„Где ја стадох, ти продужи…”
Старији и искуснији људи кажу да човек не бира професију, већ да често oна одабере њега. Када се има у виду да су се први ауторитети који су обележили наше одрастање и који су формирали наш систем вредности на разне начине бавили одређеном професијом, интересовање за област коју она покрива готово да је неминовност. У раном детињству од мајке Снежане Аврамовић, учитељице у ОШ „Милован Глишић” Ваљево, слушала сам приче о послератном образовању и васпитању деце и омладине у чему је њен отац, а мој дека, Драгиша Симић као секретар комитета Савеза комуниста у ваљевском срезу настојао да допринесе својим идејама и иницијативама. Наиме, свестан важности улоге омладине у изградњи и развоју тадашњег друштва сагледавао је потребе, интересовања и таленте младих људи и с друге стране потенцијални свеукупни друштвени напредак, тражећи начине да се неке спортске, културне, уметничке и друге активности примене у раду са, како се у то време говорило, „народном омладином”. Указујући у ауторском тексту у локаном недељнику „Напред” (Ваљево, 12. јуна 1953. године) на допринос Омладинске организације у васпитавању младих људи, мој деда истиче да ти успеси могу бити много већи уколико та организација добије подршку друштвених и масовних организација, Савеза комуниста, школе и породице. Будући да су и у оно време млади показивали афинитете према спорту, позоришту, фолклору, као и посебно женски део, према шивењу, обради земље, покућству, истицао је да томе треба поклонити више пажње. Млади Ваљевци, како они из градског језгра, тако и они са сеоског подручја, били су заинтересовани да похађају разне курсеве, слушају предавања, тренирају и сл. Стога је деда предлагао својим партијским сарадницима да се издвоје нова средства за изградњу спортских терена, организацију културно-уметничких активности и курсева на којима би се стицала знања и вештине из области пољопривреде, која је у ондашњем друштву била доминатна привредна грана.
„Друштво које не посвећује довољно пажње омладини и не васпитава је правилно, поткопава своје сопствене темеље. Зато на васпитање омладине у свесне социјалистичке грађане треба гледати као на питање изградње социјалистичког друштва код нас”, закључак је из чланка „О раду са омладином” А. Ранковића, којим мој деда Драгиша резимира своје виђење онога што треба учинити како би у времену које долази друштво напредовало, а његови нови нараштаји се формирали у корисне чланове и ствараоце.
Декину жељу за образовањем деце и омладине на непосредан начин остварила је његова ћерка, а моја мајка Снежана Аврамовић. Након основне школе, завршила је средњу педагошку, а потом стекла и више образовање учитеља. Ране године службе везују је за село Доњу Буковицу, издвојено одељење ОШ „Милован Глишић” Ваљево. Сваки дан проведен у учионици и прелепим сеоским крајолицима са децом која су била мирна и послушна, урезан ми је дубоко у сећање, јер то је лепота каква се може ретко видети и доживети”, овако описује моја мама своје учитељске почетке. Управо у Доњој Буковици упознаје мог оца, дипломираног агронома Станка Аврамовића, који је такође ту отпочео своју професионалну каријеру. Одатле долазе у Ваљево где ће мама у матичној школи провести три деценије. Као мала, често сам одлазила на њене часове и ђачке приредбе. У тим тренуцима родила се и код мене жеља да кад порастем будем и сама са друге стране катедре и да са дечицом откривам и освајам тај чаробни свет знања, другарства и стварања будућих личности успешних у свом позиву.
По завршетку гимназије, вођена жељом да наставим пут деке и маме, уписала сам Учитељски факултет у Београду. Имала сам срећу да по дипломирању постанем део тима угледне врачарске Основне школе „Светозар Марковић” где и данас радим. Поред свега што је предвиђено наставним планом и програмом, током ових седамнаест година, трудила сам се да са својим ученицима реализујем разне пројекте у оквиру којих би дошли до изражаја њихови таленти и интересовања, али и формирање чврстих другарских веза које су данас услед масовне примене дигиталних технологија и последњих годину дана пандемијских услова живота озбиљно нарушени. Посебно сам поносна на пројекат „Учионица без зидова” и увођења драмских елемената у наставни процес. Резултат тога су позоришне представе извођене у Омладинском позоришту „Дадов” и вишеструко су награђиване. Такође са жељом да својим ученицима улијем љубав према нашој традицији, реализовала сам часове у Етнографском музеју, Историјском музеју, Народној библиотеци и др. О томе како настају вести и како се постаје новинар ђаци су имали прилику да науче у најстаријој медијској кући АД „Политика”, а какав је пут од производне траке до трпезе омиљених слаткиша показали су им љубазни домаћини у „Соко Штарку”. Под утиском декине иницијативе да се омладина едукује о пољопривреди, а потом и маминих прича о томе како је своје ђаке водила у воћњак, желела сам да и моји ђаци науче о томе како се сади и узгаја воће, па сам организовала друштвено користан рад на плантажи јабука у Купинову. То је тек део онога што се надам да ћу остварити градећи свој пут учитеља у времену савремених потреба образовања и васпитања, а на темељу светосавских вредности које су за мене непролазне и идеја водиља у свему што радим и што чини мој живот уопште. Дека је носио изазове свог времена. Веровао у своје идеје и био максимално посвећен томе да тадашњој омладини у ваљевском крају омогући боље услове за образовање, мама је наставила тим путем, а на мени је да у данашњим околностима стварам на већ постојећим, али и да откривам нова поља стварања.

Борац за слободу и напредак друштва

Драгиша Симић рођен је 1921. године у селу Кожуар, општина Уб. Био је учесник Народноослободилачке борбе и истакнути друштвено-политички радник у послератном периоду. Радио је у Општинском комитету КПЈ Уб. Потом је службовао у Обласном комитету у Београду да би га на крају служба довела у Ваљево где је био секретар Среског комитета КПЈ и бавио се, поред осталог, питањима образовања и васпитања омладине. Преминуо је 1983. године.

Мирјана Аврамовић, професор разредне наставе