Sa polaskom u školu postaju vidljiva različita odstupanja u rastu i razvoju dece. Naime, razvoj dece se odvija paralelno u različitim oblastima: saznajni razvoj, emocionalni razvoj, motorički razvoj, razvoj govora… Uobičajno je da razvoj u tim oblastima ne teče istom brzinom i to je normalno. Međutim, dešava se da jedna od oblasti razvoja značajnije i više kasni u odnosu na druge. Jednostavno rečeno, neke strukture budu usporene u razvoju u odnosu na one strukture skladnog ili naprednog razvoja. Tada govorimo o disharmoničnom razvoju.

Učitelji i nastavnici u praksi mogu da uoče da neko dete brže uči matematiku, neko čitanje, muziku, sport, ali polaskom u prvi razred, kada dete ima sedam godina, očekujemo da sva deca budu spremna jednako za matematiku, čitanje, pisanje… Uglavnom ne može da bude tako!

Disharmoničan razvoj se odnosi na različite oblasti razvoja i shodno tome uzrokuje različite kliničke slike koje se grupišu kao: razvojne dispraksije, razvojne disgnozije i poremećaji psihomotorike.

Istraživanja pokazuju da dece sa disharmoničnim razvojem ima oko 10%. Disharmonični razvoj nije medicinska dijagnoza već ovaj termin može da se koristi u pedagoškom radu kako bi se njime opisalo koja je vrsta podrške potrebna deci koja i pored normalne, a često i iznadprosečne, inteligencije malo teže uče da čitaju i pišu, da računaju, da koordinišu pokrete itd. To su deca koja imaju: disleksiju, disgrafiju, diskalkuliju, dispraksiju, hiperaktivnost, tikove …

Dete koje zbog disleksije, disgrafije ili diskalkulije ima slab uspeh u školi ne može da napreduje i pored višesatnog učenja i uvežbavanja nastavnog gradiva. Ovoj deci je neophodno obezbediti defektološku procenu i tretman kao vid dodatne podrške u obrazovanju. Problem u pisanju koji je posledica disgrafije se ne može rešiti vežbanjem veštine pisanja, kao što se ni problem u čitanju koji je posledica disleksije ne može rešiti tako što će dete vežbati čitanje. Različiti simptomi disharmoničnog razvoja zahtevaju vrlo specifičnu podršku, a metod koji mi najuspešnije sprovodimo je reedukacija psihomotorike. U svemu tome je najvažnija podrška u školi i razumevanje problema koji dete ima.

Na žalost, u našoj svakodnevnoj praksi od dece i roditelja čujemo da u školama uglavnom ne postoji podrška i da se o problemu disharmoničnog razvija malo zna. S druge strane, u porodici takođe postoji nerazumevanje. Disharmoničan razvoj se često uopšte ne otkrije, pa deca sa disleksijom ili diskalkulijom mogu da ostanu neprepoznata tokom čitavog školovanja. Dete zbog neuspeha i zbog loše ocene dobija razne kritike: da je lenjo, bezobrazno, da ništa ne uči, da se previše igra, da ne pazi na času, da sramoti roditelje… Onda slede i razne sankcije. Dešava se i da se dete koje ima disharmoničan razvoj pogrešno dijagnostikuje kao dete sa intelektualnim smetnjama, pa se za njega čak izrađuje i individualni obrazovni plan sa izmenjenim ishodima (IOP2). To su naša iskustva iz prakse.

Kod slabog uspeha u školi nema mesta ljutnji, grubim rečima, ponižavanju deteta. Ni od strane nastavnika, ni od strane roditelja. Slab uspeh u učenju treba da bude zajednička briga roditelja, deteta i škole. Detetu je potrebno obezbediti stručnu podršku i to već od prvog razreda osnovne škole. Čak i u predškolskom uzrastu možemo primetiti da će dete u školi imati određene teškoće. Ako se na vreme pruži stručna podrška defektologa i logopeda problema neće biti ili će biti daleko manji.