Изборник
Изборник
Реч аутора
НТЦ систем учења је настао повезивањем неурофизиологије и педагогије. Постојала је потреба за таквим програмом, који би директно повезивао медицинска истраживања из области неурофизиологије са потребама ученика у школи, пре свега из области учења. Бројна истраживања из неурофизиологије немају своју практичну примену у педагогији. Прво се објаве у стручним медицинским часописима, а у најбољем случају тек после пет до десет година појаве се у уџбеницима медицинске физиологије. После тога, могуће је да прође још толико година, док неко важно истраживање из медицине не дође у уџбенике педагогије или психологије. То је сувише касно, јер уколико желимо да помогнемо ученицима да се припреме за будућност, морамо да уважавамо брзе промене окружења и прилагођавамо рад, и по потреби мењамо методе. Ово је посебно важно, имајући у виду да од десет најтраженијих занимања данас (преко друштвене мреже ЛинкедИн), чак осам није постојало пре десет година или је тек тада настало. Практично, то значи да спремамо ученике за занимања која још не постоје и тако се долази и до јасног циља образовног процеса – да учимо ученике да мисле и повезују информације, а не да уче напамет и памте гомилу информација које су понекад и потпуно непотребне. Наравно, важно је да ученици усвајају информације, али не напамет. Постоје друге методе које су боље од учења напамет и бескрајних понављаља песмица, дефиниција и лекција. Те друге методе су предмет проучавања НТЦ система учења. Резултати у пракси показују исправност овог приступа, али и медицинска истраживања (фМРИ) показују да НТЦ методе активирају значајно веће регије мозга у односу на класично репродуктивно учење.
НТЦ систем учења има оригиналне методе, неке старије класичне методе и игре су модификоване, а све у циљу да учење личи на игру, јер на тај начин ученици лакше савладавају градиво, науче лекцију, дуже памте и повезују научено градиво.
Примена у разредној настави из угла учитељице
Захваљујући великој слободи која је остављена учитељима и наставницима код избора метода, техника, облика и средстава рада у настави од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја и акредитацији НТЦ система учења од стране Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије (Kаталог сталног стручног усавршавања васпитача, наставника и стручних сарадника, кат. бр. 508, K2, П3), омогућено ми је да радим са децом примењујући НТЦ методе и технике рада, након обуке од стране аутора НТЦ програма и чланова НТЦ стручног тима.
НТЦ методе: сликовно-асоцијативни приказ песмице и лекције, нелогичне приче, сакривање речи у реченици, дупле асоцијације, паралелне асоцијације, загонетна питања и многобројне НТЦ технике које примењујем кроз друштвене НТЦ игре, креиране од стране стручног тима, омогућавају ми моделовање готово свих наставних садржаја кроз игру. Први задатак је био да овладам НТЦ методама и техникама, да их свакодневно вежбам код куће и да их методички обликујем кроз рад са децом како би се деца подстакла на проналажење информација. Радећи на овај начин, наставни садржаји су ми често недовољни. Деци недостају информације, па их траже у енциклопедијама, часописима, на интернету. Наставне садржаје свих наставних предмета интегришем у играма. На овај начин користим интегрисан приступ наставним садржајима свих предмета. Најважнији тренутак у настави је када ученици почну сами да креирају игре, за које им је потребно повезивање информација из више наставних области.
Важан фактор у раду по НТЦ систему учења су, као и у свим другим измењеним, непознатим активностима у школи, родитељи и њихова подршка учитељу. Пошто родитељи углавном нису имали прилику да раде на овај начин, задатак ми је и да едукујем и родитеље. Постоји опасност да, из незнања и погрешних интерпретација НТЦ система учења, родитељи дођу до закључка да се деца у школи „глупирају”, са чим се нажалост, дечја игра често изједначава. Из вишегодишњег искуства по НТЦ методологији, препорука је да се одржавају радионице са родитељима на почетку увођења сваке НТЦ методе и технике, како би родитељи могли пратити рад детета и разумети оно што радим и како радим. Поред редовних радионица са родитељима, честих родитељских састанака, нарочито у првом разреду, креирала сам и портал свог одељења на коме постављам примере из наставе са објашњењима НТЦ метода и техника и резултате дечјег рада.
Деца углавном не знају да испричају родитељима шта су радили у школи. Најчешће само кажу да су се играли, нарочито у првом и другом разреду. Пошто се често на часу преплићу наставни садржаји више наставних предмета, дешава се да дете не направи разлику између наставних предмета и не може да прати распоред часова. Ово су ми добри показатељи да сам остварила висок ниво квалитета наставе, јер се у савременим педагогијама инсистира на интеграцији наставе више наставних предмета и на знању као јединственом систему. У току наставе ученици не реагују на школско звоно, јер им се игром активира дубока пажња коју звоно не може да поремети, а услов је за учење, разумевање и памћење.
У раду ћу навести неколико примера модела обраде појединих наставних садржаја из Српског језика, Математике, Света око нас, Природе и друштва и Музичке културе употребом НТЦ метода и техника.
НТЦ методе и технике, друштвене игре
НТЦ систем учења ми је дао „алат” који ми олакшава практичан рад са децом кроз скуп метода, техника учења и друштвених игара које значајно помажу – како мени, тако и деци да науче да уче.
Нелогичне приче, нелогичне сцене и ланчане нелогичне приче
У раду са децом често користим чињеницу да је мозак орган за преживљавање и да најбоље памти нелогичне ствари – оне које одступају од свакодневних и устаљених, и тако им помажем да повежу и запамте кључне речи из лекције, подстичући асоцијативно мишљење. Нелогична прича је НТЦ техника у којој од три (или више) појма правимо реченицу, кратку причу, која треба да буде што једноставнија и да се састоји, у најбољем случају, само од тих речи. Нелогичну сцену правимо од две речи. Овакве приче најчешће користим на часовима. У почетку овладавања НТЦ методама и техникама, то је била најтежа техника за разумевање и примену. Тек када сам у потпуности савладала НТЦ методе и технике и правилно их применила, њихова примена је дала и резултате. Kада састављамо нелогичну причу од асоцијација на више од три појма, настаје ланчана нелогична прича. У оваквој причи нема ограничења у вези са бројем речи.
Пример:
Наставна јединица – Заједничке особине живих бића, Свет око нас, 2. разред
Од фонетских или семантичких асоцијација на обележја живих бића, написаних у заградама: размножавање (трудница), рађање (љуска јајета), раст (жир, храст), дисање (нос), храњење (прибор за јело), старење (патике старке) и умирање (суза) дете је смислило ланчану нелогичну причу: „Трудница је, док је из љуске јајета јела жир на врху храста пала и разбила нос. На виљушци је поцепала старке, па се расплакала.” Нелогична прича или сцена је добра ако код ученика изазове смех. Само такву причу ученици памте. Асоцијације и нелогична прича се обавезно илуструју. Уколико је редослед памћења појмова важан, као у овом случају, потребно је да се асоцијације повезују утврђеним редом и у причи.
Сакривање речи у реченици је техника помоћу које памтимо кључне речи и појмове из лекције. Техника изискује креативност, богат речник, повезивање и комбиновање речи, како би се направила смислена целина у форми изјавне реченице или питања. Реченицу је битно пажљиво осмислити, јер добро састављена реченица лакше се памти, као и сакривена реч. Састављање реченице прати захтеван мисаони процес, што је највећа добит од ове технике.
Циљ је да ученици овладају техником сакривања на вишем нивоу, односно, да је сакривена реч одговор на питање које се том реченицом поставља или је у блиској вези са значењем реченице.
Пример:
Наставна јединица Село и град, Свет око нас, 2. разред
Најављујем наставну јединицу тако што ученицима прво кажем реченицу у којој је сакривена кључна реч. У почетку сам реченицу са сакривеном речи записивала на табли. Kада су ученици савладали технику сакривања речи, реченице сам
саопштавала вербално. Писала сам само док ученици нису овладали техником сакривања речи, а онда су убрзо почели сами да сакривају кључне речи у лекцијама.
„Где се лоптом деца безбедно играју?” (село)
„Где је често игра деци ускраћена?” (град)
Навела сам примере у којима су речи сакривене на вишем нивоу, јер су сакривене између две речи, на крају једне и почетку друге, а сакривена реч је одговор на постављено питање.
Сликовно – асоцијативни приказ песмице и лекције
Без обзира да ли се ради о сликовно-асоцијативном приказу песмице, нелогичне приче, лекције или дефиниције, принцип код примене ове технике је исти. Први корак ка прављењу доброг сликовног приказа је да се пронађе „добра” асоцијација за све појмове које сматрамо кључним за текст који сликовно приказујемо, а други корак је да те асоцијације повежемо у неколико слика и тако добијемо причу од слика, попут стрипа. Овде је битно напоменути да је циљ направити сликовни приказ, не сликовно писмо. У почетку је тешко разликовати илустровање и сликовно-асоцијативни приказ. Иако се ова техника најчешће везује за НТЦ систем учења након пређене обуке, често се погрешно интерпретира и пређе у илустровање или сликовно писмо. Потребно је уложити доста времена и труда да би ученици правилно користили ову технику и да би им помогла у савладавању градива. Нарочито је важно објаснити родитељима разлику, како би могли пратити дете. Kод млађе деце и на почетку примене, сликовно-асоцијативни приказ личи на сликовно писмо, док касније прераста у једну слику. Апстрактне појмове, мисаоне именице претварамо у конкретан појам и тај појам цртамо. На пример, реч идеја приказујемо као сијалицу, рана као ханзапласт, племенитост као витеза.
Пример :
Сликовно – асоцијативни приказ Лекције „Дисање”, Свет око нас , 2. разред
„Неке животиње које живе у води дишу преко плућа, али имају способност да дуго држе дах. Становници копна удишу и издишу ваздух на нос. Биљке дишу тако што узимају преко листа ваздух.”
Неке од асоцијација са слике су: дисање (див на врху брда), ваздух (дух у вази), биљке дишу (дрво са мишићима, звучна асоцијација – дижу)…
Након израде сликовно-асоцијативног приказа, извршила сам проверу знања и 95% садржаја је запамћено на часу. Овако висок проценат је на сваком часу, без обзира на наставни предмет. Поред учења градива, ученици значајно напредују у ликовном изражавању.
Цртање сликовно-асоцијативног приказа траје дуго и док цртају ученици
размишљају, повезују, играју се и успут памте. Свака песмица или лекција научена помоћу сликовно-асоцијативног приказа остала је дуго запамћена.
Kада је сликовни приказ готов, „прочитамо” га без гледања у текст и лекцију/песмицу поновимо на основу слика. Тада на најбољи начин видим да ли дете влада целим сликовно приказаним садржајем. Делови приказа за које ученик није сигуран шта представљају, могу да се дораде и побољшају новим асоцијацијама и идејама. Ученици по правилу не знају оне делове сликовно-асоцијативног приказа у којем су користили илустрације на текст, асоцијације друге деце или „лоше” асоцијације. На пример, црвено – мајица, јер мајица може бити било које друге боје. Малина би била добра асоцијација. Асоцијације свакодневно вежбам са ученицима. Ученике подстичем да цртају, што понекад избегавају мислећи да су лоши у томе. У овој техници квалитет цртежа је мање битан, а много је важније какве су асоцијације и како их ученици повезују. Успут, деца постају изванредни цртачи. Понекад родитељи код куће бране деци да цртају, јер им одузима пуно времена. Чула сам примедбу једне маме коју је рекла свом детету када је хтело да уради сликовни приказ песмице: „Учи како се увек учило!” Ово је пример како родитељ може да представља препреку у раду. Ученици чији родитељи не подржавају рад учитеља, као и у свим другим ситуацијама са којима се учитељи сусрећу, постижу значајно ниже резултате у учењу. Насупрот томе, ученица из шестог разреда ми је донела свеску у којој води белешке на часовима и свеску коју користи код куће док учи лекције. У тој свесци су лекције обрађене сликовно-асоцијативним приказом из више наставних предмета. За све што јој је тешко да научи, уради сликово-асоцијативни приказ.
Шифре су такође НТЦ техника коју често користим у настави. Ученици брзо овладају шифрама и сами проналазе њихову примену. Ово је техника која ми омогућава корелацију наставних садржаја из више наставних предмета. Задам три или више речи по одређеном критеријуму, тзв. „тематске шифре” (појмови везани за рељеф, врсте речи, математику, природу – живу и неживу, градове…) и у свакој од њих се крије по једно слово које учествује у решењу. Задата шифра у облику бројева крије позицију слова у речима, оним редом како су написане. У наведеном примеру, из прве речи у решењу учествује слово Т које је на другој позицији у речи СТЕНА. Из друге речи СВЕТЛОСТ у решењу је слово Л са пете позиције и из треће речи слово О са друге позиције у речи ВОДА. Тако је настала шифра 2 5 2. Шифре задајем на више нивоа сложености. У наведеном примеру користила сам први ниво шифровања на тему „Врсте именица” – заједничке именице (српски језик) и нежива природа (свет око нас). Речи пишем на табли док ученици не овладају техником, али пошто брзо савладају технику, прелазим на погађање без записивања речи и шифре. Ово је омиљена НТЦ техника код куће и у школи. Ученици смишљају и задају другим ученицима. Повремено организујемо турнир у НТЦ шифрама. Навешћу пример са првог нивоа шифровања од укупно четири нивоа сложености.
Пример:
Заједничке именице – нежива природа
СТЕНА
СВЕТЛОСТ
ВОДА
ШИФРА: 2 5 2
РЕШЕЊЕ: ТЛО
НТЦ полигон је ефикасна свакодневна активност са децом на часовима. НТЦ полигон се разликује од спортских полигона, јер се деца кроз физичку активност и мисаоно активирају. Да би се направио добар НТЦ полигон потребно је испунити све неопходне елементе игре које је дефинисао др Ранко Рајовић. Полигоне у настави користим свакодневно, без обзира да ли деца имају наставу физичког васпитања. Ово подразумева да се настава реализује напољу, без обзира на временске услове. У почетку станице полигона постављам сама, а касније деца сама смишљају станице полигона и постављају их користећи „чаробну линију”, „паукову мрежу” и друге НТЦ технике. Уз мисаону активност осмислим различите облике кретања и обрнуто.
НТЦ друштвене игре
НТЦ друштвене игре укључују мисаоне процесе, сарадњу, стратегију, повезивање, учење које доприносе развоју меморије, јачању концентрације и пажње, нарочито све мање присутне дубоке пажње, неопходне за учење, доприносе развоју логичког размишљања, дивергентног и конвергентног мишљења, овладавању научним чињеницама на занимљив и деци близак начин.
„Без страха до шаха”, „Реч на потезу”, „Зелено је више”, „Хемикадо”, „Физикадо” „НТЦ мењажа – животиње” и друго, само су неке од многобројних НТЦ игара које користим. Сваку од њих је могуће применити у настави. Мој задатак је да наставно градиво интегришем у игре.
На слици су ученици разреда 4/3 који на часу Природе и друштва играју НТЦ игру „Реч на потезу”. Игра се помоћу 72 карте са словима, по правилима друштвене игре Таблић. Слова се састављају у реч. Ученици прво читају текст лекције, траже кључне речи и затим их покушавају саставити помоћу слова која имају у руци и на талону. На пример, ученици су у лекцији Први светски рат сакупили речи: рат, бој, принц… Победник је ученик који до краја игре сакупи највише речи или ученик који има најдужу реч. Kритеријуми се утврде на почетку игре и мењају се у договору са ученицима.
Игра „Реч на потезу” је публикована и постоји у ћириличном и латиничном писму. Kолико су НТЦ игре деци занимљиве, говори и то што убрзо деца сама почну да их смишљају. Ово представља највиши домет примене НТЦ система учења.
Препреке које ограничавају рад по НТЦ систему учења
• Затворени простори у школи;
• Школско звоно;
• Предрасуде и стереотипи свих актера образовног процеса, изузев деце;
• Страх учитеља од новог и ригидност на промене;
• Веће ангажовање учитеља у припремању и реализацији наставе;
• Недовољно разумевање НТЦ система учења од стране учитеља;
• Навике родитеља због личних искустава и модела репродуктивног
учења у току њиховог школовања стварају страх и неповерење.
Закључак
Потребан је свакодневни „тренинг” учитеља и доказивање резултатима. НТЦ ситем учења може успешно да се примењује у свакодневном раду и да даје врхунске резултате након што постане филозофија, начин мишљења учитеља. Репродуктивно учење замењујем подстицањем ученика на повезивање, анализирање, закључивање, мишљење које доводи до функционалног знања. Из моје учионице се често чује дечја граја коју видим као радост слободне деце, а свој педагошки стил прилагођавам ученицима. Не прекоревам их и не кажњавам. Нема нетачних одговора. Сваки одговор ученика је нова идеја! Наступам из угла детета, подстичем свеукупан развој ученика, нарочито њихове јаке стране и поштујем дететову природност. Откривам даровитост, посебност и подстичем њен развој. Овакав приступ тражи од мене да будем динамична, да пратим активност ученика и уважавам њихову потребу за смењивањем активности у току часа.
Родитељи углавном не могу учествовати у изради домаћих задатака и то понекад прави проблем на почетку сарадње и најчешћи је разлог бриге родитеља за напредовање ученика. Иначе је ово једна од специфичности рада по НТЦ методологији. Моје разумевање за бригу родитеља је веома важно. У томе помажу врхунски резултати које ученици постижу од првог до четвртог разреда, као и резултати у старијим разредима.
мр Славица Бобић, учитељица
ОШ „Јован Јовановић Змај”,Сремска Митровица
