Из угла стручњака

ПОСТАВЉАЊЕ ЗДРАВИХ ГРАНИЦА КОД ДЕТЕТА

1. Како подстицати сарадљивост код детета

Дете у тренуцима јаких емоција и повређености, нема капацитете да се само смири. Зато су одрасли одговорни у остваривању контакта са дететом у тренуцима узнемирености. Регулација емоција је вештина која се усавршава целог живота, а на родитељима и васпитачима је да помогну детету да успостави равнотежу, да препозна емоције и на конструктиван начин их изрази. Важно је загрљајем, пољупцем, додиром, смирити узнемирено дете, и тек када се дете смири, очекивати разговор и сарадњу. Ако желимо сарадњу, избегавамо критику. Када критикујемо, преузимамо одговорност, дете ће избећи непожељно понашање да би избегло казну, али неће знати разлог. Уместо критике, можемо постављати питања како су се деца осећала у датим тренуцима, како мисле да су се други осећали… Питања постављамо радозналим тоном, не критички и процењивачки.

2. Постављање здравих граница и конструктивно реаговање у одређеним ситуацијама

Деца до друге године не разумеју правила, на том узрасту је све игра. Уколико вас дете од годину дана омета у куповини, нећете постићи позитивне ефекте викањем, претњама, забранама. Ако постоји алтернатива, немојте дете до друге године водити у куповину по продавницама. Када је то нужно, немојте водити гладно, ненаспавано, болесно дете. Деца старија од две године функционишу по принципу правила. Суштина је да се правила доследно примењују. Можете их заједно одредити, али је важно да су свима позната и да их увек примењујете. Мања је штета немати правила, него их примењивати недоследно.

Када дете предшколског узраста ради нешто што није безбедно, како онда поставити границе? Дете до друге године не разуме узрок и последицу, не разуме да ако се нагне кроз прозор, да ће пасти. Детету до друге године је потребно да испусти играчку или други предмет са хранилице да би уочило да ће тај пад произвести звук, можда чак и ломљаву. Зато је родитељ/васпитач одговоран да створи безбедну средину детету на том узрасту (да заштити утичнице, склони оштре, опасне предмете…). На каснијем узрасту деца такође функционишу по принципу правила која су јасна и доследно примењивана.

Како поставити границе када постоји ривалство између браће/сестара предшколског узраста у породици? Ривалство има свој развојни план, деца на овом узрасту конфликте најчешће решавају на физичком нивоу, касније прелазе на вербални ниво и уцене. Најпре треба смирити ситуацију, раздвојити их, помоћи им да регулишу јаке емоције узнемирености. Улога родитеља и васпитача је да помогне деци да уче вештине преговарања и јачају резилијентност код деце. Вештине се не уче након два пута поновљеног понашања, већ је потребно уложити много труда у понављање. Дете ће до седме године урадити све да њему буде добро, то не значи да је оно себично, већ да је на том моралном стадијуму. Родитељи и васпитачи нису овде судије, већ зреле особе које уче децу да на вербалном и невербалном нивоу решавају на конструктиван начин конфликте.

3. Да ли примењивати казну приликом постављања здравих граница код деце?

Казна код деце предшколског узраста даје најчешће следеће ефекте:

  • побуну, инат;
  • освету;
  • повлачење и
  • скривање.

Ниједну од ових реакција није пожељно развијати код деце. Суштина је да ниједном врстом казне нисте научили дете вештини постављања правила и граница.Под казном мислимо и на физичко кажњавање, претње, уцене, игнорисање.

Друга крајност казне је попустљив стил васпитања. Попустљивост такође не помаже у постављању здравих граница. Попустљивост у васпитању онемогућава детету да осети живот, да осети последицу пада, свађе са другом/другарицом… Ствара се претерана заштита и када одрасту, деца имају мању способност регулације емоција, мањи праг толеранције на неуспех, јер га нису доживела раније. Тешко подносе непријатности, несамостални су.

4. Логичка последица уместо казне

Уместо казне и попустљивости, родитељи и васпитачи могу коритити логичку последицу. Она мора бити повезана са понашањем које је неприхватљиво ,,Ако разбијеш прозор лоптом, платићемо од твог џепарца нови прозор“. Не сме бити у облику претње, већ изречена са поштовањем. Мора бити разумна, не можете забранити детету да једе целог дана или да излази из куће три дана.

5. Алати за постављање граница

  • Постављајте питања уместо наредбе, питања су постављена радозналим тоном ,,Шта треба да урадиш да би руке биле чисте?ˮ;
  • Потврдите емоције и изразите саосећање ,,Знам/разумем да је тешко прекинути игру, време је за спавањеˮ;
  • Укључите се и Ви: ,,Не желиш да скупиш играчке, можемо заједноˮ;
  • Имајте јасна правила и договоре унапред: ,,Знам да желиш слаткише пре ручка, какав је беше наш договор…ˮ;
  • Понудите избор (никада више од два избора код деце предшколског узраста): ,,Желиш воће за ужину, бираш ли јабуку или банану?ˮ;
  • Избегните држање лекција и придика;
  • Рутине дају детету сигурност у обављању дневних активности (време за оброке, спавање, игру, шетњу…) и
  • Договорите се око једног места у стану где дете може слободно да изрази своје емоције, али да никога не повреди. Деци и одраслима је потребно да изразе емоције, да их не држе закључане.

Кристина Миладиновић, мастер педагог

Кристина Миладиновић је педагог у ПУ ,,Наша младостˮ у Лапову. Основне студије је завршила на Филозофском факултету у Београду, а мастер студије на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је у основној и средњој школи као стручни сарадник и наставник предметне наставе. Посебна професионална интересовања су јој унапређивање партнерства са породицом, као и подстицање добробити деце и породице. У браку је и има две ћерке.