Као што је цео његов живот био богат и необичан, тако је било и само његово рођење и детињство. Мали Никола је дошао на свет на празник Светог Наума, 4. јануара 1881. Родио се у селу Лелићу, у околини Ваљева, од оца Драгомира и мајке Катарине. Породица му је била врло побожна, мајка посебно. Међутим, још док је био беба, нашао се на самом удару зла. У то време, у крају је харао хајдук-разбојник који је, чувши да је његов отац добио сина, почео да га уцењује. Тражио је сто златних дуката за откуп детета, али је отац оклевао, мислећи да га разбојник неће отети и да ће одустати од уцене. Али, када су једног дана разбојници напали његову жену са малим Николом на пољу, схватио је да нема куд, осим да своју дугогодишњу уштеђевину преда хајдуку и тако дословно откупи живот свога сина – златом.

Никола је растао, био је слаб и болешљив. Као дечак чувао је овце, козе и увек је нешто радио. Док је извршавао своје обавезе на пољу, свирао је свиралу. Међутим, ни тај период није био миран, јер се једном приликом замало није удавио. Овога пута, упао је у вир, али га је спретни комшија спасио, тако да га је и овога пута смрт заобишла.

Родитељи су приметили да је дете посебно надарено, па је отац одлучио да га пошаље у школу – тек да се описмени, не знајући да ће тако започети једно дуго путовање које је трајало целог живота и да му се дете заправо никад више неће вратити на имање. После четири разреда отишао је у Ваљевску гимназију, а после ње је хтео да упише Војну академију. Међутим, због здравственог стања га нису примили, па је тако Свети Николај (тада још увек Никола) одлучио да упише Учитељску богословску школу у Београду. Нажалост, ни то није глатко ишло, јер није имао довољно слуха. Упркос томе, друге способности су биле брзо уочене, па је ускоро постао омиљен и код ђака и код професора од којих су неки отворено говорили да је више надарен од њих.

Колико је био јак у учењу, толико је био слаб са здрављем. Добио је туберкулозу која је оставила трајне последице на његово тело, па су му доктори саветовали да што више времена проводи на мору. Ускоро је добио државну стипендију и могао је сам да одабере где ће да настави своје школовање. Уписао је старокатолички факултет у Берну у Швајцарској и докторирао са темом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма апостолске Цркве”. Осим српског, немачког и енглеског језика, учио је и руски и француски, тако да је био прави полиглота. Може се слободно рећи да је достигао врхунац образовања у времену у коме је живео, а то се вероватно не би ни данас много разликовало. До своје тридесете године докторирао је на два факултета. И данас и онда, то је реткост.

На својим пропутовањима срео је и познатог песника и филозофа Тагору што је допринело његовом изучавању индијске мисли, али све то време био је веран једном једином истинитом путу – Христовом.

Два пута до овог тренутка је имао сусрет са смрћу, али трећи пут је био пресудан да донесе одлуку да цео свој живот посвети Цркви. Добио је дизентерију када је дошао у Србију да посети брата који је имао исту болест. Шест месеци је боловао и свима говорио да ће га Господ спасити, ако му је његова служба потребна.

Тако је и било. После ове болести је доста ојачао, а свој завет је испунио тако што је примио монашки постриг у манастиру Раковица 1909. године када је и добио име Николај. Преузео је богословске катедре на Богословском факултету и убрзо отишао за православну Русију. По повратку у земљу наставио је да предаје логику, психологију, стране језике, историју и филозофију. Осим тога, држао је говоре, писао, објављивао своје беседе и студије које је радио. Многи су му се дивили, изазивао је поштовање, а омиљени ученик му је био човек кога данас славимо као Светог Аву Јустина Поповића.

Тада почиње Први светски рат, па Свети Николај уступа своју плату држави и одлази за Енглеску са циљем да наведе наше савезнике да нам некако помогну. Захваљујући његовом бриљантном уму, генијалности и сјајним идејама, као и дару говорништва, то је и постигнуто. Узео је своју стару свиралу и почео је да свира усред парка како би привукао пажњу пролазника, а онда је на сјајном енглеском почео да им прича о страдању српског народа. Од парка је стигао до хотела и разних установа, а на крају и до цркве Светог Павла, где је пред самим енглеским краљем говорио о својој малој земљи са Балкана која има најлепше храмове. Објаснио им је да један од њих, Ћеле кула, сазидан од костију и лобања народа који представља чврсту брану на јужној капији Европе. Након његовог изузетно надахнутог говора, краљ Џорџ је обећао да његова војска неће вратити мач у корице све док Србија не буде слободна.

После рата вратио се у Србију, а 1919. године изабран је за Епископа жичког. Сели се на Охрид где настају најпознатија дела српске духовности и хришћанске књижевности: „Молитве на језеру”, „Нове беседе под гором”, „Мисли о добру и злу”, „Охридски пролог” без кога је незамислив дом православних хришћана. Основни циљ у раду била је духовна обнова народа, јер је чврсто веровао да као народ можемо пребродити све оно што долази једино ако смо духовно јаки. Ишао је путевима Светога Саве – обнављао је манастире, отварао сиротишта, радио на обнови монаштва на Хиландару, одржавао је скупове за хришћане где је беседио, а често је посећивао Свету Гору. Говорило се да се некад на духовите начине трудио да привуче што више народа у храмове, па је једном приликом чак седео наопако на магарцу, бос и гологлав, како би навео људе да помисле да је сишао са ума и тако их намамио да дођу на литургију. Наравно, сви радозналци су пожурили у цркву да провере да ли је владика стварно полудео од претераног умног рада.