Изборник
Изборник
Јелена Марковић (1967 – 2023) је била психолошкиња и психотепеуткиња, директорка Центра за развој и радост са више од 20 година искуства у раду са осетљивим групама становништва, а посебним фокусом на социјалну и образовну инклузију. Као гошћа вебинара е-Образовна академија 24. новембра 2022. године, говорила је о менталној стабилности у нестабилном окружењу. У знак поштовања и сећања на Јелену и њен рад, објављујемо овај интервју који је Јелена ауторизовала.
Због чега је важно говорити о заштити металног здравља, које су то најчешће забуде, стигме и предрасуде, како да препознамо факторе ризика код деце и одраслих и како да сачувамо менталну стабилност у нестабилним временима, нека су од питања на која је одговарала гошћа вебинара Образовна академија, психолошкиња и психотепеуткиња Јелена Марковић.
Снимак акредитованог вебинара који је организовала Група Кlett Србија за наставнике и родитеље, заинтересовани могу погледати, линк је на крају овог текста. На почетку разговора Јелена Марковић је изнела своје виђење шта је то ментално здравље.
Она је казала да и сам појам ментално здравље понекад може да се доживи као једна врста стигме јер се посматра у категоријама здравља и болести. Због тога се данас све више говори о менталној хигијени, а овај термин указује да ментално здравље није одсуство менталне болести, већ нешто о чему треба да водимо рачуна и да бринемо на различите начине, и о важности бриге о свом менталном здрављу и о менталном здрављу других.
Истраживање из области дечјег развоја показују да се основа доброг менталног здравља стиче још у раном периоду и да обично дисбаланси у детињству остављају траг касније, како на децу, тако и на одрасле.
– Тако је. Важне психолошке студије се односе на теорије везивања (атачмента), и на стилове како одгајамо дете. Важно је да као родитељи и околина имамо добре намере и радимо најбоље што можемо. Некада родитељи уђу у неку врсту притиска да ли раде најбоље за своје дете. Важно је да се са децом од најранијег узраста разговара о емоцијама, о њиховим понашањима, о свему ономе што јесте ментална отпорност и прављење капитала и капацитета који могу да помогну у старијем добу.
Када кажете да треба разговарати са децом од најранијег детињства, колико то дете треба да има година и како са њим да разговарамо о осећањима? Да ли од њега да тражимо да каже како се осећа?
– Осим што разговарамо, морамо да обратимо пажњу и да слушамо, да узмемо у обзир озбиљност онога о чему нам деца причају и да на неки начин валидирамо искуства кроз која она пролазе. Дешава се, нарочито кад су млађа деца у питању, да не узмемо њихова искуства довољно озбиљно, окренемо причу на шалу када за то није време, мада не треба ни све узимати преозбиљно. Са децом можемо да причамо о емоцијама на разне начине, чак и када гледамо заједно цртане филмове, тако што ћемо разговарати о емоцијама јунака. Деца некад не могу да дефинишу своје емоције, али врло лако умеју да их искажу ако се подстиче врста разговора која се не односи на њихово лично искуство, то јест ако се односи на вршњаке или ако гледамо и читамо нешто заједно па причамо о томе који су знаци неких емоција. Можемо и кроз игру, играњем различитих улога, на пример животиња или на други начин да говоримо о својим емоцијама. Старија деца имају већи капацитет да о томе могу да говоре.
Колико деци значи да им говоримо о својим емоцијама?
– Искреним разговором показујемо да није страшно говорити о емоцијама и тиме дајемо дозволу детету и позивамо га, не само да буде свесно својих емоција, већ и да реагује на наша емоционална стања и да се према томе односи. Тиме дете развија и неку врсту саморефлексије, емпатије према другима и препознавања свега што се дешава у његовом окружењу. И што је још важније, тиме добија поруку да своја емоционална стања или оно што осећа не треба да крије или ставља „под тепих”, већ напротив, треба да их дели са другима.
Ако ставимо „под тепих” и ако не би делимо са другима, да ли то може да доведе до проблема са менталним здрављем?
– О менталном здрављу се не говори довољно због стигми и различитих предрасуда које постоје, због неповерења према одраслима генерално, али и према службама које могу да буду подршка. Постоји проблем да подршка која је на располагању, нарочити деци и младима, није некад најадекватнија и у складу са њиховим потребама, не прати неке савременије трендове да им на располагању буду, рецимо, онлајн ресурси. Ако о томе не говоримо у кући, не дајемо лични пример да је оно како се осећамо важно да поделимо са другима. У школама још увек имамо честе примере да се деца упућују код психолога и педагога по казни да се смире, уместо да се на ове стручњаке гледа као на подршку детету. И касније кроз живот, у односима са партнерима и пријатељима, неке емоције чувамо за себе. Сви смо искусили када нека расположења или ситуације које су нас узнемириле нисмо имали с неким да поделимо, колико то прави анксиозност и чини се као терет с којим не можемо да се сами изборимо.
Како долази до нарушавања менталног здравља код деце?
– Ниподаштавајућим односом, не уважавањем онога где се дете налази у тренутку када му је потребна подршка, претераним захтевима, строгошћу, неразумевањем који су тренутни капацитет детета да може да прими стрес. Ако говоримо о школи, за децу су стресне ситуације када су провере знања. Врло често занемаримо тај део јер нам се чини да деца науче само да би одговарала за оцену или то недовољно озбиљно схвате. Међутим, свака ситуација у којој се налазе деца када их неко процењује, је потенцијално стресна за њих.
Кад дете дође кући са лоше урађеним тестом шта родитељ треба да му каже?
– Најважније је да се кроз разговор са одраслим види шта је разлог таквог резултата, шта је оно што је дете радило или није радило да би добило такав резултат, како се дете осећа што је добило такву оцену, да ли је уопште његова или родитељска аспирација да у том тренутку дете добије одређену оцену. Врло често имамо ситуацију да родитељи сматрају да дете треба да постигне одређену оцену, а дете нема никакав однос према томе. Најважнија порука за дете је да је увек важно да даје свој максимум у одређеном тренутку.
Како да детету
не убијемо самопоуздање?
– Треба да имамо на уму да различита деца различито реагују. Имате децу коју више стимулише неуспех, наравно уколико у окружењу не добију поруку која је кажњавање и ниподаштавање. Неку децу заиста стимулише лош резултат да ураде све што је до њих да се то не понови. С друге стране, велики број деце стимулишу висока очекивања, добре оцене, похвале и све што стиже позитивно као охрабрење да могу више, другачије и да су на добром путу. Када причамо о менталном здрављу морамо да имамо на уму да дуготрајан стрес и анксиозност некад прерастају у неку врсту депресије или доводе до различитих аутоимуних болести и психосоматских тегоба. То захтева помоћ и подршку различитих стручњака, попут психијатара, а да би подршка заиста била свеобухватна потребна је сарадња и са родитељима, наставницима и стручним сарадницима у школама. Сви имамо одговорност једни према другима, без обзира на улоге које играмо и врло често се деси пребацивање одговорности ко је крив. Уместо да размишљамо ко је крив треба да се усмеримо ка томе шта можемо да понудимо једни другима. Да сви заједно, и родитељи, и васпитачи, и наставници, и стручњаци понудимо један простор за разумевање, подршку и дељење информација које су нам доступне.
Како да препознамо код детета проблем и који су симптоми када говоримо о угроженом менталном здрављу?
– Разлика у понашању детета која траје одређено време и за наставнике и за родитеље може да буде важан сигнал. Ако имате дете које је врло социјализовано, добро комуницира са вршњацима, весело је, учи најнормалније и деси се да у неком периоду приметите да то дете седи одједанпут у последњој клупи, тужно је, не комуницира, повучено је, ћутљивије је него у претходном периоду, све то могу да буду знаци да се дешава нешто на шта треба реаговати. Важно је да имамо у виду да све што окружује нас одрасле, окружује и дете. Нестабилна глобална ситуација је нешто што нас све окружује и колико год покушавали да заштитимо децу, информације долазе до њих. Некада то занемаримо јер имамо осећај да морамо бити чувари наше деце и штитити их од свих информација које долазе са стране. Али ако не разговарамо о томе што нас окружује, пропуштамо прилику да објасимо детету шта се заиста дешава. И овде опет долазимо до разговора и контакта. Када причамо о разговору, причамо о слушању, о присутности. Као што смо са пријатељима са којима седимо и разговарамо присутни једни за друге, исто је потребно и детету да смо присутни ту за њега.
На који начин наставник треба да приђе детету ако уочи проблем, а да га не уплаши и не произведе неку врсту стигматизације, нарочито у односу на вршњаке?
– Било би добро да поразговара са дететом, али то не мора да буде позивање детета да питамо шта се дешава у његовом животу. Оно што је увек добро и што наставници раде је да кроз неку заједничку активност можемо да оставимо дете за време одмора или након часа да нам помогне и да кроз ту врсту контакта проверимо да ли се нешто дешава. Важно је да не инсистирамо ако дете није спремно за разговор, већ да отворимо простор, да му кажемо да смо ту за њега да заједнички пронађемо решење. Такође је важно да се консултујемо са стручњацимја у својим школама, са родитељима и другим наставницима, да чујемо каква су њихова запажања и да ли исто примећују што и ми.
Колико претерана очекивања родитеља и наставника према деци могу да оставе последице по њихово ментално здравље?
– То су две различите врсте очекивања. Када говоримо о очекивањима, углавном мислимо на очекивања у смислу резултата, да ли је дете добило добру оцену, колико кошева и голова је дало на утакмици… Ако смо оријентисани на постизање резултата онда је то увек у неком рангу успеха или неуспеха и поређења са неким другим. Када говоримо о очекивањима из угла заштите емотивног простора детета, то је друга врста очекивања: ти можеш и имаш капацитет, не да постигнеш одређени резултат, него да научиш, урадиш, дружиш се, будеш активан у спорту, будеш добар пријатељ. У том случају не говоримо шта треба да буде резултат дететовог понашања, већ о томе колики је његов капацитет и ту смо да подржимо дете да на најбољи начин оствари све своје капацитете.
Колика је разлика између „ти може” и „ти мораш”?
– „Мораш” је једна велика категорија. Ја сам такође родитељ и пуно пута сам била у ситиуацији да је то „мораш” ту негде. Постоје ствари где то „мораш” штити од нечега што је потенцијално лоше, повређујуће и што је опасност. Ту је „мораш” нешто што је неупитно. Али када су очекивања у питању, неко понашање које је социјално и културно пожељно, онда је увек питање на које се враћамо одакле моје „морам” долази. Да ли према детету, у смислу мораш да будеш добар ђак, мораш да завршиш школу, да упишеш факултет… Дакле, да ли долази са места мог страха или долази од тога да заиста видим потенцијал и капацитет детета. Али чак и у случају да видимо капацитет и потенцијал у свом детету које их не користи на начин како бисмо ми желели, то „мораш” може да се замени и да се отвори простор за „ти можеш, а важно је и шта желиш, и колико хоћеш”.
Родитељи и наставници не могу увек да препознају емоционалне потребе деце. Како да их препознамо да не би дошло до последица које сте помињали?
– Ми смо генерално као одрасли оптерећни различитим проблемима егзистенцијалне природе и по неким теоријама када нису задовољене те базичне потребе јако је тешко бавити се другим темама, као што су виши нивои мотивације. Међутим, за одрасле је важно да имају саосећање и за себе када су оптерећени дневним проблемима, да би могли да имају саосећања за своју децу. Кључно у томе је присутност и бити у контакту са децом. Уколико је у породици и школи окружење такво да нема притиска да се морају постићи одређени резултати и ако постоји поверење у одрасле, онда нема разлога за страха. Анксиозност и нека депресивна стања настају ако је дете дугорочно изложено одређеним ситуацијама.
Које су то ситуације?
– То су насиље, ситуације у којима вас другари искључују, изложеност сраму пред одељењем. Често чујемо искуства да је дете изведено испред целог одељења уз поруку: ево децо, реците му/јој да није био/ла добар друг/другарица.
Како наставник треба да се понаша ако заиста није био добар друг или другарица?
– Увек је важно размишљати шта је оно што желим да постигнем код тог детета да сагледа да није било у праву и да његово понашање није било у реду. Посрамљивање и вербално и невербално насиље никада нису добри механизми. Важно је нагласити да један део стигми потиче из уверења да до нарушавања менталног здравља долази код деце или одраслих који су слаби, који нису довољно јаки да изађу на крај са проблемима. Постоји уверење да се проблеми не јављају код добрих ђака, већ код слабијих, да се проблеми јављају код сиромашних и деце разведених родитеља. Породични и фактори из околине могу да буду фактори ризика, али је битно да знамо да проблеми са менталним здрављем могу да се јаве код сваког појединца у различитим периодима живота. Сви смо потенцијално изложени неким врстама ризика који нам се дешавају.
У последње време смо сведоци најблаже речено непримереног понашања и насиља ђака према професорима.
– Ако гледамо само психолошке аспекте свако насиље јесте израз нечега што се дешава у нама, и у социјалном и емотивном и когнитивном делу и у неком физолошком делу, што не може да буде регулисано у нама. Било које насилно понашање захтева специфичан рад више различитих стручњака, родитеља и наставника, али је пре свега питање разумевања одакле долази такво понашање. Не морамо нужно увек да га оправдамо, али разумевање зашто се дете тако понаша и оправдање није иста ствар.
Да ли је насиље начин исказивања нарушеног менталног здравља код детета па је то начин да се докаже?
– Последица дуготрајне анксиозности су врло често деструктивна или аутодеструктивна понашања, односно исказивање агресивност према другима или према себи. То јесу екстреми које деца не могу да држе у себи, не могу да регулишу на начин да не буде повређујући за себе или за друге.
Да ли можете да наведете неки пример из праксе на који начин су се неке, на први поглед безазлене ствари, одразиле на ментално здравље?
– Навешћу случај девојке која је била јако успешна на факултету и која је по завршету студија стажирала у доброј фирми. То је била велика шанса за њу, али јој ментор са којим је радила није давао охрабрење већ је имао превисока очекивања да она већ све зна. Није било вођења кроз учење корак по корак, него је била препуштена сама себи, уз поруку да не ради довољно. Када се завршио стаж за ту позицију је изабран други кандидат. Све то се на њу одразило тако што је постала веома анксиозна, имала је психосоматске проблеме, проблеме са желуцем, лупање срца и повремене паничне нападе, нарочито пред аплицирање за неки нови посао. И она сама код себе препознаје да је током студија била отворена и ничег се није бојала, а са порукама које је добила ушла је у страх да никад неће бити довољно добра. Ово је једна од ситуација која се дешава у школи и са родитељима. Други пример је девојчица која је била веома активна у ваннаставним активностима, председник одељењске заједнице и десило се да је дала другарици да препише задатак на писменом. Ова није стигла, него је оставила цедуљицу у вежбанку. Наставница је препознала њен рукопис, извела је пред цело одељење и рекла да је она крива. На тај начин је увела у огроман срам и конфузију, јер девојчици није било јасно зашто њена другарица која је покушала да препише није критикована. На крају је девојчица почела да има несанице, престала је да се укључује у секције и друге активности и почела да се повлачи из друштва.
Благостање
Да ли они који имају проблем, а не обрате се на време за помоћ могу имати лошија постигнућа у школи, може ли то довести до раног напуштања школовања или проблема сутра на послу?
– Светска здравствена организација, када говори о менталном здрављу, говори и о благостању појединца који остварује своје лично благостање, али и могућност да буде успешан ингерисан члан неке заједнице, да може да ради, има породицу, остварује права… Повремена нервоза и повремена туга је у реду, али ако то дуго траје могу се јавити проблеми са учењем, са концентрацијом, немамо довољно могућности за саморефлексију и емпатију, не можемо да остварујемо добре односе са другима. У том случају се развијају различити симптоми, психосоматске тегобе и у каснијој доби неке аутоимуне болести које су резултат тога.
Предрасуде
Које су најшће предрасуде зашто се не обраћамо стручњацима за помоћ?
– Велика стигма је помисао да са мном нешто није у реду и када то генерализујемо, онда то заиста даје отклон у односу на потребу да потражимо помоћ. У медијима се појављују пише о разним познатим личностима које иду на психотерапију, али су врло често праћене насловима „признао је” или „признала је”. Такав наслов сугерише да је та особа урадила страшну ствар и признаје то. На овај начин се од, на први поглед баналних ствари, шаље конфузна порука, посебно младима. Друга важна ствар је да дете има поверење да се обрати за помоћ некоме у свом окружењу. Зато је важно да му покажемо да смо ту за њега, да реагујемо на време и пружимо информацију коме може да се обрати за помоћ.
Гошћа Образовне академије одговарала је на нека од питања наставника и родитеља
Како наставник да сачува менталну стабилност у нестабилном школском окружењу?
– Сви живимо у нестабилном окружењу, а оно што могу да кажем из личног искуства рада у школи, шта је мени давало стабилност, је комуникација са колегама са којима делимо разумевање и подршку. Када причамо о факторима стабилности, а тиче се менталног здравља, веома је битна корегулација. То значи остваривање контаката са другима не само кроз разговор, већ и кроз неке заједничке активности. Постоје различите технике за саморегулацију које нам могу помоћи на свакодневном нивоу, рецимо, медитација, јога…Саморегулација подразумева тренутак у коме се смиримо сами са собом и погледамо шта је у том моментру присутно за мене, а не шта је било иза мене и шта је оно што ме очекује. Тај један тренутак, тај минут у којем дајете прилику да осетите своје тело, удахнете, запитате се како мој нервни систем реагује на оно што долази из средине, то је оно на шта можете да утичете.
Зашто је стид забрањен као емоција?
– Зато што подразумева изложеност нечему што нема позитивну конотацију. За мене је питање шта би била намера ако бисмо неког постидели, шта желимо тиме да постигнемо. Ако некога желимо да постидимо, да га „смањимо“ и да му пошаљемо поруку да треба другачије да се понаша, има другачијих начина да се таква порука пошаље. Не морамо дете да постидимо него треба да ставимо јасну границу и кажемо да је његово понашање неприхватљиво. Нема потребе за постиђивањем.
Неки родитељи имају много већа очекивања него што деца могу да пруже. Како то предочити родитељима, а да не схвате погрешно, да „не волимо” дете?
– Наставници се често налазе у незавидној позицији када родитељ има другачију слику и мислим да је најважнији разговор са родитељима, али и са психологом. Када причамо о томе шта дете постиже или не постиже то треба да се стави у неку врсту оквира шта су критеријуми и шта су чекивања наставника и да то буде јасно предочено родитељима.
е-ОА: Ментална стабилност у нестабилном окружењу, Јелена Марковић, Како да помогнемо себи и другима у изазовним ситуацијама
Снимак вебинара можете погледати овде:
Текст за објаву приредила:
Мр Мирјана Пајић
