Са поласком у школу постају видљива различита одступања у расту и развоју деце. Наиме, развој деце се одвија паралелно у различитим областима: сазнајни развој, емоционални развој, моторички развој, развој говорa… Уобичајно је да развој у тим областима не тече истом брзином и то је нормално. Међутим, дешава се да једна од области развоја значајније и више касни у односу на друге. Једноставно речено, неке структуре буду успорене у развоју у односу на оне структуре складног или напредног развоја. Тада говоримо о дисхармоничном развоју.

Учитељи и наставници у пракси могу да уоче да неко дете брже учи математику, неко читање, музику, спорт, али поласком у први разред, када дете има седам година, очекујемо да сва деца буду спремна једнако за математику, читање, писање… Углавном не може да буде тако!

Дисхармоничан развој се односи на различите области развоја и сходно томе узрокује различите клиничке слике које се групишу као: развојне диспраксије, развојне дисгнозије и поремећаји психомоторике.

Истраживања показују да деце са дисхармоничним развојем има око 10%. Дисхармонични развој није медицинска дијагноза већ овај термин може да се користи у педагошком раду како би се њиме описало која је врста подршке потребна деци која и поред нормалне, а често и изнадпросечне, интелигенције мало теже уче да читају и пишу, да рачунају, да координишу покрете итд. То су деца која имају: дислексију, дисграфију, дискалкулију, диспраксију, хиперактивност, тикове …

Дете које због дислексије, дисграфије или дискалкулије има слаб успех у школи не може да напредује и поред вишесатног учења и увежбавања наставног градива. Овој деци је неопходно обезбедити дефектолошку процену и третман као вид додатне подршке у образовању. Проблем у писању који је последица дисграфије се не може решити вежбањем вештине писања, као што се ни проблем у читању који је последица дислексије не може решити тако што ће дете вежбати читање. Различити симптоми дисхармоничног развоја захтевају врло специфичну подршку, а метод који ми најуспешније спроводимо је реедукација психомоторике. У свему томе је најважнија подршка у школи и разумевање проблема који дете има.

На жалост, у нашој свакодневној пракси од деце и родитеља чујемо да у школама углавном не постоји подршка и да се о проблему дисхармоничног развија мало зна. С друге стране, у породици такође постоји неразумевање. Дисхармоничан развој се често уопште не открије, па деца са дислексијом или дискалкулијом могу да остану непрепозната током читавог школовања. Дете због неуспеха и због лоше оцене добија разне критике: да је лењо, безобразно, да ништа не учи, да се превише игра, да не пази на часу, да срамоти родитеље… Онда следе и разне санкције. Дешава се и да се дете које има дисхармоничан развој погрешно дијагностикује као дете са интелектуалним сметњама, па се за њега чак израђује и индивидуални образовни план са измењеним исходима (ИОП2). То су наша искуства из праксе.

Код слабог успеха у школи нема места љутњи, грубим речима, понижавању детета. Ни од стране наставника, ни од стране родитеља. Слаб успех у учењу треба да буде заједничка брига родитеља, детета и школе. Детету је потребно обезбедити стручну подршку и то већ од првог разреда основне школе. Чак и у предшколском узрасту можемо приметити да ће дете у школи имати одређене тешкоће. Ако се на време пружи стручна подршка дефектолога и логопеда проблема неће бити или ће бити далеко мањи.