4/2021 - ОШ „Драгољуб Божовић Жућа”, Борач код Кнића Два века школе у Борчу

Из живота школе

ОШ „Драгољуб Божовић Жућа”, Борач код Кнића
Два века школе у Борчу

Одмах по дизању Милошевог устанка, почињу да се отварају прве школе у Србији. године 1818. у централном делу Србије, са радом почињу две школе, у Борчу и Честину.

Прва борачка школа била је смештена са леве стране прилаза цркви, у борачкој порти (њени темељи су и данас видљиви), али се одмах по отпочињању са радом запалила и изгорела. Борчани подижу другу школу, такође у порти борачке цркве, која са радом почиње 1821. године, па се то и узима као почетак рада школе. Забележено је да је међу првим ђацима био и Сретен Жујовић из оближњег села Поточани (које данас не постоји), а који ће касније бити секретар код кнеза Милоша. Школа је успешно радила током 19. века и била једина образовна установа у овом делу Груже.

Због дотрајалости и оронулости зграде школска ревизија 1880. године затвара школу и забрањује њен даљи рад, јер је била небезбедна за ученике. Последњи учитељ у старој школи те 1880. године био је Теодор Марић (чукундеда аутора текста и садашњег учитеља школе у Борчу).

После затварања старе школе крећу расправе и припреме за подизање нове. Околна села Бечевица, Топоница, Кусовац, Радмиловићи, Претоке и Бумбарево Брдо желе да се укључе у изградњу. Долази до проблема у одређивању локације за подизање нове школе. Остала села желела су да се школа подигне на тромеђи Борча, Радмиловића и Претока на месту званом Глибавац, док се Борчани нису слагали са тим. Пошто су расправе трајале три године, јер Борчани никако нису пристајали да се школа измести из Борча, представници осталих села жалили су се Министарству просвете. Сазнавши за долазак школске ревизије, тадашњи председник Општине борачке Милутин Божовић окупља мештане Борча и на плацу који поклања Сретен Мишковић, за ноћ копају темеље нове школе. Школска ревизија стигавши, констатује да су радови на школи већ отпочели и прихвата да се гради на месту где је започето. Мештани поменутих села на крају прихватају ту одлуку и укључују се у њену изградњу.

Једина слика старе школе снимљена 1911. године пре њеног урушавања

Радове је изводио инжењер Милан Чопица из Горњег Милановца са својих 40 радника. О каквом грандиозном подухвату за оно време се ради говоре неколико података:

Изградња је финансирана продајом сеоских утрина поменутих седам села. Њена изградња коштала је 40.000 тадашњих динара, а продаја борачког крша површине 56 хектара, који је тада био сеоска утрина, извршена је за 2.000 динара.
Отплаћивање школе трајало је све до 1911. године.

Нова школа почиње са радом у септембру 1885. године. Била је то велелепна грађевина са четири учионице и два стана. Приликом отварања организована је велика прослава уз учешће грађана свих седам села који су је изградили. На свечаност је дошао и Живко Карабиберовић, као и народни посланик за Гружу Тодор Туцаковић из Честина. На прослави је говорио и први учитељ нове школе Владимир Карић.

Школа непрекидно ради од 1885. године. Највећи број ђака имала је 1912. године. Похађало ју је 420 ученика. У том периоду имала је и интернат где су боравила деца из удаљенијих села.

У свом непрекидном трајању, до данас, била је центар збивања у селу. Поменимо неке од занимљивости из њеног постојања које се протегло кроз три века. За време окупације током Првог светског рата 1916. године у њој је био смештен аустроугарски штаб. Том приликом окупаторски војници грејали су се тако што су пећи ложили књигама из веома богате школске библиотеке. Приликом напуштања хтели су да је запале, али је то спречио аустроугарски официр који је потицао из места у Аустрији у коме је била идентична школа као што је ова (иначе пројекат за школу урадио је аустроугарски архитекта по чијем пројекту је урађена школа у месту овог официра). Крајем новембра 1941. у школи је кратко била смештена партизанска болница и радионица за оправку оружја.

После Другог светског рата, поред основне делатности, школа је радила и на описмењавању неписмених грађана и била носилац културно-забавног живота села, а учитељи су били носиоци свих тих активности.

Улаз у школу

Данашњи изглед школе

Учитељи који су радили у новој школи од 1885. године: Владимир Карић из Гунцата, Воја Милорадовић из Кнића, Јоксим Васовић-Колаковић из Борча, Исидор и Наталија Стаменковић, Адам Аћимовић из Груже, Драгослав Милићевић, Радован Мићић- Татић из Борча, Милан и Милка Ђекић из Бара, Остоја Марковић из Борча, Тодор Ненадић- Лоћенац, Исак и Мара Димовић од Битоља, Рајка Димић, Вера Јаковљевић, Олга Гавриловић, Зора Шарановић, Луцијана од Суботице, Момир Јовановић из Бечевице, Душан и Мара Михајловић из Београда, Љубинко Божовић из Борча, Вера Стевановић, Ђока Анокић од Алексинца, Радисав и Сава Раденовић из Гунцата, Радиша и Даринка Милорадовић из Кнића, Момир Батавељић из Грбица, Милољуб Игњатовић из Забојнице, Радмила Гајовић из Топонице, Милијана Јанковић из Топонице, Милена Благојевић из Топонице, Јасмина Марић, Снежана Ђорђевић из Претока, Јасмина Попадић из Драгобраће, Драгана Тешић из Топонице, Данијела Николић из Бечевице, Душица Зубер из Влакче, Јасна Тодоровић из Вучковице и Горан Марић из Борча (који и данас ради у школи, почев од 1993. године).

Горан Марић,
учитељ из Борча

Стандардни књижевни језик је језик којим се говори и пише у школи, у администрацији, у средствима масовне комуникације. У односу на тај општи и строго нормиран језик, у различитим крајевима постоје увек мање или веће неправилности у говору. Тако и у гружанском крају. Уз тог разлога, назив села Борач писаћемо онако како га мештани и цео гружански крај употребљавају од настанка, иако није по стандардима књижевног језика.