Maj je mesec. Sve uveliko miriše na leto, a samim tim i na kraj još jedne školske godine. I učenici i ja se beskrajno radujemo raspustu, odmoru i letu, ali u isto vreme i tugujemo zbog rastanka koji je neizbežan. Rastanak od jednog bezbrižnog četvorogodišnjeg doba, ušuškanog u more zajedničkih zagrljaja. Prećutno i strepimo, dok iščekujemo da zakoračimo na novu stepenicu obrazovanja. Prateći prethodnu i očekujući narednu generaciju đaka ne mogu, a da se ne zapitam šta je to što nas očekuje u budućnosti.

Po obrazovanju ja sam profesorka razredne nastave (kako to kruto zvuči), ali za moje đake ja sam učiteljica. Kao i većina mojih kolega, ovaj posao sam birala prvenstveno zato što volim decu i rad sa njima, ali i zato što ne volim poslove koji se svode na svakodnevnu rutinu, strogo zatvoren prostor, gde je svaki dan nalik onom prethodnom. Nisam želela da svoj radni vek provedem bez kreativnosti, bez smeha, bez osećaja ispunjenosti pred odlazak na spavanje… Nisam želela da mi posao bude isključivo obaveza koja će mi pomoći u daljoj egzistenciji, već i da mi taj posao pričinjava zadovoljstvo. Verovatno zbog toga, i dan danas okolini govorim kako idem u školu, a ne na posao.

Pandemija virusa sa kojom smo se svi nenadano suočili i koja je dovela do proglašenja vanredne situacije u čitavoj državi, uticala je i na sistem obrazovanja i vaspitanja, na naš odlazak u školu. Ali ne samo to – promenio se i celokupan život svih nas. Od tog dana počela sam da brinem brige za koje nisam znala da postoje, brinula sam o nečemu novom, neizvesnom, svima nepoznatom. Trudila sam se da pozitivno razmišljam, da hrabrim i sebe i sve ostale, da ostanem i fizički i psihički zdrava. Da sačuvam sebe i svoje bližnje. Da sačuvam svoj posao. Da ga radim dostojanstveno, kao i do tada. Da ga radim drugačije nego do tada!

U jednom trenutku, sasvim neočekivano, nastavnici i učenici su se našli pred novim vidom nastave, takozvanom onlajn nastavom. Nastavom bez đačkih klupa, nastavničkih katedri, table i krede, bez „žive” reči… Dakle, izlazak iz zone konfora. Izlazak iz učionice koji je podrazumevao nešto slično kao i glumački silazak sa bine nakon završene predstave.

Udruživši snage sa učenicima i roditeljima od prvog dana sam se trudila da osmislim novo okruženje za učenje, primenivši dosadašnje znanje o novom vidu učenja. Svakodnevno sam se bavila onlajn učenjem, čitala sam i istraživala na tu temu, slušala iskustva drugih kolega ne bih li uspela da svojim učenicima prenesem znanje na adekvatan način u novim uslovima rada.

Istini za volju, o nekim mogućnostima za onlajn učenje sam saznala tek nakon završetka učenja na daljinu. No, verujem da će biti prilike da se i ta novostečena znanja i veštine primene u nastavnoj praksi. Pretpostavljam da je ovaj vid učenja sve u državi stavio pod veliki znak pitanja i otvorio niz pitanja na koje treba dati odgovor.

Kao najveću prednost onlajn učenja izdvojila bih to što su i učenici i zaposleni imali izrazito smanjenu mogućnost oboljevanja u komforu svojih domova. Sa druge strane, ne znam kome je bilo teže – nama koji smo podučavali ili učenicima koji su kod kuće učili. U trenutku smo se susreli sa bezbroj nedoumica i pitanja – kako na najbolji način preneti učenicima znanje, koju platformu koristiti, kako oceniti učenike – bez jasne zakonske regulative. Svakodnevno smo morali da popunjavamo tabele, izveštaje, ankete, menjamo i prilagođavamo planove, prilagođavamo se TV časovima.

Ažurni kao što i jesmo, prilagodili smo se i sve svoje obaveze izvršavali na vreme. Što se tiče tehničke opremljenosti bez koje ne bismo mogli da sprovodimo onlajn nastavu – ona se podrazumevala. Naša dostupnost, takođe. Radno vreme je bilo svakodnevno, celodnevno. Jeste da smo mogli vremensku artikulaciju časova prilagoditi uzrastu, nastavnoj jedinici i okolnostima, ali neretko su nam bile potrebne sposobnosti vrhunskih organizatora kako bismo usaglasili sve i održali taj jedan onlajn nastavni dan. Morali smo uskladiti raspored svoje porodice sa rasporedom porodica naših učenika. To su porodice u kojima je bilo više generacija. Neki su radili od kuće, neki daleko od kuće. U nekim porodicama je bilo i više dece, različitog uzrasta. Dešavalo se da se termini časova podudare sa časovima drugih kolega, ali i sa poslovnim obavezama roditelja koji rade od kuće. Nisu se ni svi roditelji snalazili isto sa tehničkim uređajima, a pojedini ih nisu ni imali. Susretali smo se i sa porodicama koji žive u jednoj prostoriji, u prostoriji u kojoj su se pored svih svakodnevnih dešavanja, gledali i TV časovi i radio domaći zadatak. Taj zadatak je bio namenjen deci, ali s obzirom na to da je u pitanju bio mlađi uzrast, iziskivao je i angažovanost roditelja, u najboljem slučaju samo kao posrednika u prosleđivanju informacija.

Nakon iskustva sa onlajn nastavom, mogu doneti zaključak da ni tradicionalna nastava ni savremeni tipovi nastave nisu skroz upotrebljivi u digitalnom okruženju. Dostupnost tehnologije deci u vidu računara ili mobilnog telefona sama po sebi nije bila inspirativna. Oni su ipak generacija kod koje se digitalna pismenost i ovladanost korišćenja digitalnim sredstvima podrazumevala. Najveći izazov za mene je bio da ih motivišem i podstaknem na samoučenje kroz prikaz na ekranu. Kroz svakodnevnu primenu raznovrsnih video zapisa, prezentacija gradiva, edukativnih igrica, projektnih zadataka i slično, mislim da sam uspela u tome. Konstantno sam ih „osluškivala” i pratila njihove potrebe. Kada god bi primetila da gube elan, nisam nužno menjala način rada i smanjivala zahteve. Omogućila sam im ono što im je, po mom mišljenju, najviše nedostajalo. Premostila sam otuđenost na koju su nevoljno bili prinuđeni. Dozvolila sam im da se u tom internet okruženju vide, popričaju, našale, da se upoznaju sa kućnim ljubimcima, da zajedno pogledaju neku kratkometražnu emisiju ili crtani film… Da se druže. Nijedna tehnika i pristup „na daljinu” ne može da zameni neposredni kontakt uživo.

Trenutno ne možemo znati da li je opravdano i reprezentativno vrednovanje učeničkog rada tokom učenja na daljinu i u kojoj meri su ocene dobijene tokom učenja na daljinu realne i odraz isključivo samo dečijeg rada i zalaganja. Vreme će pokazati upotrebnu vrednost znanja stečenih u tom periodu.

Deca su učila, bili su vredni i radni, svako je dao svoj maksimum u datom momentu. Po prvi put su se susreli ne samo sa drugačijim vidom nastave, nego i sa drugačijim svakodnevnim životom i funkcionisanjem u njemu. I uz veliku podršku nastavnika i roditelja, jako dobro su se snašli. Nekako se čini da su tokom tog perioda i preko noći odrasli, sazreli. To da se vrednuje ne može.