Канцеларија педагога крије мноштво прича које не може свако да разуме; крије договоре, одговоре, сарадњу, гомилу докумената; крије забринутост, а понекад и коју пуштену сузу, сузу родитељске немоћи и муке, сузу повређене ученичке сујете или истинског покајања, сузу наставниковог терета и проблема одељењских старешина. Но, никада није канула суза из оне душе која би можда требала најгласније да плаче, а то су малене душе које су из различитих разлога остале ускраћене дисања пуним капацитетом здравог, безбрижног и интерактивног детињства. Познати психолог који је проучавао међусобну зависност средине у којој дете живи и његовог понашања каже: „Дајте ми тек рођено дете да га одгајам и ја ћу га научити да пузи и хода; да се пење и гради куће од дрвета и камена; учинићу га лоповом или револверашем. Могућности обликовања у било ком смеру готово су бесконачне”. У очима овакве деце мораш сам упловити да би пружио праву врсту помоћи. Бродићем поверења мораш прво отићи до њиховог срца и ту бацити сидро. Мораш му срце нахранити топлом речју, осмехом. Мораш му срце залити примереном шалом. Мораш му у срцу покренути радост занимљивом игром или активношћу, верујући да тај импулс радосног рада може стићи до свих делића дететовог бића. Када се добро усидриш и пошаљеш прави импулс онда лако можеш шетати по његовом маленом, рањивом бићу и мудро га водити.Највећа плата за рад са оваквом децом јесте њихова сарадња, отвореност, жеља да дођу што пре опет, махање са осмехом када те сретну међу другим особама, позитивна порука родитеља и најмања промена у већој вршњачкој групи која траје макар и један дан. Ех, како би њихов живот изгледао другачије да средина у којој су постављени уме на прави начин да их „залива”, да их утопљава и раскрављује страхове, несигурности, падове и да грешке претвара у повратне информације, а не у неуспехе над којима се држе конференције. Деца којој је неопходна додатна подршка у школи, а и ван ње, функционишу само у личном односу и неопходан је наш градитељски приступ. Не би требало да им дајемо само да беру цвеће, већ да их научимо да узгајају сопствене биљке. Свако дете можемо посматрати као једно семе. Загледани у његову дубину, угледаћемо клицу новог живота за чији раст смо сви по мало одговорни, јер нема случајних сусрета. Ипак, истински смо делатни у развијању дечјег живота само ако се бродићем поверења укрцамо у његово малено и нежно срце док га тинејџерске и младалачке воде не преклопе таласима недодирљивости. Тада само ретки, искусни и мудри могу наћи пут који мора бити и увек јесте био – љубав према човеку и према животу.