Изборник
Изборник
Адолесценција представља период интензивних промена (физичких, интелектуалних, сексуалних) на путу ка развоју новог идентитета. Понашање адолесцената на прелазу из дечијег у одрасло доба често је непредвидиво и они се у потрази за идентитетом и регулисањем граница могу суочити са различитим проблемима са анксиозношћу, депресијом, ниским нивоом самопоштовања и проблемима са контролом импулса. Све ово представља значајне факторе који повећавају склоност ка ризичном понашању које се често јавља у адолесценцији, па и према развијању идеја о суициду и покушајима самоубиства. Уколико је систем подршке неадекватан или одсутан, могуће су две врсте понашања: насилно или депресивно и самоповређујуће.
Зато су адолесцентима потребни одрасли који могу да разумеју развојну фазу и понашања деце и да им помогну на одговарајући начин. За овај период потребно је стабилно и чврсто вођство.
Адолесценција се сматра развојном кризом у животу особе и развоја личности особе. Животне кризе су краткотрајне околности које пред изазов стављају оно што јесмо, начин на који живимо, уверења која имамо, изазивајући психичку пометњу. Једна врста животне кризе је развојна криза – она у вези са растом, развојем и сменом животних фаза (нпр. полазак у школу, адолесценција, завршетак школовања, запослење, пресељење и др.), а друга врста је ситуациона криза − она у вези са неким негативним спољашњим догађајем (нпр. повреда, болест, губитак и др.). Свака животна криза је простор између здравља и болести, подједнаке су шансе и за једно и за друго. Ако дође до негативног исхода кризе, последице могу бити хронично анксиозно и/или депресивно расположење, осећање кривице и кајања, осећај безнадежности, љутње, агресије, антисоцијално понашање, повлачење, сужен обим пажње, смањење интелектуалне ефикасности, губитка повезаности са другима итд. Међутим, у току живота и упоредо са кризом, адолесцент може имати и трауматично искуство.
Траума је догађај чији интензитет превазилази капацитете за адаптацију код особе; то су врло снажни, често екстремно непријатни догађаји који су изван свакодневног људског искуства.
У адолесценцији су то најчешће „лични” трауматски догађаји: физичко, психичко, сексуално, социјално, дигитално насиље (поред, наравно могућих, несрећа, ратних стања, природних катастрофа). Траума изазива интензивну психолошку/емоционалну патњу код већине људи: физичке тегобе, узнемирујуће мисли, поновно проживљавање трауматског догађаја у мислима, кошмари, избегавајућа понашања, агресивност, повлачење у себе, жеља за самоубиством, и друго.
Шира социјална средина и општи услови живота, такође могу бити ризични фактори. Уколико се адолесцент налази у неповољном социо-економском положају и/или су му угрожена нека људска права, већа је шанса да ће реаговати дерепресивно, агресивно, самодеструктивно и др. Нормализација (зло)употребе психоактивних супстанци и њихова доступност, као и романтизација менталних болести у окружењу у којем се креће (реалном и виртуелном – преко интернета) су додатни ризични фактори. Kоначно, изазови са друштвених мрежа и читање и слушање о самоубиству кроз медије, може подстаћи имитативна понашања − Вертеров ефекат (појава да се код опште популације може јавити преокупација, опсесивне мисли и јака осећања, па и покушај самоубиства, као одговор/реакција на стресну информацију о суициду друге особе) код адолесцената може бити врло изражен, јер развојно јесу у фази која подразумева опонашање других особа (вршњака и одраслих).
Један од значајнијих фактора развоја је свакако и породица и догађаји унутар породице.
Адолесценти са суицидним понашањем имају више стресних животних догађаја, од којих се један значајан број односи на породичне: одвајање, губитак значајних особа, пресељење, болест, развод родитеља, неслагања и сукоба између родитеља, злостављање и слично.
Породице из којих потичу адолесценти са суицидним понашањем описане су као породице са мало контроле, кохезије и подршке, а са много конфликата и дисфункционалних образаца комуникације. Односи са родитељима и породична функционалност сматрају се значајним факторима, како ризичним тако и превентивним, за суицидно понашање. Истраживања покушаја суицида међу младима указују на значај одређених стресних животних догађаја у последњих годину дана пре покушаја суицида, а то су:
• чешће свађе са родитељима,
• притисак родитеља због школског неуспеха,
• социјална изолација,
• непрепознавање развојних потреба,
• емоционално хладни или неприступачни родитељи,
• вређање, понижавање и
• физичко кажњавање од стране родитеља.
Поред проблема у породици, проблеми у школи се сматрају најзначајнијим факторима ризика за суицид код деце. Булинг у школи је озбиљан проблем. Према једној обимној студији, рађеној у 40 европских земаља, распрострањеност насиља у школи креће се од 7% до 40%. Булинг се дефинише као намерно и поновљено агресивно понашање које укључује неравнотежу моћи, као и насилно понашање појединца или групе са циљем постизања моћи и престижа. Дели се на физичко, вербално и релационо. Физичко и вербално се још зову директна агресија, а релационо индиректно или социјална агресија. Дечаци чешће користе физичко насиље, а девојчице релационо. Насиље у школи представља високо ризичан фактор за самоубиство, а виктимизовани булингом или сајбер булингом, често су депресивни и имају суицидне идеје, самоповређивања и покушаје суицида. Према студији о самоповређивању ученика и реаговања особља у школи (Evans & Hurrell, 2016: 1, 9), издвојено је пет важних „мета тема”:
1. нема едукације из ове области (о суицидном понашању младих),
иако постоји потреба ученика да се о томе говори;
2. уколико самоповређивање крши нека институционална правила може да
се третира као „лоше понашање” и ученик не добија адекватну подршку;
3. деца која се самоповређују, добијају упутства школске управе да се
обрате стручњацима ван школе, иако ученици некад желе да добију подршку наставника;
4. стрес и анксиозност могу бити повезани са школским окружењем, те да
утичу на повећање стопе самоповређивања;
5. насиље у школи може битно да утиче на овакво понашање.
Превенција суицида код деце и младих укључује заједничку акцију породице, школе, медија и друштва уопште, како би се развијала свест како препознати и реаговати на прве показатеље адолесцента у кризи.
„Породица са адолесцентом” представља једну фазу у животном циклусу породице у којој је потребно направити нове (пропустљиве) границе. Адолесценти уносе у породицу нове вредности, ставове, пријатеље, што захтева одређен ниво флексибилности граница, важних за постепено осамостаљивање деце. Да би се породица развијала, неопходно је да се, с једне стране, задрже одређене границе и структуре, а с друге, да се омогући већа слобода адолесценту да задовољава своје развојне потребе: независност, самосталност, моћ, припадност, забаву! Важно је и ширити информације о могућим начинима подршке и помоћи у локалној заједници, кроз образовни систем, медије, друштвене мреже.
Најважније је да пошаљемо поруку деци и младима да је у реду ако затраже помоћ када се осећају лоше, да је „ок да није ок” и да будемо ту за њих, када у ово поверују и покушају да потраже помоћ.
Љиљана Марковић, специјални педагог Едуцентра
Јелена Вукичевић, психолог Едуцентра
Едуцентар
Тим Едуцентра чини специјални педагог Љиљана Марковић и психолог Јелена Вукичевић, са вишегодишњим искуством у раду са децом и младима са проблемима у понашању и њиховим породицама, за чији су третман специјализоване. Kоаутори су и реализатори психолошко-превентивних програма за општу популацију, као и обука и едукација за студенте и дипломце и стручњаке из система социјалне и здравствене заштите и просветног система.
