; Пукнала, мајко, треснала…; Ванка има црни очи…
Соло песме:
Гривна − А. Шантић.
Кад ја видјех очи твоје −Ј. Илић.
Да су мени очи твоје −Ј. Илић.
По пољу је киша пала − Ј. Јовановић -Змај.
Спава мома.
Јоргован грана процвала − А. Шантић.
На Липару − Ђ. Јакшић.
Мила слико њена − А. Шантић.
Дан за даном у неповрат тоне.
Сиђи ми драга, сиђи − Ј. Јовановић – Змај.
Имам једну жељу.
Духовна стварања: Литургија Јована Златоуста; Опело; Венчаница; Благодарење; Тебе појем; Достојно јест јако во истину; Хвалите.
Састави: Љубим те (полка) ; Пропланак славе − слика у једној појави у спомен Ђ. Јакшићу − од Д. Илића; У загрљају (концертна мазурка); Енон Арден − музика Р. Штрауса (аранжман текста за рецитацију).
Данас непуних 150 година од рођења и скоро 80 година од његове смрти више него икада пре знамо да је Станислав Бинички зачетник и утемељивач српске класичне музике, а многе школе, друштва, оркестри, хорови поносно носе и носиће име овог музичког великана кога ћемо славити у недоглед и у Музичкој школи ,,Станислав Биничкиˮ у Београду.
Ирена Мучибабић
Музичка школа ,,Станислав Биничкиˮ, Београд
Ирена Мучибабић, дипломирани педагог. Рођена сам у Шапцу 1971. године. Од уписа на студије педагогије Филозофског факултета у Београду 1990.године, па све до данас имала сам прилике да се професионално бавим педагогијом из разних улога. Педагогија је неисцрпна за мене. Она је у свему око нас, само је треба открити и неговати. А васпитање као главно питање педагогије је инспирација која никада не престаје. Све је васпитање, кроз све се деца васпитавају. Кроз све!
У мору дивних педагошких области посебно ме занима културно компетентна пракса у школи. А школе су их пуне, само их треба уочити и показати јавности.
Данас радећи у Музичкој школи ,,Станислав Биничкиˮ у Београду, откривам старе, али и нове могућности којима ћемо неговати културно компетентну праксу.
