Izbornik
Izbornik
Ivana Sekulić Mazić, po zanimanju profesor engleskog jezika i književnosti, radi u OŠ „Andra Savčić“ Valjevo i „Dimitrije Tucović“ Jabučje. Član komisije u ZUOV-u, angažovana kao ocenjivač udžbenika, stručno lice za pripremu stručne ocene kvaliteta udžbenika i davanje stručnog mišljenja o kvalitetu rukopisa udžbenika, dodatnih nastavnih sredstava i didaktičkih igrovnih aktivnosti, izvršilac po osnovu ugovora o dopunskom radu za potrebe Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, član je Erazmus programa.
Udata i majka dečaka Nestora.
Inkluzija u obrazovanju je predstavljena 1994. godine kao obećavajući novi obrazovni pristup na Svetskoj konferenciji o posebnim obrazovnim potrebama u Salamanci. Donošenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009. godine (Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, 2009 ) Srbija je obezbedila pravni okvir inkluzivnom obrazovanju i ono predstavlja osnovu reforme obrazovanja kod nas. Zakonom su propisani jednako pravo i dostupnost obrazovanja i vaspitanja za svu decu, bez diskriminacije i izdvajanja po bilo kom osnovu. Usvojena je razvojna strategija obrazovanja koja je realizovala potrebu za obrazovnom inkluzijom, istraživanja koja su ukazala na probleme u implementaciji individualnih potreba učenika, kao i iskustvima dugogodišnjeg perioda pilotiranja inkluzivnog obrazovanja učenika iz društveno osetljivih grupa (Kovacevic Cerovic et al., 2014).
Oslanjajući se na različite inovativne pristupe koji podrazumevaju istraživanje, otkrivanje i aktivno učestvovanje svih učenika u skladu sa njihovim individualnim mogućnostima, inkluzivna nastava zauzima značajno mesto u dotadašnjoj dominantnoj tradicionalnoj nastavi. Međutim, iako kao važan segment u unapređenju nastavnog procesa u pravcu poštovanja inkluzivnih vrednosti koji dobijaju na značaju, još uvek mnoga pitanja ostaju nerazjašnjena i nedovoljno istražena.
Pitanja koja se razmatraju neposredno kod uvođenja inkluzije kod nas su: postoji li otpor nastavnika prema ideji školovanja dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju u redovnoj školi (Stojanovic, 2011); kakva je motivacija nastavnika za rad u inkluzivnoj školi (Milenovic, 2012); da li je škola spremna za primenu inkluzije (Kostovic i sar.,2011); da li treba uključiti decu sa težim smetnjama u redovnu školu (Solesa Grijak, 2012) i sl.
Jedan od problema u praćenju napretka u implementaciji inkluzivnog obrazovanja odnosi se na shvatanje inkluzije (Armstrong et al, 2011). Mnogo je različitih definicija i ciljeva inkluzivnog obrazovanja što problematizuje istraživanje obrazovne prakse, kao i samu realizaciju u nastavi. Za potrebe praćenja inkluzivnog obrazovanja su nam potrebni rezultati sa različitih nivoa: od nacionalnog i nadnacionalnog, regionalnog i lokalnog, školskog i učeničkog, do vršnjačkih zajednica. Konkretizacija cilja inkluzivnog obrazovanja kao i ostvarenost ishoda su najbolji pokazatelji uspešnosti implementacije inkluzivnog obrazovanja kao reforme koja zahteva fleksibilnost i kompleksnost u višestrukom pristupu u nastavnom procesu. Veoma je važno baviti se pitanjima o specifičnim problemima i potrebom za podršku deci koja pripadaju različitim društveno marginalizovanim grupama. Analiza rada organizacije društva u domenu inkluzije romske dece u obrazovni sistem ukazuje na širi kontekst sistema podrške ovoj deci. Problemi koji se kod dece najčešće javljaju su asocijalnost i nepristupačnost. Težnja svakog prosvetnog radnika je socijalizacija i adaptacija dece. Saradnja sa roditeljima predstavlja važnu kariku u rešavanju problema. Vršnjačkom podrškom se prevazilazi stidljivost i nesigurnost. Uz svu pažnju i posvećenost dolazi se do rezultata u ostvarenosti ishoda. Uloga pedagoškog asistenta u radu sa romskom decom je veoma značajna pri adaptaciji koja ima za cilj da se obezbedi uključenost deteta u obrazovni sistem-obrazovanje za sve! Kod principa, modela i strategija pružanja podrške u inkluzivnom obrazovanju se prožima potreba za podrškom deci sa senzornim smetnjama i deci sa smetnjama u intelektualnom razvoju. Didaktičko-metodička sredstva, različiti pristupi u nastavi, kao i vršnjačka podrška su neophodni za prevazilaženje nesigurnosti prilikom adaptacije i socijalizacije dece. Osnovna ideja inkluzivnog pristupa u obrazovanju se sastoji u očekivanju da će ovakav pristup imati pozitivne efekte na emocionalni, socijalni, kognitivni razvoj dece i učenika koji pripadaju društveno osetljivim grupama. Osnovne smernice za unapređenje inkluzivnog obrazovanja ukazuju na razvoj inovativnih modela u inkluzivnoj nastavi, razvoj intenzivne školske kulture, osnaživanje roditelja i pedagoškog kadra za rad sa decom koja zahtevaju podršku, nedostatak zakonskih rešenja koja prate konkretna pitanja vezana za praktičnu realizaciju inkluzije u obrazovanju, potreba za angažovanjem stručnog kadra iz oblasti defektologije, psihologije i drugih stručnih saradnika. Kroz analizu se mogu izdvojiti i složena pitanja primene inkluzivne paradigme. Nerešeni problemi i ograničenja u implementaciji inkluzivnog obrazovanja korisni su zbog svog konstruktivnog usmeravanja: neuspeh treba shvatiti kao izazov i podsticaj za budući razvoj (Zgaga, 2019). Ideja da se izgradi školski sistem koji ispunjava ideale i namere inkluzije je postupna i sistematična. Kada je reč o kompetencijama za inkluzivno obrazovanje, postavlja se pitanje da li je ovoj problematici posvećeno dovoljno pažnje, s obzirom da su kompetencije nastavnika i stručnih saradnika prepoznate kao ključni segment razvoja i uspeha u obrazovanju. Sticanje veština potrebnih za rad su predviđeni u pripremnom programu (preddiplomskoj edukaciji) i oni bi trebalo da preuzmu vodeću ulogu u pripremi nastavnika za rad sa decom sa teškoćama u redovnim vaspitno-obrazovnim ustanovama. Ističe se potreba za izvesnim koncepcijskim i organizacionim promenama koje se na prvom mestu odnose na smanjivanje jaza između teorijskih i praktičnih saznanja koja nastavnici dobijaju u toku svog inicijalnog obrazovanja, a zatim i povećanje udela stručne prakse u studijskim planovima i programima.
Nastavnicima najviše nedostaju veštine iz područja preovladavanja konkretnih teškoća u inkluzivnoj nastavi, prepoznavanje specifičnih smetnji u učenju, kreiranje individualnih obrazovnih planova, kompetencije za rad sa decom iz društveno marginalizovanih grupa. Neophodne su sistemske promene na planu inkluzivnog obrazovanja, kao i promovisanje njihove uloge u savremenom sistemu obrazovanja dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju. U Republici Srbiji postoje akreditovani programi stručnog usavršavanja koji nude mogućnost za razvoj prioritetnih kompetencija za inkluzivno obrazovanje i izbor tih programa je prepušten samim školama ili predškolskim ustanovama, kao i nastavnicima pojedincima. Sagledavanjem implementacije inkluzije koja podrazumeva praćenje i istraživanje efekata ovog procesa na različitim nivoima, kao što su obrazovno-vaspitni proces ili predškolska ustanova kroz istraživanje svoje prakse imaju mogućnost da kreiraju pozitivno okruženje u školama i predškolskim ustanovama.
