Izbornik
Izbornik
Adolescencija predstavlja period intenzivnih promena (fizičkih, intelektualnih, seksualnih) na putu ka razvoju novog identiteta. Ponašanje adolescenata na prelazu iz dečijeg u odraslo doba često je nepredvidivo i oni se u potrazi za identitetom i regulisanjem granica mogu suočiti sa različitim problemima sa anksioznošću, depresijom, niskim nivoom samopoštovanja i problemima sa kontrolom impulsa. Sve ovo predstavlja značajne faktore koji povećavaju sklonost ka rizičnom ponašanju koje se često javlja u adolescenciji, pa i prema razvijanju ideja o suicidu i pokušajima samoubistva. Ukoliko je sistem podrške neadekvatan ili odsutan, moguće su dve vrste ponašanja: nasilno ili depresivno i samopovređujuće.
Zato su adolescentima potrebni odrasli koji mogu da razumeju razvojnu fazu i ponašanja dece i da im pomognu na odgovarajući način. Za ovaj period potrebno je stabilno i čvrsto vođstvo.
Adolescencija se smatra razvojnom krizom u životu osobe i razvoja ličnosti osobe. Životne krize su kratkotrajne okolnosti koje pred izazov stavljaju ono što jesmo, način na koji živimo, uverenja koja imamo, izazivajući psihičku pometnju. Jedna vrsta životne krize je razvojna kriza – ona u vezi sa rastom, razvojem i smenom životnih faza (npr. polazak u školu, adolescencija, završetak školovanja, zaposlenje, preseljenje i dr.), a druga vrsta je situaciona kriza − ona u vezi sa nekim negativnim spoljašnjim događajem (npr. povreda, bolest, gubitak i dr.). Svaka životna kriza je prostor između zdravlja i bolesti, podjednake su šanse i za jedno i za drugo. Ako dođe do negativnog ishoda krize, posledice mogu biti hronično anksiozno i/ili depresivno raspoloženje, osećanje krivice i kajanja, osećaj beznadežnosti, ljutnje, agresije, antisocijalno ponašanje, povlačenje, sužen obim pažnje, smanjenje intelektualne efikasnosti, gubitka povezanosti sa drugima itd. Međutim, u toku života i uporedo sa krizom, adolescent može imati i traumatično iskustvo.
Trauma je događaj čiji intenzitet prevazilazi kapacitete za adaptaciju kod osobe; to su vrlo snažni, često ekstremno neprijatni događaji koji su izvan svakodnevnog ljudskog iskustva.
U adolescenciji su to najčešće „lični” traumatski događaji: fizičko, psihičko, seksualno, socijalno, digitalno nasilje (pored, naravno mogućih, nesreća, ratnih stanja, prirodnih katastrofa). Trauma izaziva intenzivnu psihološku/emocionalnu patnju kod većine ljudi: fizičke tegobe, uznemirujuće misli, ponovno proživljavanje traumatskog događaja u mislima, košmari, izbegavajuća ponašanja, agresivnost, povlačenje u sebe, želja za samoubistvom, i drugo.
Šira socijalna sredina i opšti uslovi života, takođe mogu biti rizični faktori. Ukoliko se adolescent nalazi u nepovoljnom socio-ekonomskom položaju i/ili su mu ugrožena neka ljudska prava, veća je šansa da će reagovati derepresivno, agresivno, samodestruktivno i dr. Normalizacija (zlo)upotrebe psihoaktivnih supstanci i njihova dostupnost, kao i romantizacija mentalnih bolesti u okruženju u kojem se kreće (realnom i virtuelnom – preko interneta) su dodatni rizični faktori. Konačno, izazovi sa društvenih mreža i čitanje i slušanje o samoubistvu kroz medije, može podstaći imitativna ponašanja − Verterov efekat (pojava da se kod opšte populacije može javiti preokupacija, opsesivne misli i jaka osećanja, pa i pokušaj samoubistva, kao odgovor/reakcija na stresnu informaciju o suicidu druge osobe) kod adolescenata može biti vrlo izražen, jer razvojno jesu u fazi koja podrazumeva oponašanje drugih osoba (vršnjaka i odraslih).
Jedan od značajnijih faktora razvoja je svakako i porodica i događaji unutar porodice.
Adolescenti sa suicidnim ponašanjem imaju više stresnih životnih događaja, od kojih se jedan značajan broj odnosi na porodične: odvajanje, gubitak značajnih osoba, preseljenje, bolest, razvod roditelja, neslaganja i sukoba između roditelja, zlostavljanje i slično.
Porodice iz kojih potiču adolescenti sa suicidnim ponašanjem opisane su kao porodice sa malo kontrole, kohezije i podrške, a sa mnogo konflikata i disfunkcionalnih obrazaca komunikacije. Odnosi sa roditeljima i porodična funkcionalnost smatraju se značajnim faktorima, kako rizičnim tako i preventivnim, za suicidno ponašanje. Istraživanja pokušaja suicida među mladima ukazuju na značaj određenih stresnih životnih događaja u poslednjih godinu dana pre pokušaja suicida, a to su:
• češće svađe sa roditeljima,
• pritisak roditelja zbog školskog neuspeha,
• socijalna izolacija,
• neprepoznavanje razvojnih potreba,
• emocionalno hladni ili nepristupačni roditelji,
• vređanje, ponižavanje i
• fizičko kažnjavanje od strane roditelja.
Pored problema u porodici, problemi u školi se smatraju najznačajnijim faktorima rizika za suicid kod dece. Buling u školi je ozbiljan problem. Prema jednoj obimnoj studiji, rađenoj u 40 evropskih zemalja, rasprostranjenost nasilja u školi kreće se od 7% do 40%. Buling se definiše kao namerno i ponovljeno agresivno ponašanje koje uključuje neravnotežu moći, kao i nasilno ponašanje pojedinca ili grupe sa ciljem postizanja moći i prestiža. Deli se na fizičko, verbalno i relaciono. Fizičko i verbalno se još zovu direktna agresija, a relaciono indirektno ili socijalna agresija. Dečaci češće koriste fizičko nasilje, a devojčice relaciono. Nasilje u školi predstavlja visoko rizičan faktor za samoubistvo, a viktimizovani bulingom ili sajber bulingom, često su depresivni i imaju suicidne ideje, samopovređivanja i pokušaje suicida. Prema studiji o samopovređivanju učenika i reagovanja osoblja u školi (Evans & Hurrell, 2016: 1, 9), izdvojeno je pet važnih „meta tema”:
1. nema edukacije iz ove oblasti (o suicidnom ponašanju mladih),
iako postoji potreba učenika da se o tome govori;
2. ukoliko samopovređivanje krši neka institucionalna pravila može da
se tretira kao „loše ponašanje” i učenik ne dobija adekvatnu podršku;
3. deca koja se samopovređuju, dobijaju uputstva školske uprave da se
obrate stručnjacima van škole, iako učenici nekad žele da dobiju podršku nastavnika;
4. stres i anksioznost mogu biti povezani sa školskim okruženjem, te da
utiču na povećanje stope samopovređivanja;
5. nasilje u školi može bitno da utiče na ovakvo ponašanje.
Prevencija suicida kod dece i mladih uključuje zajedničku akciju porodice, škole, medija i društva uopšte, kako bi se razvijala svest kako prepoznati i reagovati na prve pokazatelje adolescenta u krizi.
„Porodica sa adolescentom” predstavlja jednu fazu u životnom ciklusu porodice u kojoj je potrebno napraviti nove (propustljive) granice. Adolescenti unose u porodicu nove vrednosti, stavove, prijatelje, što zahteva određen nivo fleksibilnosti granica, važnih za postepeno osamostaljivanje dece. Da bi se porodica razvijala, neophodno je da se, s jedne strane, zadrže određene granice i strukture, a s druge, da se omogući veća sloboda adolescentu da zadovoljava svoje razvojne potrebe: nezavisnost, samostalnost, moć, pripadnost, zabavu! Važno je i širiti informacije o mogućim načinima podrške i pomoći u lokalnoj zajednici, kroz obrazovni sistem, medije, društvene mreže.
Najvažnije je da pošaljemo poruku deci i mladima da je u redu ako zatraže pomoć kada se osećaju loše, da je „ok da nije ok” i da budemo tu za njih, kada u ovo poveruju i pokušaju da potraže pomoć.
Ljiljana Marković, specijalni pedagog Educentra
Jelena Vukičević, psiholog Educentra
Educentar
Tim Educentra čini specijalni pedagog Ljiljana Marković i psiholog Jelena Vukičević, sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim porodicama, za čiji su tretman specijalizovane. Koautori su i realizatori psihološko-preventivnih programa za opštu populaciju, kao i obuka i edukacija za studente i diplomce i stručnjake iz sistema socijalne i zdravstvene zaštite i prosvetnog sistema.
