Godine 1894. na Kosovu su sve škole zvanično priznate za srpske. Takve su u stvari oduvek bile. Ipak, od ovog trenutka po odobrenju vlasti nad svakom školom stajao je i natpis „Srpska pravoslavna škola“.
U to vreme školske odaje su krasile male slike, globusi, računaljke, barometri, itd. Predavalo se po najnovijim nasta-vnim programima. Ali, opštine još uvek nisu mogle da postignu da svoje učitelje plaćaju onoliko koliko oni to zaista i zaslužuju. Učiteljske plate su bile vrlo male, a prihodi opština nedovoljni da izdrže ovako uređene škole. Na selu se praktično plaćalo u naturi. Umesto plate, seoski učitelj je dobijao žito, kokoš, jaja, jagnje, čarape, i tako redom. Po selima nije bilo opština koje bi kao u varošima vodile brigu o školi. Najveće plate koje su varoške opštine davale svojim učiteljima iznosile su od 250 do 300 groša mesečno, a bilo je i seoskih učitelja koji osim žita, u novcu nisu dobijali više od 400 do 500 groša na godišnjem nivou. Manastirske škole su bile u povoljnijem položaju, kao što je na primer Gračanica. Njih su plaćali sami manastiri, izdržavale su se i bez pomoći sela.
Učitelji su bili deca sa Kosova koja su pristigla sa nauka iz Prizrenske Bogoslovije i iz beogradske Učiteljske škole. Učiteljice su većinom završavale beogradsku Višu žensku školu. Ženska deca su se izdvajala od muške u zasebnu učionicu. Na Kosovu je 1896. već bilo pet učiteljica, a jedna od njih je posle otišla u selo Lipljane.

Osim u Prištini, Mitrovici i Vučitrnu, škola je bilo još i u ovim selima: Nerodimlji, Ferizoviću (današnji Uroševac), Lipljanu, Dobrotinu, Gušterici, Gračanici, Prilužju i Lapljem Selu. Na 177 kuća dolazila je jedna škola, odnosno jedna škola je dolazila na 1283 duše. Narod je tada počeo da se stara o tome i da podigne ugledne zgrade za svoje škole. U Mitrovici i Vučitrnu su građevine bile nove, a seoske škole u Lipljanu i Dobrotinu izdvajale su se po veoma lepim zgradama.

Mitrovačka škola je bila u novoj zgradi od 1891. godine, imala je dva učitelja, jednu učiteljicu i četiri razreda. Ta četiri razreda činilo je 100 učenika. U Mitrovici su činjeni pokušaji da se napravi još jedna škola – narodna škola u kojoj se narod okupljao posle službe u crkvi. U toj školi je bilo dva kursa – na jednom su se ljudi učili pismu, a na drugom su se poučavali računu, srpskom, turskom jeziku i trgovačkim predmetima. Broj đaka u selima nije bio stalan i često se razlikovao tokom jedne iste školske godine. To se dešavalo zato što su seoska deca zimi rado išla u školu, ali su sa prvim znacima proleća odlazila da se bave radovima u polju.

U Prištini je bilo škole i mnogo ranije, ali Prištinska škola se u današnjoj Mitropolitskoj zgradi nalazi od 1859. godine. U njoj je bilo pet muških i četiri ženska razreda sa šest učitelja i dve učiteljice, a osim toga, postojao je i jedan pripremni razred po obrascu zabavišta. U petom razredu predavalo se po programu Carigradske Srpske gimnazije. Taj je razred ustanovljen u nameri da se iz njega postepeno razvije mala polu-gimnazija od dva razreda koja je ovom kraju itekako bila potrebna.

Niko ne zna tačno da kaže od kad postoji škola u Gračanici. Izvesno je da je to ranije bila manastirska škola u kojoj su se deca učila crkvenom pojanju. Godine 1872. preuređena je tek u pravu školu. Nalazila se u dosta starim manastirskim konacima. Imala je četiri razreda i jednog učitelja. U njoj je bilo oko pedesetak đaka.