Зарија Д. Вукићевић један је од ретких, а можда и једини Крагујевчанин, који се у ХХ веку школовао на Кембриџу. Рођен је 4. јуна 1899. године у Ваљеву, од оца Драгутина, председника суда и адвоката и мајке Христине, рођене Протић.

Основну школу и пет разреда Гимназије је завршио у Крагујевцу када, као добровољац, приступа штабу Шумадијске дивизије у Првом светском рату. Као петнаестогодишњак са српском војском је прешао Албанију и јануара 1916. године стигао на Крф. У марту исте године са групом српских ђака отпловио је са Крфа за Француску, а крајем априла одлази у Енглеску на даље школовање у Оксфорд, а затим на Кембриџ.

Након положене матуре студира енглески језик и књижевност на Универзитету у Кембриџу. Његов, две године млађи брат Владета, такође је студирао у Енглеској у Абертвилу у Велсу. Зарија је радио као дипломата, а једно време и као председник Лиге народа у Женеви. Положивши испите са највишим оценама, добио је наградну стипендију. За време студија одржао је низ предавања о својој земљи Србији. Године 1920. услед породичних прилика, враћа се у Србију и прихвата се службе у Енглеској банци у Београду. Завршне испите полаже на Београдском универзитету са највишим оценама – енглески језик и књижевност и југословенску књижевност.

У међувремену одржао је предавања у Женеви и Паризу о Југославији. Своју прву збирку приповедака „Кад судбина флертује” издао је 1932. године.

Био је управник Народне библиотеке у Крагујевцу у два наврата, председник спортског клуба „Шумадија”, председник Академског позоришта, сарадник листа „Глас шумадије“, оснивач и уредник листа „Јавно мњење” и председник и члан многих културних друштава и удружења.

После проведених десет година у Крагујевцу, прелази на рад у Министарство иностраних послова 1933. године, а потом и на место секретара Дворске канцеларије краља Александра II Карађорђевића. Наредне године према одлуци Краља требало је да пређе у Лондон да буде од помоћи за време школовања младог престолонаследника Петра, али због трагичне погибије краља Александра II Карађорђевића тај план се није остварио. У Дворској канцеларији остаје и за време намесништва принца Павла Карађорђевића. Од 1939. до 1941. године је био шеф Административног одсека у Централном пресбироу, а након тога и начелник Дворске канцеларије краља Петра II Карађорђевића, а одмах по капитулацији је пензионисан.

 
Књижевним радом наставио је да се бави и по доласку у Београд. Писао је приповетке, критике, приказе и предавања. Историјску монографију „Црква Светог Ђорђа на Опленцу” објавио је 1935. године. Другу збирку приповедака „На животним кривинама” објавио је 1936. године, коју је критика похвално оценила. За време окупације два пута је био ухапшен, 1942. године је био је у логору на Бањици, а 1944. од стране Гестапоа.

 
После ослобођења био је хонорарни чиновник у Министарству информација, након тога је пребачен на рад у Министарство иностраних послова и убрзо бива пензионисан, 1946. године. Неколико година након пензионисања одлази у Опатију где се бави преводилаштвом и живи до своје смрти 1978. године. Сахрањен је у породичној гробници на Варошком гробљу у Крагујевцу.

 
Сведок je многих историјских догађаја и разноврсних послова које је обављао, по сопственом признању, најбољих десет година живота било му је за време обављaња професорског позива у Мушкој гимназији у Крагујевцу од 1924. до 1933. године. Предавао је француски и српски језик и југословенску књижевност .

 
Запажене су му преписке са Милошем Црњанским, Јованом Дучићем, Исидором Секулић, Десанком Максимовић, Владиком Николајем Велимировићем.

 
До краја живота је био носталгичан и емотивно везан за Крагујевац, посебно за Винограде и имање које је његов отац Драгутин купио 1883. године, на коме се налазе два храста стара преко три стотине година под којима се као дете играо, а касније одмарао и писао своје прве приповетке.

 
Зарија Д. Вукићевић је оставио своју богату библиотеку, архиву и рукописну грађу Народној библиотеци „Вук Караџић” у Крагујевцу у виду легата.

 
Библиотека је до сад издала репринт монографије „Црква Светог Ђорђа на Опленцу”, 1990. године; Англосаксонски медаљон”, 2002; „Вечера у краљевском двору”, 2003; „Есеји, предавања, успомене”, 2007; „Дневник из првог светског рата”, 2014; „На Двору Карађорђевића”, 2020; „Приповетке I.”, 2020. године.
Крајем 2020. године Народна библиотека „Вук Караџић” у Крагујевцу организовала је изложбу под насловом „Можда ће се једном видети колико сам волео своју земљу и свој народ”, Зарија Д. Вукићевић, професор, библиотекар, књижевник, преводилац и дипломата.

Јелена Б. Вукићевић