Године 1894. на Косову су све школе званично признате за српске. Такве су у ствари одувек биле. Ипак, од овог тренутка по одобрењу власти над сваком школом стајао је и натпис „Српска православна школа“.
У то време школске одаје су красиле мале слике, глобуси, рачунаљке, барометри, итд. Предавало се по најновијим наста-вним програмима. Али, општине још увек нису могле да постигну да своје учитеље плаћају онолико колико они то заиста и заслужују. Учитељске плате су биле врло мале, а приходи општина недовољни да издрже овако уређене школе. На селу се практично плаћало у натури. Уместо плате, сеоски учитељ је добијао жито, кокош, јаја, јагње, чарапе, и тако редом. По селима није било општина које би као у варошима водиле бригу о школи. Највеће плате које су варошке општине давале својим учитељима износиле су од 250 до 300 гроша месечно, а било је и сеоских учитеља који осим жита, у новцу нису добијали више од 400 до 500 гроша на годишњем нивоу. Манастирске школе су биле у повољнијем положају, као што је на пример Грачаница. Њих су плаћали сами манастири, издржавале су се и без помоћи села.
Учитељи су били деца са Косова која су пристигла са наука из Призренске Богословије и из београдске Учитељске школе. Учитељице су већином завршавале београдску Вишу женску школу. Женска деца су се издвајала од мушке у засебну учионицу. На Косову је 1896. већ било пет учитељица, а једна од њих је после отишла у село Липљане.

Осим у Приштини, Митровици и Вучитрну, школа је било још и у овим селима: Неродимљи, Феризовићу (данашњи Урошевац), Липљану, Добротину, Гуштерици, Грачаници, Прилужју и Лапљем Селу. На 177 кућа долазила је једна школа, односно једна школа је долазила на 1283 душе. Народ је тада почео да се стара о томе и да подигне угледне зграде за своје школе. У Митровици и Вучитрну су грађевине биле нове, а сеоске школе у Липљану и Добротину издвајале су се по веома лепим зградама.

Митровачка школа је била у новој згради од 1891. године, имала је два учитеља, једну учитељицу и четири разреда. Та четири разреда чинило је 100 ученика. У Митровици су чињени покушаји да се направи још једна школа – народна школа у којој се народ окупљао после службе у цркви. У тој школи је било два курса – на једном су се људи учили писму, а на другом су се поучавали рачуну, српском, турском језику и трговачким предметима. Број ђака у селима није био сталан и често се разликовао током једне исте школске године. То се дешавало зато што су сеоска деца зими радо ишла у школу, али су са првим знацима пролећа одлазила да се баве радовима у пољу.

У Приштини је било школе и много раније, али Приштинска школа се у данашњој Митрополитској згради налази од 1859. године. У њој је било пет мушких и четири женска разреда са шест учитеља и две учитељице, а осим тога, постојао је и један припремни разред по обрасцу забавишта. У петом разреду предавало се по програму Цариградске Српске гимназије. Тај је разред установљен у намери да се из њега постепено развије мала полу-гимназија од два разреда која је овом крају итекако била потребна.

Нико не зна тачно да каже од кад постоји школа у Грачаници. Извесно је да је то раније била манастирска школа у којој су се деца учила црквеном појању. Године 1872. преуређена је тек у праву школу. Налазила се у доста старим манастирским конацима. Имала је четири разреда и једног учитеља. У њој је било око педесетак ђака.