Izbornik
Izbornik
Jelena Marković (1967 – 2023) je bila psihološkinja i psihotepeutkinja, direktorka Centra za razvoj i radost sa više od 20 godina iskustva u radu sa osetljivim grupama stanovništva, a posebnim fokusom na socijalnu i obrazovnu inkluziju. Kao gošća vebinara e-Obrazovna akademija 24. novembra 2022. godine, govorila je o mentalnoj stabilnosti u nestabilnom okruženju. U znak poštovanja i sećanja na Jelenu i njen rad, objavljujemo ovaj intervju koji je Jelena autorizovala.
Zbog čega je važno govoriti o zaštiti metalnog zdravlja, koje su to najčešće zabude, stigme i predrasude, kako da prepoznamo faktore rizika kod dece i odraslih i kako da sačuvamo mentalnu stabilnost u nestabilnim vremenima, neka su od pitanja na koja je odgovarala gošća vebinara Obrazovna akademija, psihološkinja i psihotepeutkinja Jelena Marković.
Snimak akreditovanog vebinara koji je organizovala Grupa Klett Srbija za nastavnike i roditelje, zainteresovani mogu pogledati, link je na kraju ovog teksta. Na početku razgovora Jelena Marković je iznela svoje viđenje šta je to mentalno zdravlje.
Ona je kazala da i sam pojam mentalno zdravlje ponekad može da se doživi kao jedna vrsta stigme jer se posmatra u kategorijama zdravlja i bolesti. Zbog toga se danas sve više govori o mentalnoj higijeni, a ovaj termin ukazuje da mentalno zdravlje nije odsustvo mentalne bolesti, već nešto o čemu treba da vodimo računa i da brinemo na različite načine, i o važnosti brige o svom mentalnom zdravlju i o mentalnom zdravlju drugih.
Istraživanje iz oblasti dečjeg razvoja pokazuju da se osnova dobrog mentalnog zdravlja stiče još u ranom periodu i da obično disbalansi u detinjstvu ostavljaju trag kasnije, kako na decu, tako i na odrasle.
– Tako je. Važne psihološke studije se odnose na teorije vezivanja (atačmenta), i na stilove kako odgajamo dete. Važno je da kao roditelji i okolina imamo dobre namere i radimo najbolje što možemo. Nekada roditelji uđu u neku vrstu pritiska da li rade najbolje za svoje dete. Važno je da se sa decom od najranijeg uzrasta razgovara o emocijama, o njihovim ponašanjima, o svemu onome što jeste mentalna otpornost i pravljenje kapitala i kapaciteta koji mogu da pomognu u starijem dobu.
Kada kažete da treba razgovarati sa decom od najranijeg detinjstva, koliko to dete treba da ima godina i kako sa njim da razgovaramo o osećanjima? Da li od njega da tražimo da kaže kako se oseća?
– Osim što razgovaramo, moramo da obratimo pažnju i da slušamo, da uzmemo u obzir ozbiljnost onoga o čemu nam deca pričaju i da na neki način validiramo iskustva kroz koja ona prolaze. Dešava se, naročito kad su mlađa deca u pitanju, da ne uzmemo njihova iskustva dovoljno ozbiljno, okrenemo priču na šalu kada za to nije vreme, mada ne treba ni sve uzimati preozbiljno. Sa decom možemo da pričamo o emocijama na razne načine, čak i kada gledamo zajedno crtane filmove, tako što ćemo razgovarati o emocijama junaka. Deca nekad ne mogu da definišu svoje emocije, ali vrlo lako umeju da ih iskažu ako se podstiče vrsta razgovora koja se ne odnosi na njihovo lično iskustvo, to jest ako se odnosi na vršnjake ili ako gledamo i čitamo nešto zajedno pa pričamo o tome koji su znaci nekih emocija. Možemo i kroz igru, igranjem različitih uloga, na primer životinja ili na drugi način da govorimo o svojim emocijama. Starija deca imaju veći kapacitet da o tome mogu da govore.
Koliko deci znači da im govorimo o svojim emocijama?
– Iskrenim razgovorom pokazujemo da nije strašno govoriti o emocijama i time dajemo dozvolu detetu i pozivamo ga, ne samo da bude svesno svojih emocija, već i da reaguje na naša emocionalna stanja i da se prema tome odnosi. Time dete razvija i neku vrstu samorefleksije, empatije prema drugima i prepoznavanja svega što se dešava u njegovom okruženju. I što je još važnije, time dobija poruku da svoja emocionalna stanja ili ono što oseća ne treba da krije ili stavlja „pod tepih”, već naprotiv, treba da ih deli sa drugima.
Ako stavimo „pod tepih” i ako ne bi delimo sa drugima, da li to može da dovede do problema sa mentalnim zdravljem?
– O mentalnom zdravlju se ne govori dovoljno zbog stigmi i različitih predrasuda koje postoje, zbog nepoverenja prema odraslima generalno, ali i prema službama koje mogu da budu podrška. Postoji problem da podrška koja je na raspolaganju, naročiti deci i mladima, nije nekad najadekvatnija i u skladu sa njihovim potrebama, ne prati neke savremenije trendove da im na raspolaganju budu, recimo, onlajn resursi. Ako o tome ne govorimo u kući, ne dajemo lični primer da je ono kako se osećamo važno da podelimo sa drugima. U školama još uvek imamo česte primere da se deca upućuju kod psihologa i pedagoga po kazni da se smire, umesto da se na ove stručnjake gleda kao na podršku detetu. I kasnije kroz život, u odnosima sa partnerima i prijateljima, neke emocije čuvamo za sebe. Svi smo iskusili kada neka raspoloženja ili situacije koje su nas uznemirile nismo imali s nekim da podelimo, koliko to pravi anksioznost i čini se kao teret s kojim ne možemo da se sami izborimo.
Kako dolazi do narušavanja mentalnog zdravlja kod dece?
– Nipodaštavajućim odnosom, ne uvažavanjem onoga gde se dete nalazi u trenutku kada mu je potrebna podrška, preteranim zahtevima, strogošću, nerazumevanjem koji su trenutni kapacitet deteta da može da primi stres. Ako govorimo o školi, za decu su stresne situacije kada su provere znanja. Vrlo često zanemarimo taj deo jer nam se čini da deca nauče samo da bi odgovarala za ocenu ili to nedovoljno ozbiljno shvate. Međutim, svaka situacija u kojoj se nalaze deca kada ih neko procenjuje, je potencijalno stresna za njih.
Kad dete dođe kući sa loše urađenim testom šta roditelj treba da mu kaže?
– Najvažnije je da se kroz razgovor sa odraslim vidi šta je razlog takvog rezultata, šta je ono što je dete radilo ili nije radilo da bi dobilo takav rezultat, kako se dete oseća što je dobilo takvu ocenu, da li je uopšte njegova ili roditeljska aspiracija da u tom trenutku dete dobije određenu ocenu. Vrlo često imamo situaciju da roditelji smatraju da dete treba da postigne određenu ocenu, a dete nema nikakav odnos prema tome. Najvažnija poruka za dete je da je uvek važno da daje svoj maksimum u određenom trenutku.
Kako da detetu
ne ubijemo samopouzdanje?
– Treba da imamo na umu da različita deca različito reaguju. Imate decu koju više stimuliše neuspeh, naravno ukoliko u okruženju ne dobiju poruku koja je kažnjavanje i nipodaštavanje. Neku decu zaista stimuliše loš rezultat da urade sve što je do njih da se to ne ponovi. S druge strane, veliki broj dece stimulišu visoka očekivanja, dobre ocene, pohvale i sve što stiže pozitivno kao ohrabrenje da mogu više, drugačije i da su na dobrom putu. Kada pričamo o mentalnom zdravlju moramo da imamo na umu da dugotrajan stres i anksioznost nekad prerastaju u neku vrstu depresije ili dovode do različitih autoimunih bolesti i psihosomatskih tegoba. To zahteva pomoć i podršku različitih stručnjaka, poput psihijatara, a da bi podrška zaista bila sveobuhvatna potrebna je saradnja i sa roditeljima, nastavnicima i stručnim saradnicima u školama. Svi imamo odgovornost jedni prema drugima, bez obzira na uloge koje igramo i vrlo često se desi prebacivanje odgovornosti ko je kriv. Umesto da razmišljamo ko je kriv treba da se usmerimo ka tome šta možemo da ponudimo jedni drugima. Da svi zajedno, i roditelji, i vaspitači, i nastavnici, i stručnjaci ponudimo jedan prostor za razumevanje, podršku i deljenje informacija koje su nam dostupne.
Kako da prepoznamo kod deteta problem i koji su simptomi kada govorimo o ugroženom mentalnom zdravlju?
– Razlika u ponašanju deteta koja traje određeno vreme i za nastavnike i za roditelje može da bude važan signal. Ako imate dete koje je vrlo socijalizovano, dobro komunicira sa vršnjacima, veselo je, uči najnormalnije i desi se da u nekom periodu primetite da to dete sedi odjedanput u poslednjoj klupi, tužno je, ne komunicira, povučeno je, ćutljivije je nego u prethodnom periodu, sve to mogu da budu znaci da se dešava nešto na šta treba reagovati. Važno je da imamo u vidu da sve što okružuje nas odrasle, okružuje i dete. Nestabilna globalna situacija je nešto što nas sve okružuje i koliko god pokušavali da zaštitimo decu, informacije dolaze do njih. Nekada to zanemarimo jer imamo osećaj da moramo biti čuvari naše dece i štititi ih od svih informacija koje dolaze sa strane. Ali ako ne razgovaramo o tome što nas okružuje, propuštamo priliku da objasimo detetu šta se zaista dešava. I ovde opet dolazimo do razgovora i kontakta. Kada pričamo o razgovoru, pričamo o slušanju, o prisutnosti. Kao što smo sa prijateljima sa kojima sedimo i razgovaramo prisutni jedni za druge, isto je potrebno i detetu da smo prisutni tu za njega.
Na koji način nastavnik treba da priđe detetu ako uoči problem, a da ga ne uplaši i ne proizvede neku vrstu stigmatizacije, naročito u odnosu na vršnjake?
– Bilo bi dobro da porazgovara sa detetom, ali to ne mora da bude pozivanje deteta da pitamo šta se dešava u njegovom životu. Ono što je uvek dobro i što nastavnici rade je da kroz neku zajedničku aktivnost možemo da ostavimo dete za vreme odmora ili nakon časa da nam pomogne i da kroz tu vrstu kontakta proverimo da li se nešto dešava. Važno je da ne insistiramo ako dete nije spremno za razgovor, već da otvorimo prostor, da mu kažemo da smo tu za njega da zajednički pronađemo rešenje. Takođe je važno da se konsultujemo sa stručnjacimja u svojim školama, sa roditeljima i drugim nastavnicima, da čujemo kakva su njihova zapažanja i da li isto primećuju što i mi.
Koliko preterana očekivanja roditelja i nastavnika prema deci mogu da ostave posledice po njihovo mentalno zdravlje?
– To su dve različite vrste očekivanja. Kada govorimo o očekivanjima, uglavnom mislimo na očekivanja u smislu rezultata, da li je dete dobilo dobru ocenu, koliko koševa i golova je dalo na utakmici… Ako smo orijentisani na postizanje rezultata onda je to uvek u nekom rangu uspeha ili neuspeha i poređenja sa nekim drugim. Kada govorimo o očekivanjima iz ugla zaštite emotivnog prostora deteta, to je druga vrsta očekivanja: ti možeš i imaš kapacitet, ne da postigneš određeni rezultat, nego da naučiš, uradiš, družiš se, budeš aktivan u sportu, budeš dobar prijatelj. U tom slučaju ne govorimo šta treba da bude rezultat detetovog ponašanja, već o tome koliki je njegov kapacitet i tu smo da podržimo dete da na najbolji način ostvari sve svoje kapacitete.
Kolika je razlika između „ti može” i „ti moraš”?
– „Moraš” je jedna velika kategorija. Ja sam takođe roditelj i puno puta sam bila u sitiuaciji da je to „moraš” tu negde. Postoje stvari gde to „moraš” štiti od nečega što je potencijalno loše, povređujuće i što je opasnost. Tu je „moraš” nešto što je neupitno. Ali kada su očekivanja u pitanju, neko ponašanje koje je socijalno i kulturno poželjno, onda je uvek pitanje na koje se vraćamo odakle moje „moram” dolazi. Da li prema detetu, u smislu moraš da budeš dobar đak, moraš da završiš školu, da upišeš fakultet… Dakle, da li dolazi sa mesta mog straha ili dolazi od toga da zaista vidim potencijal i kapacitet deteta. Ali čak i u slučaju da vidimo kapacitet i potencijal u svom detetu koje ih ne koristi na način kako bismo mi želeli, to „moraš” može da se zameni i da se otvori prostor za „ti možeš, a važno je i šta želiš, i koliko hoćeš”.
Roditelji i nastavnici ne mogu uvek da prepoznaju emocionalne potrebe dece. Kako da ih prepoznamo da ne bi došlo do posledica koje ste pominjali?
– Mi smo generalno kao odrasli opterećni različitim problemima egzistencijalne prirode i po nekim teorijama kada nisu zadovoljene te bazične potrebe jako je teško baviti se drugim temama, kao što su viši nivoi motivacije. Međutim, za odrasle je važno da imaju saosećanje i za sebe kada su opterećeni dnevnim problemima, da bi mogli da imaju saosećanja za svoju decu. Ključno u tome je prisutnost i biti u kontaktu sa decom. Ukoliko je u porodici i školi okruženje takvo da nema pritiska da se moraju postići određeni rezultati i ako postoji poverenje u odrasle, onda nema razloga za straha. Anksioznost i neka depresivna stanja nastaju ako je dete dugoročno izloženo određenim situacijama.
Koje su to situacije?
– To su nasilje, situacije u kojima vas drugari isključuju, izloženost sramu pred odeljenjem. Često čujemo iskustva da je dete izvedeno ispred celog odeljenja uz poruku: evo deco, recite mu/joj da nije bio/la dobar drug/drugarica.
Kako nastavnik treba da se ponaša ako zaista nije bio dobar drug ili drugarica?
– Uvek je važno razmišljati šta je ono što želim da postignem kod tog deteta da sagleda da nije bilo u pravu i da njegovo ponašanje nije bilo u redu. Posramljivanje i verbalno i neverbalno nasilje nikada nisu dobri mehanizmi. Važno je naglasiti da jedan deo stigmi potiče iz uverenja da do narušavanja mentalnog zdravlja dolazi kod dece ili odraslih koji su slabi, koji nisu dovoljno jaki da izađu na kraj sa problemima. Postoji uverenje da se problemi ne javljaju kod dobrih đaka, već kod slabijih, da se problemi javljaju kod siromašnih i dece razvedenih roditelja. Porodični i faktori iz okoline mogu da budu faktori rizika, ali je bitno da znamo da problemi sa mentalnim zdravljem mogu da se jave kod svakog pojedinca u različitim periodima života. Svi smo potencijalno izloženi nekim vrstama rizika koji nam se dešavaju.
U poslednje vreme smo svedoci najblaže rečeno neprimerenog ponašanja i nasilja đaka prema profesorima.
– Ako gledamo samo psihološke aspekte svako nasilje jeste izraz nečega što se dešava u nama, i u socijalnom i emotivnom i kognitivnom delu i u nekom fizološkom delu, što ne može da bude regulisano u nama. Bilo koje nasilno ponašanje zahteva specifičan rad više različitih stručnjaka, roditelja i nastavnika, ali je pre svega pitanje razumevanja odakle dolazi takvo ponašanje. Ne moramo nužno uvek da ga opravdamo, ali razumevanje zašto se dete tako ponaša i opravdanje nije ista stvar.
Da li je nasilje način iskazivanja narušenog mentalnog zdravlja kod deteta pa je to način da se dokaže?
– Posledica dugotrajne anksioznosti su vrlo često destruktivna ili autodestruktivna ponašanja, odnosno iskazivanje agresivnost prema drugima ili prema sebi. To jesu ekstremi koje deca ne mogu da drže u sebi, ne mogu da regulišu na način da ne bude povređujući za sebe ili za druge.
Da li možete da navedete neki primer iz prakse na koji način su se neke, na prvi pogled bezazlene stvari, odrazile na mentalno zdravlje?
– Navešću slučaj devojke koja je bila jako uspešna na fakultetu i koja je po završetu studija stažirala u dobroj firmi. To je bila velika šansa za nju, ali joj mentor sa kojim je radila nije davao ohrabrenje već je imao previsoka očekivanja da ona već sve zna. Nije bilo vođenja kroz učenje korak po korak, nego je bila prepuštena sama sebi, uz poruku da ne radi dovoljno. Kada se završio staž za tu poziciju je izabran drugi kandidat. Sve to se na nju odrazilo tako što je postala veoma anksiozna, imala je psihosomatske probleme, probleme sa želucem, lupanje srca i povremene panične napade, naročito pred apliciranje za neki novi posao. I ona sama kod sebe prepoznaje da je tokom studija bila otvorena i ničeg se nije bojala, a sa porukama koje je dobila ušla je u strah da nikad neće biti dovoljno dobra. Ovo je jedna od situacija koja se dešava u školi i sa roditeljima. Drugi primer je devojčica koja je bila veoma aktivna u vannastavnim aktivnostima, predsednik odeljenjske zajednice i desilo se da je dala drugarici da prepiše zadatak na pismenom. Ova nije stigla, nego je ostavila ceduljicu u vežbanku. Nastavnica je prepoznala njen rukopis, izvela je pred celo odeljenje i rekla da je ona kriva. Na taj način je uvela u ogroman sram i konfuziju, jer devojčici nije bilo jasno zašto njena drugarica koja je pokušala da prepiše nije kritikovana. Na kraju je devojčica počela da ima nesanice, prestala je da se uključuje u sekcije i druge aktivnosti i počela da se povlači iz društva.
Blagostanje
Da li oni koji imaju problem, a ne obrate se na vreme za pomoć mogu imati lošija postignuća u školi, može li to dovesti do ranog napuštanja školovanja ili problema sutra na poslu?
– Svetska zdravstvena organizacija, kada govori o mentalnom zdravlju, govori i o blagostanju pojedinca koji ostvaruje svoje lično blagostanje, ali i mogućnost da bude uspešan ingerisan član neke zajednice, da može da radi, ima porodicu, ostvaruje prava… Povremena nervoza i povremena tuga je u redu, ali ako to dugo traje mogu se javiti problemi sa učenjem, sa koncentracijom, nemamo dovoljno mogućnosti za samorefleksiju i empatiju, ne možemo da ostvarujemo dobre odnose sa drugima. U tom slučaju se razvijaju različiti simptomi, psihosomatske tegobe i u kasnijoj dobi neke autoimune bolesti koje su rezultat toga.
Predrasude
Koje su najšće predrasude zašto se ne obraćamo stručnjacima za pomoć?
– Velika stigma je pomisao da sa mnom nešto nije u redu i kada to generalizujemo, onda to zaista daje otklon u odnosu na potrebu da potražimo pomoć. U medijima se pojavljuju piše o raznim poznatim ličnostima koje idu na psihoterapiju, ali su vrlo često praćene naslovima „priznao je” ili „priznala je”. Takav naslov sugeriše da je ta osoba uradila strašnu stvar i priznaje to. Na ovaj način se od, na prvi pogled banalnih stvari, šalje konfuzna poruka, posebno mladima. Druga važna stvar je da dete ima poverenje da se obrati za pomoć nekome u svom okruženju. Zato je važno da mu pokažemo da smo tu za njega, da reagujemo na vreme i pružimo informaciju kome može da se obrati za pomoć.
Gošća Obrazovne akademije odgovarala je na neka od pitanja nastavnika i roditelja
Kako nastavnik da sačuva mentalnu stabilnost u nestabilnom školskom okruženju?
– Svi živimo u nestabilnom okruženju, a ono što mogu da kažem iz ličnog iskustva rada u školi, šta je meni davalo stabilnost, je komunikacija sa kolegama sa kojima delimo razumevanje i podršku. Kada pričamo o faktorima stabilnosti, a tiče se mentalnog zdravlja, veoma je bitna koregulacija. To znači ostvarivanje kontakata sa drugima ne samo kroz razgovor, već i kroz neke zajedničke aktivnosti. Postoje različite tehnike za samoregulaciju koje nam mogu pomoći na svakodnevnom nivou, recimo, meditacija, joga…Samoregulacija podrazumeva trenutak u kome se smirimo sami sa sobom i pogledamo šta je u tom momentru prisutno za mene, a ne šta je bilo iza mene i šta je ono što me očekuje. Taj jedan trenutak, taj minut u kojem dajete priliku da osetite svoje telo, udahnete, zapitate se kako moj nervni sistem reaguje na ono što dolazi iz sredine, to je ono na šta možete da utičete.
Zašto je stid zabranjen kao emocija?
– Zato što podrazumeva izloženost nečemu što nema pozitivnu konotaciju. Za mene je pitanje šta bi bila namera ako bismo nekog postideli, šta želimo time da postignemo. Ako nekoga želimo da postidimo, da ga „smanjimo“ i da mu pošaljemo poruku da treba drugačije da se ponaša, ima drugačijih načina da se takva poruka pošalje. Ne moramo dete da postidimo nego treba da stavimo jasnu granicu i kažemo da je njegovo ponašanje neprihvatljivo. Nema potrebe za postiđivanjem.
Neki roditelji imaju mnogo veća očekivanja nego što deca mogu da pruže. Kako to predočiti roditeljima, a da ne shvate pogrešno, da „ne volimo” dete?
– Nastavnici se često nalaze u nezavidnoj poziciji kada roditelj ima drugačiju sliku i mislim da je najvažniji razgovor sa roditeljima, ali i sa psihologom. Kada pričamo o tome šta dete postiže ili ne postiže to treba da se stavi u neku vrstu okvira šta su kriterijumi i šta su čekivanja nastavnika i da to bude jasno predočeno roditeljima.
e-OA: Mentalna stabilnost u nestabilnom okruženju, Jelena Marković, Kako da pomognemo sebi i drugima u izazovnim situacijama
Snimak vebinara možete pogledati ovde:
Tekst za objavu priredila:
Mr Mirjana Pajić
