Личности које нас инспиришу 

Књегиња Љубица Обреновић

Љубица Обреновић, девојачко Вукомановић, рођена је 14. јануара 1785. године, у Срезојевцима, у старој, угледној, српској породици, од оца Радосава и мајке Марије (рођ. Дамњановић). Вукомановићи су били најбројнији и најцењенији род у Срезојевцима, Руднички округ. Славили су Лучиндан. О њеном рођењу, препричавана је легенда. Неколико дана по рођењу, у кућу Вукомановића дошао је неки Турчин на конак. Чувши да дете плаче, упитао је, чије је? Тада је поручио мајци: „Чувајте је добро, она ће некад за главара земље знати”. Детињство и рану младост Љубица је провела у родном селу и родитељској кући, помажући мајци у свим домаћим пословима.

Савременици кажу да је била лепа, радна, средњег раста, веома разумна и према свима добра. Говорила је лепо и лако, веома побожна. Уочи удаје, Љубица је била највиђенија међу девојкама из све околине. Млади бег Токатлић се толико загледао у Љубицу, да је чак помишљао и да је отме, али се није усуђивао плашећи се гнева свог стрица Селим-бега, који је био расположен према раји. Милош, пре него што се коначно доселио код свог полубрата Милана, на путу ка Брусници, пролазећи кроз Срезојевце, на једном потоку, угледао је Љубицу како са мајком пере веш. Време је пролазило, а Милош је све чешће свраћао у Срезојевце. Док је боравио у Бечу, једном приликом, Милош се сетио: „Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој… Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Кад сам се оженио било ми је око 24 године”. Немајући храброст да је сам запроси, оженио се Љубицом посредством Николе Милићевића Луњевице и полубрата Милана (иако је он у почетку био против тога, јер Милош није имао кров над главом), четрдесети дан од смрти Љубичиног оца. Кум на венчању им је био Карађорђе.

У почетку су живели код Милана, Милошевог полубрата. Љубица се понашала као и све жене из тог периода из српских породица, кувала је и радила на имању, бринула око стоке. Кад је пропао Први српски устанак, са децом и свекрвом склонила се у манастир Никоље. Након Хаџи-Проданове буне отишли су у Црнућу, а одатле 1818. године у Крагујевац − прву престоницу модерне Србије. Ручак се служио у десет. Књегиња Љубица је Милоша служила око стола са другим женама, које су углавном биле млађе. Од 1834. године и књегиња је седала са кнезом за столом, након што би му пољубила руку и сипала чашицу ракије. Била је жена старог кова. У народу једна од највољенијих и најпоштованијих личности 19. века.

 

Милошу није могла да опрости убиство кума, високо ценећи кумовске обичаје. Према причама савременика, када је јула 1817. године, Милошу донета Карађорђева глава, Љубица ју је узела у руке, опрала и обасула сузама и пољупцима, одајући на тај начин пошту куму.
Храбра и одлучна, красила ју је племенитост. Имала је огромну љубав према свом народу и отаџбини. Била је строга и самосвесна. Једино са чиме није могла да се носи и где је губила, била су Милошева неверства и љубомора која ју је опседала. Била је огорчена због бројних авантура које он није ни скривао. Очајна, убила је Милошеву љубавницу, Петрију. Иако је после чувала њену и Милошеву ћерку Велику, тај грех јој никад није давао мира: „Много греха имам и њих ће ми милостиви Бог опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се, неће никада!…”

 

Са кнезом Милошем изродила је осморо деце, четири сина и четири кћери: Петрију, Савку, Габријелу, Марију, Тодора, Милана, Михаила и Ану. Родитеље су надживела само два детета, Михаило и Петрија. Љубицу су деца из милоште звала Нака. Оба сина, бегови Милан и Михаило били су јако везани за њу. Од својих се синова никако није одвајала, желећи да их сама васпитава у српском духу, усађујући им племенитост и доброту. Веома штедљива, својим синовима, Милану и Михаилу, Љубица је често крпила одећу. Давала је пример осталим српским женама тако што је изношену Миланову одећу често преправљала за Михаила.

 

Због своје приступачности и једноставног начина живота, била је поштована и цењена, у народу су је звали Велика Госпођа. Љубица се одевала једноставно. Носила је одећу као и друге богатије жене, а током немирног периода, Првог и Другог српског устанка, за појасом је имала два пиштоља. Касније, облачила је српску грађанску ношњу. Последњих десет година, носила је обично грађанско одело. Није волела раскош, нити је носила много накита, само бурму и сат са најтањим млетачким ланчићем. После погибије рођеног брата Јове у боју код Пожаревца 1815. године, никада више није ставила минђуше. Једини изузетак, што се раскоши тиче, Љубица је чинила за време великих празника и у дане примања. После смрти сина Милана, дуго је носила црнину са црном шамијом (танка троугласта марама), у црној везеној хаљини. Личила је више на калуђерицу, него на владајућу кнегињу.

 

Места где је становала, била су намештена без велике раскоши. Шарени конак у Крагујевцу или Конак књегиње Љубице, назив је добио по сликама на зидовима којима је био украшен спратни део конака. У неким списима зову га још и Девојачки конак. То је била спратна грађевина, изграђена у турском стилу, са подрумом и тремом. У време када је грађен, кнез Милош је себе више сматрао турским вазалом него европским кнезом, па отуда и раздвајање конака. Када је књегиња Љубица 1825. године са децом прешла из Крагујевца у Пожаревац, собе у Шареном конаку служиле су за пријем гостију, који су тих година долазили кнезу Милошу у престоницу.

 

Кућа у Пожаревцу у којој је живела, такође је била намештена без велике раскоши, скромно, али удобно, као што су биле намештене куће имућнијих људи тога доба.

 

У конаку кнегиње Љубице у Београду, у близини Калемегдана и турских утврђења, најинтимнији део конака био је везан за молитву. Просторије за те намене биле су украшене иконама Пресвете Богородице и Светог Николе, заштитником Обреновића, чију су славу славили.

 

Умрла је у прогонству у Аустријском царству, 14. маја 1843. године у Новом Саду, а сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој гори, иако је њена жеља била да је сахране у Земуну. На тај начин су јој војвођански Срби одали почаст, јер су у том манастиру сахрањене бројне личности значајне за српску историју.

Катарина Ђурић, кустос педагог
Народни музеј Крагујевац

Катарина Ђурић, кустос педагог
Народни музеј Крагујевац