Из угла стручњака

Сарадња породице и школе

Полазећи од уверења да су породица и школа примарни системи дечијег раста и развоја и да њихов усклађен однос и интеракција воде добробитима дечијег развоја, веома је важно пажњу посветити неговању овог односа, имајући у виду перспективе свих учесника процеса.
У нашој земљи се о односу породице и школе говори применом термина сарадња. Термин сарадња обухвата широк спектар активности и садржаја који родитељи (породица) и наставници (школа) реализују са циљем унапређења различитих аспеката дечијег живота. О бенефитима добро организоване сарадње породице и школе сведоче и резултати многобројних научних истраживања, који пре свега указују на позитивне аспекте дечијег развоја у области социјализације, понашања, образовног успеха, мотивације за учење и слично. Поред бенефита дечијег развоја, добро организована сарадња води добробитима свих учесника процеса – родитеља и наставника (формирање позитивне школске климе, самопоуздање родитеља, задовољство у области родитељства…).
Међутим, треба истаћи да упркос позитивним ефектима сарадње породице и школе, у васпитно-образовној пракси се опажају тешкоће са којима се сусрећу, како родитељи, тако и наставници и деца. У научној литератури се у том смислу говори о јазу између праксе и реторике сарадње породице и школе.

Aкценат је само на причи о значају и важности сарадње, док су конкретне ефективне активности и садржаји у оквиру које би и родитељи и наставници дали допринос у другом плану. Поставља се питање зашто је то тако?

Део одговора на постављено питање сигурно се налази и у чињеници да је сарадња породице и школе сложен, мултидимензионалан однос, условљен великим бројем фактора школе и породице и ширег друштвеног контекста. У том смислу важно је приликом разматрања и планирања сарадње имати у виду управо неке, ако не и све факторе утицаја на квалитет односа сарадње. У наставку рада ћемо указати на факторе који отежавају сарадњу наставника и родитеља, а који се базирају на ставовима наставника према родитељима.

Шта спутава сараднички однос породице и школе?

Када говоримо о сарадњи породице и школе најчешће се мисли на сарадњу родитеља и наставника. Наставници као представници школе имају веома важну улогу у планирању и реализацији сарадње са родитељима. Став и однос наставника према родитељима у значајној мери утиче на грађење успешне, ефективне сарадње. Резултати научних истраживања из ове области указују да наставници интеракцију са родитељима често доживљавају као непријатну и стресну. Узрок стреса и непријатности сигурно се делом налази и у ставу који наставници имају према родитељима, а који могу негативно утицати на грађење ефективног сарадничког односа.

Родитељи као проблем и противници

Постоји тенденција да наставници родитеље доживљавају као противнике. Када родитељи сматрају да са њиховим дететом нешто није у реду или да дете има неки проблем, упркос уверавању наставника да то није тако, често се родитељи етикетирају као они који претерују. Исто тако, када се родитељи не слажу са проценом наставника о свом детету, када желе друго мишљење, онда се за њих каже да „негирају реалност”. С друге стране, када су родитељи упорни у својим захтевима, одбијајући сугестије наставника, често су доживљени и као „агресивни”. Уколико наставници на наведене начине опажају и доживљавају родитеље, етикетирајући их, ефективна сарадња је свакако отежана. То може створити конфликт између родитеља и наставника.
Важно је имати на уму да наставници могу имати различите циљеве и приоритете сарадње са родитељима. Циљеве и приоритете сарадње треба јасно освестити, представити их родитељима и водити се њима приликом планирања заједничких активности са родитељима, наравно имајући у виду родитељске капацитете.

Родитељи као мање способни

Постоји тенденција да се родитељи посматрају као они који не опажају ситуацију реално, као они који су мање пажљиви и мање интелигентни од професионалаца. Стога се не уважавају идеје и мишљења родитеља. Услед тога родитељи имају осећај да немају кредибилитет који заслужују. Важно је имати у виду да већина родитеља има обиље информација о деци које могу бити драгоцене за наставнике током рада са децом. Корисно је имати став да су наставници, психолози, педагози професионалци, стручњаци за дечије образовање и развој, а родитељи су стручњаци за своју децу.

Родитељи којима је потребно саветовање

Неки стручњаци сматрају да многи родитељи који имају проблеме са децом тешко прихватају ту чињеницу, услед чега им је потребно саветовање. Тиме родитељи долазе у фокус пажње, а не дете, и то може бити изузетно фрустрирајуће за родитеље. Како би се избегао могући конфликт важно је ослонити се на снаге родитеља, а не на њихове слабости.

Родитељи као узрок проблема

Још једна могућа препрека у развијању ефективног односа родитеља и школе је случај када наставници сматрају да су родитељи узроковали или допринели проблемима деце.

Ово се чешће дешава са децом која имају емоционалне или проблеме понашања. У таквим случајевима родитељима се често приписује да су децу лишили љубави или дисциплине. Дешава се да уколико деца имају потешкоћа у учењу разлози буду приписани лошем родитељству.

Многи родитељи који имају децу са потешкоћама или инвалидитетом доживљавају кривицу из једног или другог разлога. Неки се питају да ли су они на било који начин одговорни за изазивање проблема, док се други осећају кривима што нису били у могућности да проводе више времена радећи са својом децом на превазилажењу проблема.

Можемо закључити да није пожељно са родитељима комуницирати на принципу изазивања осећаја кривице, директно или индиректно, јер то неће помоћи у превазилажењу осећаја кривице. Са осећајем кривице и пољуљаним самопоуздањем родитељи тешко могу допринети ефективности сарадње.

Рањиви родитељи

Наставници могу сматрати родитеље превише рањивим и самим тим их не третирају као сараднике, односно партнере. То се најчешће дешава када наставници не желе да кажу родитељима целу истину о тешкоћама са којима се сусреће њихово дете. Дакле, неке од слабости детета могу бити ублажене или се родитељима може дати превише оптимистичан поглед на будући напредак детета. Ово не доприноси развијању добрих односа, пошто родитељи у великој мери цене мишљење и суд професионалаца о њиховом детету.

Наставници и професионалци који се у односу са родитељима понашају супериорно заправо доприносе осећају рањивости родитеља, што може довести до стварања одбрамбеног става родитеља и отпора. Осећај рањивости је разумљива реакција код родитеља који траже помоћ за своје дете, а посебно и за себе. Дакле, професионалци треба да умире тај осећај несигурности, рањивости родитеља, а често се дешава да несвесно управо то не чине. Услед тога неопходно је развијати комуникацијске вештине које су неопходне за комуникацију са родитељима.

„Професионална дистанца” према родитељима

Многи наставници су у односу са родитељима „хладни”. Жаргонски речено, држе их на професионалној дистанци. Они не желе блиске односе са родитељима, јер сматрају да то може узроковати проблеме. Овакав став може резултирати негативним ставом родитеља и може бити последица недостатка поверења родитеља. Имајући у виду да су многи наставници и професионалци управо школовани да примењују емоционалну дистанцу са родитељима, с друге стране родитељи ту дистанцу могу тумачити као недостатак емпатије за њихову ситуацију.

Ставови потребни за ефективан рад са родитељима

Насупрот негативним ставовима које наставници могу имати према родитељима, они као професионалци морају сагледати капацитете родитеља и породични контекст. Родитељи сагледани као потенцијални ресурс, са информацијама и подацима о детету и породичном окружењу, могу чинити драгоцени допринос сарадничком односу. То значи да треба бити заинтересован и у сарадњи са родитељима примењивати вештине асертивности.

Пожељно је да наставници саопштавају родитељима своје ставове искрено уз поштовање и емпатију. Увек треба искрено наступити и рећи уколико нешто представаља непознаницу. Скривање иза професионалне фасаде компетенција не води добробитима сарадње.

Пожељно је уважавати мишљења и ставове родитеља, озбиљно их размотрити. У већини случајева жеље родитеља треба поштовати чак и ако су у супротности са ставовима професије, јер родитељи имају дугорочну одговорност за своју децу.

Што је најважније, наставници морају развијати емпатију са родитељима. Веома је важно сагледати ситуацију из перспективе родитеља и детета. Разумевање ситуације родитеља и деце, прожето емпатијом у већој мери доприноси продуктивности сарадње.

Наташа Духанај, педагог
Основна школа „Веселин Маслеша”, Београд

О ауторки текста…

Наташа Духанај је педагог у ОШ „Веселин Маслеша” у Београду. Дугогодишњим радним искуством у школи, како у средњој тако и основној, стицала је искуство и проширивала знања у раду са наставницима (колегама), децом и родитељима. Последње три године се налази и у улози студента докторских студија Филозофског факултета у Београду. Професионалну пажњу и интересовање посебно јој окупира тема и проблематика сарадње породице и школе и у оквиру ове области се труди да даје свој стручни и научни допринос. Живи у складном браку, има ћерку.