Kao što je ceo njegov život bio bogat i neobičan, tako je bilo i samo njegovo rođenje i detinjstvo. Mali Nikola je došao na svet na praznik Svetog Nauma, 4. januara 1881. Rodio se u selu Leliću, u okolini Valjeva, od oca Dragomira i majke Katarine. Porodica mu je bila vrlo pobožna, majka posebno. Međutim, još dok je bio beba, našao se na samom udaru zla. U to vreme, u kraju je harao hajduk-razbojnik koji je, čuvši da je njegov otac dobio sina, počeo da ga ucenjuje. Tražio je sto zlatnih dukata za otkup deteta, ali je otac oklevao, misleći da ga razbojnik neće oteti i da će odustati od ucene. Ali, kada su jednog dana razbojnici napali njegovu ženu sa malim Nikolom na polju, shvatio je da nema kud, osim da svoju dugogodišnju ušteđevinu preda hajduku i tako doslovno otkupi život svoga sina – zlatom.

Nikola je rastao, bio je slab i bolešljiv. Kao dečak čuvao je ovce, koze i uvek je nešto radio. Dok je izvršavao svoje obaveze na polju, svirao je sviralu. Međutim, ni taj period nije bio miran, jer se jednom prilikom zamalo nije udavio. Ovoga puta, upao je u vir, ali ga je spretni komšija spasio, tako da ga je i ovoga puta smrt zaobišla.

Roditelji su primetili da je dete posebno nadareno, pa je otac odlučio da ga pošalje u školu – tek da se opismeni, ne znajući da će tako započeti jedno dugo putovanje koje je trajalo celog života i da mu se dete zapravo nikad više neće vratiti na imanje. Posle četiri razreda otišao je u Valjevsku gimnaziju, a posle nje je hteo da upiše Vojnu akademiju. Međutim, zbog zdravstvenog stanja ga nisu primili, pa je tako Sveti Nikolaj (tada još uvek Nikola) odlučio da upiše Učiteljsku bogoslovsku školu u Beogradu. Nažalost, ni to nije glatko išlo, jer nije imao dovoljno sluha. Uprkos tome, druge sposobnosti su bile brzo uočene, pa je uskoro postao omiljen i kod đaka i kod profesora od kojih su neki otvoreno govorili da je više nadaren od njih.

Koliko je bio jak u učenju, toliko je bio slab sa zdravljem. Dobio je tuberkulozu koja je ostavila trajne posledice na njegovo telo, pa su mu doktori savetovali da što više vremena provodi na moru. Uskoro je dobio državnu stipendiju i mogao je sam da odabere gde će da nastavi svoje školovanje. Upisao je starokatolički fakultet u Bernu u Švajcarskoj i doktorirao sa temom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma apostolske Crkve”. Osim srpskog, nemačkog i engleskog jezika, učio je i ruski i francuski, tako da je bio pravi poliglota. Može se slobodno reći da je dostigao vrhunac obrazovanja u vremenu u kome je živeo, a to se verovatno ne bi ni danas mnogo razlikovalo. Do svoje tridesete godine doktorirao je na dva fakulteta. I danas i onda, to je retkost.

Na svojim proputovanjima sreo je i poznatog pesnika i filozofa Tagoru što je doprinelo njegovom izučavanju indijske misli, ali sve to vreme bio je veran jednom jedinom istinitom putu – Hristovom.

Dva puta do ovog trenutka je imao susret sa smrću, ali treći put je bio presudan da donese odluku da ceo svoj život posveti Crkvi. Dobio je dizenteriju kada je došao u Srbiju da poseti brata koji je imao istu bolest. Šest meseci je bolovao i svima govorio da će ga Gospod spasiti, ako mu je njegova služba potrebna.

Tako je i bilo. Posle ove bolesti je dosta ojačao, a svoj zavet je ispunio tako što je primio monaški postrig u manastiru Rakovica 1909. godine kada je i dobio ime Nikolaj. Preuzeo je bogoslovske katedre na Bogoslovskom fakultetu i ubrzo otišao za pravoslavnu Rusiju. Po povratku u zemlju nastavio je da predaje logiku, psihologiju, strane jezike, istoriju i filozofiju. Osim toga, držao je govore, pisao, objavljivao svoje besede i studije koje je radio. Mnogi su mu se divili, izazivao je poštovanje, a omiljeni učenik mu je bio čovek koga danas slavimo kao Svetog Avu Justina Popovića.

Tada počinje Prvi svetski rat, pa Sveti Nikolaj ustupa svoju platu državi i odlazi za Englesku sa ciljem da navede naše saveznike da nam nekako pomognu. Zahvaljujući njegovom briljantnom umu, genijalnosti i sjajnim idejama, kao i daru govorništva, to je i postignuto. Uzeo je svoju staru sviralu i počeo je da svira usred parka kako bi privukao pažnju prolaznika, a onda je na sjajnom engleskom počeo da im priča o stradanju srpskog naroda. Od parka je stigao do hotela i raznih ustanova, a na kraju i do crkve Svetog Pavla, gde je pred samim engleskim kraljem govorio o svojoj maloj zemlji sa Balkana koja ima najlepše hramove. Objasnio im je da jedan od njih, Ćele kula, sazidan od kostiju i lobanja naroda koji predstavlja čvrstu branu na južnoj kapiji Evrope. Nakon njegovog izuzetno nadahnutog govora, kralj Džordž je obećao da njegova vojska neće vratiti mač u korice sve dok Srbija ne bude slobodna.

Posle rata vratio se u Srbiju, a 1919. godine izabran je za Episkopa žičkog. Seli se na Ohrid gde nastaju najpoznatija dela srpske duhovnosti i hrišćanske književnosti: „Molitve na jezeru”, „Nove besede pod gorom”, „Misli o dobru i zlu”, „Ohridski prolog” bez koga je nezamisliv dom pravoslavnih hrišćana. Osnovni cilj u radu bila je duhovna obnova naroda, jer je čvrsto verovao da kao narod možemo prebroditi sve ono što dolazi jedino ako smo duhovno jaki. Išao je putevima Svetoga Save – obnavljao je manastire, otvarao sirotišta, radio na obnovi monaštva na Hilandaru, održavao je skupove za hrišćane gde je besedio, a često je posećivao Svetu Goru. Govorilo se da se nekad na duhovite načine trudio da privuče što više naroda u hramove, pa je jednom prilikom čak sedeo naopako na magarcu, bos i gologlav, kako bi naveo ljude da pomisle da je sišao sa uma i tako ih namamio da dođu na liturgiju. Naravno, svi radoznalci su požurili u crkvu da provere da li je vladika stvarno poludeo od preteranog umnog rada.