Изборник
Изборник
ОД ШЕРЛОКА ХОЛМСА ДО ДИРИГЕНТА У УЧИОНИЦИ
Мирјана Трифуновић Паул, психолошкиња у ОШ „Исидора Секулић” у Панчеву, на првом од десет акредитованих стручних скупова е-ОБРАЗОВНА АКАДЕМИЈА које већ трећу годину организује Група Klett Србија, поделила је своја искуства о инклузивном образовању код нас.
Шта подразумева инклузивно образовање у учионици, како изгледа рад са децом која имају тешкоће у учењу и развоју, како помоћи наставницима да поред редовних обавеза припремају материјале за рад са ученицима који знања стичу по индивидуалном образовном плану (ИОП), које стратегије подучавања да примене, нека су од питања на која је одговоре понудила психолошкиња у ОШ „Исидора Секулић” у Панчеву Мирјана Трифуновић Паул, на бесплатном акредитованом вебинару е-Образовне академије који за наставнике и родитеље организује Група Klett Србија.
Са више од 20 година искуства у образовном систему и седам у систему социјалне заштите (укупно 27), Трифуновић Паул је поручила да велику важност у успешном инклузивном образовању треба да имају мали школски тимови у којима су поред учитеља, наставника и стручних сарадника ученички родитељи незамењиви сарадници.
– Школе личе на своје директоре, јер „глава куће” емитује вредности које жели у свом окружењу. Акценат је на јачању професоналних компетенција запослених, неговању професионалаца и свих служби које су ту да потпомогну ученицима и сарадњи са породицама. Волела бих да родитељи разумеју колико је наш посао важан и одговоран и да заједничким радом подижемо квалитет образовања, јер је у нашем заједничком интересу да деца буду задовољна у школама у којима проводе велики део свог живота – истиче саговорница е-Образовне академије.
Према подацима Министарства просвете 22.500 ученика похађа наставу по индивидуалном образовном плану. Како да на прави начин образујемо децу која имају неку тешкоћу у учењу, без обзира да ли је реч о интелектуланом функционисању, понашању, контроли емоција, одржавању пажње и концентрације или нечему другом?
– Рад у школи је један од најодговорнијих послова које је могуће обављати са децом уколико му приступимо на професионалан и одговоран начин. Мислим да уношење превише правилника и преобимне школске документације отежава директан рад са децом, тако да сам ја заговорник тезе да имамо довољно времена да истражимо шта свако дете у одељењу има потребу да научи, које стилове учења има и које специфичности, јер ниједно дете није исто. За почетак треба да схватимо да има довољно времена и да нема потребе јурити да се попуњавају формулари, листе индикатора и слично. Наравно да законодавац тражи те материјале, али охрабрујем колеге да приступимо том послу корак по корак и најпре се бавећи конкретним дететом.
Колико је из Вашег искуства то охрабрење потребно? Када помињете какав је то процес звучи да наставник осећа поприличан притисак да ли ће направити грешку.
– Тако је. Наше мале школске заједнице имају стручне сараднике, учитеље и наставнике из стручних већа и ја заговарам тезу да ми чинимо један мали тим. Најсвежији ми је пример од пре неколико дана. Уписали смо ученика са аутизмом у први разред и наравно да учитељица у септембру и половином октобра не може да допре до једног ученика, јер има 25, за њу нових ђака. И онда смо се организовали тако што сам пола дана провела као педагошки асистент том детету, разменила сам са учитељицом мишљење, направили смо пресек стања на који начин то дете учи и договориле се да размислимо на који начин може да напредује. Тај тимски рад је велика предност у нашим школама. Имамо квалификоване колеге и стручне сараднике и треба да се иде ка томе да сви радимо као један тим, без журбе и пресије са папирима и формуларима.
Каква је улога родитеља као дела тима?
– Јако велика, поготово када говоримо о деци која имају неке специфичности или сметње у развоју. Родитељ је незаменљив саговорник и сарадник, јер даје неопходне информације о дечјем развоју до тренутка поласка у школу, а и надаље нам свакодневно може дати повратну информацију да ли је дете када се вратило кући било расположено или нечим незадовољно, узрујано или фрустрирано. Права сарадња и прави тимски рад подразумева да и родитељ буде укључен. У нашој школи смо постизали боље резултате када су родитељи били прави сарадници и када смо постављали исте циљеве у образовању те деце, иако су она имала ниже интелектуалне способности, за разилику од деце која су имала велике шансе да у потпуности развију своје капацитете, али су родитељи имали своје замисли и нису слушали реч струке када је у питању прогноза и предвиђање успешности у образовању.
Поменули сте важан тренутак у образовном процесу, а то је први разред. Али битан је и пети разред јер деца улазе у другачији систем рада, добијају предмете наставнике. Колико је и каква подршка потребна?
– Последњих година у многим школама је постала пракса да учитељи преносе информације предметним наставницима у петом разреду и то је одлично зато што наставници добијају проверене путеве на који начин одређено дете учи и у односу на то формирају своја очекивања од њега. Мислим да је то непоходно уградити као механизам у све школе.
Врло често се на родитељским састанцима износи податак о просечној оцени, односно успеху читавог одељења. Колико то наставницима треба да буде некаква водиља, пошто говоримо о индивидуалном приступу.
– Мислим да је то једна статистичка мера која нам апсолутно ништа не говори о појединачном детету, нити погодује инидвидуалном и персонализованом образовању које се заговара у инклузији.
Када све ово узмемо у обзир да ли можемо да кажемо да је посао креирања инклузивног образовања озбиљан истраживачки рад?
– Волим да га упоређујем са послом детектива, јер ми у школи процењујемо разне параметре и показатеље и на неки начин правимо профил ученика. При томе је важан сваки детаљ: да ли дете успоставља контакт очима са учитељицом или учитељем, колико му траје пажња (често се ради о секундама), да ли се дружи са вршњацима, да ли иницира игру или се пасивно прикључује… То је море информација до којих не можемо доћи за месец, два, па чак ни за три месеца првог разреда. И то заиста јесте истраживачки рад, а на крају тог пута, када добро упознамо ученика, налази се тај чувени формулар за ИОП 2.
Да ли прописи које помињете остављају за то време?
– Систем чине живи људи, нико неће дотрчати у школу у новембру и рећи где је ИОП за дете је кренуло пре три месеца у школу. Мислим да често сами себи правимо тензију. Волела бих да гајимо мале школске заједнице где нико ни на кога неће вршити притисак, јер инклузивно образовање јесте захеван посао и последње што је потребно је да неко које ван учионице направи притисак на образовање деце у учионици. Треба да видимо како једни другима можемо да помогнемо у овом послу.
Да ли постоји нека мапа која представља низ корака којих се треба придржавати у формирању индивидуалног образовног плана и да ли је важно да се на почетку открије који стил и начин учења је погодан за дете?
– То ће се открити временом. Битно је гледати чулне показатеље код детета, капацитет, вештине писања и читања, процењивати сваки сегмент. Када дајете инструкције за било који задатак у одељењу ви имате у виду и ученика коме је потребна нека подршка, али у том тренутку не знате која. Потребно је да промислимо, постоји и бројна литература. Треба да дамо себи времена јер желимо да откријемо које су му тежње, шта воли, у чему ужива, на коју инструкцију се насмејао, а на коју се снуждио. Треба посматрати говор тела, начин на који држи оловку, да ли говори или не… Имали смо у школи децу са високом интелигенцијом која је „прорадила” тек у трећем или четвртом разреду, а у првом и другом разреду су пружали слику деце која не говоре, једва улазе у учионицу, не друже се ни са ким. Не знамо колики је критични период развоја сваког детета, то откривамо током рада.
Колико је тешко наставнику да превасходно препозна могућности и изазове, а не проблеме и препреке?
– Мислим да је то тенденција коју негујете код себе или не. То је отприлике она прича да ли је чаша полупразна или полупуна. Сматрам да је и за вас као људско биће боље да посматрате што више полупуних чаша зато што вас то лично води у развој, онда доживљавате професионалне успехе и откривате чуда којима присуствујете. Ако посматрате да је чаша полупразна ви ћете бити очајни и у све горем психичком стању, што мислим да вам никако не треба.
На шта се мисли када говоримо о тешкоћама у учењу и са којим сте се суочавали као психолог?
– Списак је безграничан. Постоје разне међународне класификације сметњи у учењу, тешкоћа у учењу, као и интервенција у образовању и ишчитавање тих класифкација нам не омогућује да јасно видимо једно дете. Често од шуме не видимо дрво. Ја сам заговорник тезе да пробамо да видимо дрво, односно тог конкретног ученика. Од 2017. године постоји каталог асистивних технологија које су од велике користи у раду са децом, разне лупе за увеличавање, пешчани сатови који фокусирају пажњу детету на тачно одређен временски интервал, граничници за писање и слично. Постоје ученици који имају такозване дислалије, дисграфије, дискалкулије који просто не разазнају од целог текста оно што је важно, на шта да фокусирају пажњу у том тренутку. Раније смо од картона правили граничнике који дете монтира и кроз прозорчић види оно што је битно да види у том тренутку. Данас постоје помагала за то и саветујем колеге да прелистају каталог. Постоји море идеја шта можете да наручите или да направите, а то раније није било на располагању.
Колико је у свему томе важан креативни приступ?
– Веома је важан. Ваше је да покушавате, а када ће вам и у ком тренутку нешто пасти на памет зависи од ваше креативности, али и од броја покушаја. Давно смо имали дете које је шетало по учиници не водећи рачуна да пролази између столова и да омета другу децу, па је учитељ залепиo изолир траку у последњу трећину учионице и рекао му да се креће до те линије. Делује банално, али у овом случају је линија стварно зауставила то дете. Он је имао један вид аутизма са високо развијеном интелигенцијом, а данас је завршио студије историје. Чак и ми који мислимо да је чаша полупуна тешко да бисмо му када је имао седам година дали такву прогнозу.
Да ли је потребно давати прогнозу на самом почетку?
– Не, али је природно да се родитељи питају за перспективу свог детета и природно је да то чине с времена на време. Није лоше сваке треће године направити састанак са родитељима да видимо која нам је перспектива, у ком се правцу крећемо, не у смислу да „закуцамо” пут детету, него да разменимо идеје за његову будућност. Имамо у пракси случајеве да су деца са сметњама у развоју била одлични мајстори, помоћници кувара, вариоци, али и да су завршила високо образовање што је зависило од њиховог интелектруалног капацитета. То не видите одмах. Тест за полазак у школу садржи део који даје добру прогнозу успеха из математике, али то није потпуна информација. Њу добијате из дана у дан, правите мозаик о способностима, постигнућима и очекивањима од конкретног детата и тако креирате његово образовање.
Како наставници да креирају материјале за рад са децом са сметњама у развоју?
– Свако треба да одреди које ресурсе има на располагању. Постоје врло једноставне интервенције. На пример, у случају једног детета довољна интервенција је била да контролни задатак са шест питања исечете на траке и када одговори на једно дајете му следеће питање. У неким случајевима је пешчани сат давао добре резултате зато што фокусира пажњу детету. Ово су све идеје, а не рецепти. У причи о инклузивном образовању и образовању уопште нема рецепата, морате да пробате да бисте видели шта функционише јер је свако дете са сметњама у развоју специфично.
Можете ли да изнесете из свог богатог искуства како долазите до одређених решења?
– Навешћу најсвежији пример, али наглашавам ово није рецепт, већ прича о томе како смо тренутно у истраживању. Прошло је два месеца од поласка у школу детета које има елементе аутизма. Зна да чита и пише, зна и ћирилицу и латиницу, али чита механички и не разуме прочитано. Схватили смо да је способан за репродукцију, али трагамо за начинима како да му помажемо у продукцији одговора. За нас је тај део потпуна мистерија и ту смо стали. Испробаваћемо разне ствари, не могу чак ни да кажем шта ћемо све радити, нека ће се идеја родити тог дана или ће произаћи из наставног материјала који смо припремили. Одличан је у имитацији, што указује на то да верованто може да учи из искуства, пре него из материјала. Ставићемо под лупу тај његов капацитет за имитацију и видети да ли је можда то канал сазнавања и учења за њега, али можда ћемо то схватити у јуну 2023. године. У психологији постоји период који се зове илуминација, то је период пре него што дођете до открића, чини вам се да ништа не радите, да је све „мртво море” и да не знате шта ћете. Мислим да је тај период драгоцен јер се ту крчка идеја и само је питање времена и неких спољних подражаја кад ће вам пасти на памет шта да урадите. Сви ми волимо да знамо шта ће се сутра десити, али код себе морате неговати и толерисање неизвесности, јер ако то прихватите онда се нећете превише стресирати што нисте ИОП формулар попунили у новембру. Неопходно је да се смањи тензија јер је првенствени циљ да очувате себе као људско биће да вам буде добро. Ако напети улазите у школу, ако имате неразумевање директора или стручне службе врше притиска на вас, то није клима у којој може да се ради инклузивно образовање.
Каква клима треба да буде да би се подигао квалитет инклузивног образовања у Србији?
– Зависи од многобројних фактора. Потребно је да унапређујемо своје знање и вештине на дуге стазе. Прича о образовању је маратон, а не спринт и имајте то у виду. Нигде не јуримо, нећемо допринети ни детету, ни породици, ни сами себи ако јуримо. Важно је да се професионално оснажимо, да развијамо културу сарадње са родитељима који су непроцењиви сарадници, али и да подстичемо сарадњу у нашим малим школским заједницама, да гајимо разумевање, добре међуљудске односе. Битно је и да се ради на смањењу тензија у учионици зато што то деца осећају. Искористите све могуће ресурсе које имате. Нека остали ученици уз ваше инструкције буду помагачи. Подучавање је највећи степен искористљивости знања које поседујете, тако да ћете на крају од Шерлока Холамса којим смо почели постати диригент у својој учионици. Ако знате куда идете са неком децом кроз процес образовања, како да искрористите ресуресе других ученика, то су учионице у којима има доста весеља, у којима влада радна, захтевна атмосфера, али има и доста периода опуштености. То је нешто што прија сваком људским бићу, било да је реч о професионалцу у тој учионици, деци или њиховим родитељима.
Учите од ментора
Какав је савет за оне који су на почетку каријере у који се први пут суочавају са оваквим задатком?
– На почетку каријере имате механизам који се зове менторство. Нажалост, виђала сам пуно примера да се то формално спроведе и да се ментор само потпише на извештај приправнику. Волела бих да колеге које су на почетку каријере иду код својих ментора на часове. У правилницима постоји и таксативно наведено колико часова треба да проведу код ментора у учионици. Праксу не може ништа да замени. Ви ћете свакако истраживати према личним афинитетима и преференцијама, али је добро за почетак да видите како раде старије и искусније колеге. За мене је у овој области ментор била Татјана Чолин која је радила кратко време у земљи, а тренутно је независни стручњак и ангажована је у реформама разних образовних система и система социјалне заштите широм света. Од ње сам много научила у овој области, она је била мој ментор иако није радила у мојој школи.
Одговори на питања учесника скупа
Одговори на питања учесника скупа
Мирјана Трифуновић Паул је током вебинара одговарала и на питања оних који су слушали разговор, а ми преносимо неке од најзанимљивих одговора:
Шта ако родитељ одбије да да сагласност да дете ради по ИОП-у?
– О томе сам недавно разговарала са просветном инспекторком јер смо имамо такав случај у школи. Ако родитељ одбије да потпише сагласност за рад по ИОП2, дете се оцењује и процењује по уобичајеним образовним исходима програма наставе и учења и самим тим је могуће да добије јединице, а могуће је и да понавља разред. То је у складу са законском регулативом.
Да ли ИОП 1 треба да буде везан за садржај градива из разреда који ученик похађа или може да буде оно што није савладао из претходног разреда?
– У случају ИОП 1 се мора придржавати образовних исхода који су дефинисани од стране законодавца. Може се мењати наставни материјал, помагала, временска динамика, али не и образовни исходи.
Да ли ИОП 2 треба да повезујемо са наставном јединицом коју раде остали ученици?
– Не. Ако ученици, на пример раде Питагорину теорему, а дете са ниским интелектуланим способностима то не може да разуме, можете да му дате нешто што нема везе са Питагорином теоремом. Ово је у теорији идеално решење, али је у пракси често немогуће.
Зашто се мало пажње поклања ИОП-у 3?
– Ако имате шаренолико одељење, а таквих је све више, потребне су велике компетенције да стигнете до сваког ученика. Мислим да је то посао за који треба да сте високо мотивисани, за који треба да имате ресусе попут педагошких асистената. У неким другим образовним системима имате новчану мотивацију наставника (што није случај у нашој земљи), имате обиље ресурса, педагошке асистенте за слободне активности деце, аистенте који проводе велики одмор са децом, персоналне асистенте. Наравно да у таквом образовном систему лакше стигнете и да радите са ученицима по ИОП 3. Саветујем да ове ученике упутите на додатну наставу, било да се она одвија у школи или у регионалним центрима за таленте, а још једна могућност је и Петница.
Зар не мислите да су оволиким обраћањем пажње на децу са посебним потребама остала деца испаштају, односно губе време?
– Не. Истраживања чак показују да су социјалне вештине и компетенције остале деце веће ако су у одељењу имали дете са сметњама у развоју. Деца имају развијенију емпартију, социјалне вештине, већи ниво флексибилности и читав низ особина које су пожељне за живот. Нико није замислио инклузивно образовање тако да наставник седи поред детета које има сметње, а да осталима каже окрените ту и ту страну у уџбенику. То је вулгаризација инклузивног образовања. Нешто није у реду у тој учионици ако се деца осећају запостављено.
Да ли је неопходно радити ИОП за предмете из области вештина, музичке и и ликовне културе, у случају да дете похађа наставу по ИОП из осталих предмета?
– Мислим да не, зато што вештине немају везе са академскоим постигнућима и ту предметни наставник одређује шта ће са којим учеником радити.
