Из живота школе
РЕПОРТАЖА: Како изгледа један обичан школски дан у школи на Занзибару

Радост у очима ђака, упркос тешким условима за школовање

Kада видите учионицу пуну дечице која седе у школским клупама по четворо-петоро делећи столице, или како уопште не седе у школским клупама, него на поду, тј. земљи, чвсто набијеној, на неким простиркама, а опет насмејану широким осмесима и са карактеристичним сјајем у очима, знате да сте у Африци. И то можда баш у Танзанији, на острву Занзибар.

Хакуна Матата животна филозофија, коју можемо да преведемо као „Нема проблемаˮ, све може и све је у реду, као и принцип Поле Поле, тј. cве полако, лагано, опуштено, без журбе и стреса, у великој мери се односи и на школски систем, тј. систем образовања на Занзибару. Иако нам у почетку такав поглед на живот, а нарочито оне аспекте друштвеног система који захтевају строгу дисциплину и ред, може изазивати чуђење, ипак то на Занзибару има смисла јер стрес и притисци које деца у неким другим земљама имају, овде не постоје. Овде су људи од малих ногу научени да се радују животу, новим познанствима, ситницама и сазнањима којима их живот дарује.

Previous slide
Next slide

РЕПОРТАЖА: Како изгледа један обичан школски дан у школи на Занзибару

Радост у очима ђака, упркос тешким условима за школовање

Previous slide
Next slide

Kада видите учионицу пуну дечице која седе у школским клупама по четворо-петоро делећи столице, или како уопште не седе у школским клупама, него на поду, тј. земљи, чвсто набијеној, на неким простиркама, а опет насмејану широким осмесима и са карактеристичним сјајем у очима, знате да сте у Африци. И то можда баш у Танзанији, на острву Занзибар.

Хакуна Матата животна филозофија, коју можемо да преведемо као „Нема проблемаˮ, све може и све је у реду, као и принцип Поле Поле, тј. cве полако, лагано, опуштено, без журбе и стреса, у великој мери се односи и на школски систем, тј. систем образовања на Занзибару. Иако нам у почетку такав поглед на живот, а нарочито оне аспекте друштвеног система који захтевају строгу дисциплину и ред, може изазивати чуђење, ипак то на Занзибару има смисла јер стрес и притисци које деца у неким другим земљама имају, овде не постоје. Овде су људи од малих ногу научени да се радују животу, новим познанствима, ситницама и сазнањима којима их живот дарује.

Школе су отворене за посете туриста, кратке и информативне. Посетиоци углавном донесу нешто школског прибора, слаткиша и можда се одлуче за неку финансијску донацију која се користи за текуће одржавање школе. На тај начин може да се стекне увид у то како изгледа један обичан школски дан у једној обичној школи на Занзибару. Саме ове посете могу се посматрати из више углова, један од њих је позитиван, када деца уживају у кратком прекиду наставе јер су им дошли гости, па нешто отпевају, фотографишу се са посетиоцима, добију и неке слаткише, као да је нечији рођендан, или оловке и свеске којих углавном не буде довољно за све јер су одељења углавном велика, по 40-50 деце, па онда учитељи и наставници школским прибором награђују или оне којима је најпотребније јер су из озбиљније финансијски угрожених породица, или пак тај квалитетнији школски прибор буде награда за најуспешније ђаке.

С друге стране, питање је шта се у главицама ове дечице дешава када им скоро свакодневно током сезоне долазе у посету Мзунгу (бели људи) који им доносе поклончиће и желе да се сликају са њима и размене енергију кроз поздраве и непосредни контакт а они притом морају да буду послушни, насмејани и расположени да би се показали у најбољем светлу…

Деца крећу у обданишта између треће и четврте године, основну школу похађају од шесте године, док средња школа почиње са дванаест година и та три нивоа су у већини случајева смештена у једном објекту или у неколико њих повезаних истим школским двориштем. На Занзибару има много школа јер је и велики број деце и школе су поред тога што их има у сваком селу, има их и поред пута, главних саобраћајница које окупљају децу из бројних засеока и породица које живе поред фарми и плантажа на којима родитељи, углавном очеви, раде. Школе су бесплатне – финансира их држава уз помоћ бројних донација из других братских, муслиманских држава: Саудијске Арабије, Омана… јер је на Занзибару 96% становништва муслиманске вероисповести.

Постоји свега неколико интернационалних школа, приватних које похађају деца хришћанске или других вероисповести, било да су припадници локалног становништва или деца странаца који су са привременим или трајним боравку на Занзибару.

Обавезне униформе

Униформе су обавезне у свим школама и то је један од доприноса мањој потенцијалној дискриминацији јер сви бар изгледају једнако, без обзира на социо-економски статус породица из којих потичу. Ипак, пошто униформе финансирају родитељи као и књиге и школски прибор, види се јасно да се те униформе наслеђују или од старије браће и сестара или од некога из шире породице. С обзиром на припадност муслиманској вероисповести, девојчице од најранијег узраста носе хиџаб.

С обзиром на велики број школа, озбиљан је дефицит и наставног особља. Квалитет наставе је лошији јер су одељења често прекобројна за услове у којима се она одвија, па пажња и посвећеност коју би требало поклонити појединачно сваком детету изостаје управо из овог разлога. Дешава се чак да изузетни ученици из старијих разреда „покривајуˮ часове у млађим одељењима да би се настава неометано одвијала уколико због болести или других изостанака нема наставника или учитеља. Отворени су за волонтерски рад и потребна је велика подршка, па је и ова врста доприноса, бар у неком ограниченом временском периоду, добродошла.

Званични језик је свахили, али деца од најранијег узрасте уче енглески језик и може се рећи да се то у великој мери примећује јер нема проблема у комуникацији – велики проценат становништва говори и енглески бар на нивоу основног споразумевања.

На студије на копно
Постоји само један Унивезитет на Занзибару, али највећи број студентата одлази у копнени део Танзаније на студије у Додому, главни град или Дар ес Салам који је и најближи Занзибару, док веома мали проценат одлази на студије у иностранство, развијеније земље афричког континента, Европу или Америку.

Постоје бројне невладине и хуманитарне организације које на различите начине подржавају децу кроз систем школовања како би им омогућили најбоље могуће услове. Поражавајућа је чињеница да девојчице на Занзибару не похађају наставу током циклуса, али не из традиционалних, верских или других разлога већ из просте чињенице да родитељи немају финансијска средства да им обезбеде хигијенске улошке сваког месеца.

Постоје бројни начини како би се могло укључити у помоћ и подршку и наставном особљу на Занзибару, а пре свега са циљем да се свој деци обезбеде пристојни и прихватљиви услови за образовање, али и шансе да овим путем изађу из лоших животних услова у којима она и њихове породице живе.

Kада видите блиставе дечје осмехе и схватите колико је минимално потребно да би она била срећна, онда и обична туристичка посета може да има своју сврху и мисију и отвара могућност да уз мало пажње, труда и посвећености некој деци учинимо још радосније школовање и само детињство.

Јелена Јовић,
aутор текста и фотографија

Страствени путник и фотограф, путописац, уметничка душа очарана лепотама овог света и живота.