Манастир Вољавча

Манастир Вољавча, са црквом посвећеном Св. Архангелима Михаилу и Гаврилу, налази се на североисточним падинама Рудника, у близини Страгара. Најстарије податке о историји манастира даје Хаџи Рувим у спису састављеном на основу старијих докумената, чију веродостојност не можемо проверити. Тај спис се састоји из три дела. У првом је препис докумената о постављењу Хаџи Рувима за игумана 16. маја 1786. године, затим запис о доласку Хаџи Ђере у манастир и његовом постригу 1787. године. Трећи део Хаџи Рувим је саставио на основу старијих докумената. Овај део чини својеврсну историју манастира.

На основу ових података манастир је подигнут 1050. године, у време владавине византијског цара Константина Мономаха, при краљу Михаилу Добросављевићу, самодржцу српском. Ктитор манастира био је Михаило Кончиновић из Сребренице, који је своју задужбину богато обдарио имањима. Свечано освећење цркве извршио је ваљевски митрополит Теофан. После ктиторове смрти потомци су наставили да брину о породичној задужбини.
Историјски посматрано најспорнији су подаци о Константину Мономаху и Михаилу Добросављевићу и њиховој вези са ктитором Михаилом Кончиновићем. Неспорно је да је Византија владала овим просторима средином XI века и да ју је дукљански владар Михаило признавао. Краљевску титулу, међутим, добио је тек 1077. године од римског папе, по ослобађању од византијске власти. Тешко је успоставити везу између дукљанског владара и Вољавче, јер нема података да се његова власт простирала толико дубоко у унутрашњост Балкана. Личност Михаила Кончиновића с разлогом треба тражити у временима турске најезде, после косовске битке (1389. године). Разлог више за ово је и чињеница да је црква манастира Вољавча подигнута у облику триконхоса, карактеристичног за крај XIV и прву четвртину XV века. Ова личност могла би се поистоветити са властелином Михаилом, који је кнеза Стефана Лазаревића обавестио о завери коју су против њега припремали Никола Зојић и Новак Белоцрквић 1398. године. Војвода Михаило се такође помиње као командант једног дела војске деспота Стефана у сукобу са Мусом 1413. године.

О животу манастира у XVII веку има мало података. Почетком века написан је и манастирски типик који се данас чува у манастиру Никољцу, у Бијелом Пољу. Знатно више података имамо у XVIII веку. Тада је извршен читав низ грађевинских радова на цркви и другим зградама манастирског комплекса. У исто време набављају се иконе, богослужбене књиге и црквене сасуде. Повећава се и манастирско братство.
Манастир је имао врло запажену улогу у Првом српском устанку. У данима пред избијање устанка у њему се често скривао Карађорђе. 13. јула 1803. године, на летњег Св. Архангела, међу окупљеним народом код манастира на сабору нашао се и Карађорђе са дружином. Намеравали су да убију највећег зулумћара у Шумадији, Сали агу „рудничког бика”, брата Кучук Алијиног. Међутим, од акције се одустало. Када је 1805. године формиран Правитељствујушчи Совјет, Карађорђе је за прво његово седиште одредио манастир Вољавчу. Разлоге за ову одлуку треба пре свега тражити у чињеници што је манастир смештен у брдима, усред густе шуме, далеко од комуникација и Турака. Не зна се колико је дуго Совјет остао у Вољавчи и шта је све радио, осим што је пресуђивао за мања кривична дела народу из околине. Поред тога започели су да раде нацрте о уређењу врховне управе, суда и осталих институција. Карађорђе је по датом обећању једном обишао Совјет и после њихове жалбе допустио да се преселе у манастир Боговађу. Чланови Совјета су се жалили на услове живота у Вољавчи истичући да је у том беспућу тешко било какву храну прибавити.

За време Другог српског устанка старешина Вољавче, Максим, донео је са Љубића главу Танаска Рајића и сахранио је у манастирској цркви.

Као Благовештење и Враћевшницу и Вољавчу походе у својој екскурзији 1871. године Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић. Том приликом израдили су један цртеж са планом цркве.